Putnica tvrdi da joj je Wizz Air naplatio maramu oko struka: Gde je granica između odeće i prtljaga?

Može li marama vezana oko struka da postane razlog za doplatu prilikom ukrcavanja u avion? Upravo to pitanje pokrenula je objava koja se proširila društvenom mrežom X.

U objavi se tvrdi da osoblje kompanije Wizz Air na aerodromu u Alikanteu (ALC) jednoj putnici nije dozvolilo ukrcavanje dok ne plati dodatnu naknadu zbog marame koju je nosila oko struka. Autor objave navodi i da takvo pravilo ne postoji u važećim propisima.

Preporučujemo

Aero nije mogao nezavisno da potvrdi okolnosti ovog događaja niti da pribavi komentar putnice ili avio-kompanije. Ipak, objava je ponovo otvorila pitanje koje se među putnicima pojavljuje godinama: gde prestaje garderoba, a počinje prtljag?

To pitanje danas je aktuelnije nego ranije. Dok su nekada i najjeftinije karte uglavnom uključivale kabinski kofer, mnoge niskotarifne avio-kompanije sada u osnovnu cenu uključuju samo malu torbu koja mora da stane ispod sedišta. Sve ostalo dodatno se naplaćuje, pa putnici sve češće traže načine da u avion unesu više stvari bez doplate.

Foto: Shutterstock

Javno dostupna pravila kompanija Wizz Air, Ryanair i easyJet definišu broj komada prtljaga, njihove dimenzije i masu, ali ne propisuju koliko slojeva odeće putnik sme da nosi na sebi. Upravo zbog toga povremeno dolazi do sporova na gejtovima kada zaposleni procene da pojedini odevni predmeti zapravo predstavljaju pokušaj unošenja dodatnih stvari bez plaćanja odgovarajuće naknade.

Tema je poslednjih godina postala toliko sporna da su se njome pozabavili i regulatori. Poljski Ured za zaštitu konkurencije i potrošača (UOKiK) pokrenuo je preliminarnu istragu protiv kompanija Ryanair i Wizz Air nakon brojnih pritužbi putnika.

Prema navodima regulatora, putnici su prijavljivali situacije u kojima su im na gejtu dodatno naplaćivani rančevi i torbe za koje su verovali da ispunjavaju propisane dimenzije. UOKiK proverava ugovorne odredbe, način merenja prtljaga, postupak naplate dodatnih naknada i prava putnika koji odbiju da ih plate.

Predsednik regulatora Tomaš Hrustni podsetio je da prema sudskoj praksi Suda pravde Evropske unije ručni prtljag razumne veličine i mase predstavlja sastavni deo usluge prevoza i ne bi trebalo da bude predmet dodatne naplate, pod uslovom da ne ugrožava bezbednost leta.

Ipak, evropski propisi ne daju precizan odgovor na pitanje koliko jakni, pantalona ili marama putnik može da nosi na sebi. U praksi se obična jakna, kaput, marama, šal ili džemper smatraju garderobom. Problem nastaje kada putnik nosi veliki broj slojeva odeće ili koristi garderobu za prenošenje predmeta koji bi inače bili smešteni u torbi. Tada odluka često zavisi od procene osoblja na gejtu.

Takvi slučajevi nisu novost. Jedan od najpoznatijih dogodio se 2018. godine na aerodromu Keflavik na Islandu. Britanski putnik Rajan Karni Vilijams pokušao je da se ukrca na let za London nakon što je na sebe obukao gotovo čitavu garderobu kako bi smanjio količinu stvari u torbi koja nije ispunjavala uslove njegove karte. Prema medijskim izveštajima, nosio je više jakni, dukseva i drugih odevnih predmeta. Uprkos tome nije mu bilo dozvoljeno ukrcavanje na let British Airwaysa.

Njegovi problemi nisu se završili tog dana. Narednog jutra odbijeno mu je ukrcavanje i na let kompanije easyJet, nakon čega se u Veliku Britaniju vratio tek koristeći usluge treće avio-kompanije.

Sličan slučaj privukao je pažnju javnosti godinu dana kasnije na Filipinima. Putnica Gel Rodrigez suočila se sa viškom ručnog prtljaga na aerodromu, pa je odlučila da obuče nekoliko dodatnih slojeva odeće. Fotografija na kojoj nosi tri para pantalona i sedam gornjih delova garderobe postala je viralna. Kako je kasnije objasnila, na taj način uspela je da smanji masu prtljaga sa devet na 6,5 kilograma i izbegne doplatu.

Još kreativniji bio je Li Ćimino, putnik Ryanaira iz Velike Britanije. Kada je kompanija pooštrila pravila za ručni prtljag, odneo je stari kaput kod krojača i pretvorio ga u svojevrsni „nosivi kofer“. U postavu kaputa ušiveni su dodatni džepovi i pregrade u koje je smestio veliki deo stvari koje bi inače nosio u torbi. Za razliku od nekih drugih putnika, uspeo je da se ukrca bez problema.

Slučaj iz Alikantea zato je privukao toliku pažnju. Bez obzira na to šta se zaista dogodilo, ponovo je pokazao koliko su pravila o ručnom prtljagu postala osetljiva tema za putnike i avio-kompanije. Dok jedni pokušavaju da izbegnu dodatne troškove oblačeći više slojeva garderobe, drugi nastoje da dosledno sprovode propisana ograničenja.

Za sada ne postoji evropsko pravilo koje određuje koliko slojeva odeće putnik sme da obuče pre leta. Zbog toga će marama, dodatna jakna ili kaput sa desetinama džepova i dalje ostati predmet procene zaposlenih na gejtu, a ponekad i rasprava koje mogu da koštaju više od same avionske karte.

(Aero.rs)