Na avijatičarskom balu zasijale žene koje su sreću pronašle u vazduhu: Njihove priče će vas oduševiti

Prošle subote, 16. marta, u beogradskom Aero klubu, održano je pravo bajkovito veče - avijatičarski bal, koji će osim po brojnim zvanicama ostati upamćen i po dugim haljinama, elegantnim plesnim pokretima, mnoštvu smeha, kao i sklopu zanimljivih profesija različitih ljudi koje je spajala jedna stvar - ljubav prema letenju.

Avijatičarski bal nastavlja tradiciju ovakvih događaja koji su se održavali između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji, a pre sedam godina održan je po prvi put u savremeno doba, u organizaciji Udruženja žena letača Srbije (UŽLS).

Sam bal je svojevrsna mešavina naizgled nepomirljivog - arhaičnog i modernog, ali ipak uklopljenog u skladnu celinu, koliko formalnu i svečanu, jednako i opuštenu i prijateljsku. Tako da se moglo uživati uz valcer, tango ali i tradicionalno srpsko kolo, a sve to tradicionalno u izvođenju Umetničkog ansambla Stanislav Binički Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

Nakon dugog radnog dana i planiranju aktivnosti za slobodan vikend, zateklo me je neočekivano pitanje: "Da li želiš da ideš na bal?". Moje oduševljenje je bilo vidljivo, te sam brzo odbacila sve planove, koje sam inače mislila da ne bih menjala ni za šta, i pažnju usmerila ka neplaniranoj aktivnosti.

Nakon priprema, stigla sam i do vrata iza kojih se već uveliko dešavala čarolija balske večeri. Na ulazu, sačekale su nas divne devojke, od kojih je jedna i Anastasija, studentkinja koja se bavi i padobranstvom - no, do toga ćemo doći kasnije.

Među prvima, imali smo priliku da porazgovaramo sa predsednicom Udruženja žena letača Srbije, Olgicom Lazić, koja nam je otkrila koliko je ponosna na činjenicu da udruženje puni tačno 25 godina rada.

"Osećam se ponosno na udruženje koje je uspelo da opstane svih 25 godina sa svojim projektima i akcijama, i posebno da naglasim koje je uspelo 2017. godine da doprinese donošenju Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nakon toga su žene piloti počele da se zapošljavaju u nacionalnoj i stranim kompanijama. To je veliki uspeh. Pored svih edukativnih kampova koje smo pokrenule, i koje nam je Ministarstvo odbrane Republike Srbije posebno pomoglo u donacijama za projekte i donacijama sa letelicama, helikopterima, avionima za padobrance", otkrila je predsednica udružena UŽLS.

Olgica je istakla i kakav je odaziv žena nakon 2017. godine.

"Polako se broj žena u vazduhoplovstvu povećava, a to vidimo i prema broju onih koji se obučavaju u vazduhoplovnoj akademiji, kao i u sportskim kubovima. Naše udruženje je promovisalo svih ovih godina poziv pilota kao nešto gde bi žene trebalo da zauzmu svoje mesto, tako da idalje stojimo iza toga i pomažemo te akcije", rekla nam je ona.

Ipak, zanimalo nas je kakav je odaziv i kada je bal u pitanju, budući da ovo svakakako nije svakodnevni događaj kod nas.

"Naš prvi bal je bio organizovan na način da su svi klubovi stvarno imali želju da dođu. Tokom godina interesovanja su pokazale i druge kompanije, a ove godine gosti su nam i diplomatski predstavnici zemalja, ambasada Rusije, Belorusije, Bosne i Hercegovine, Amerike, Irana, tako da je bal dobio legitimitet da mogu da ga posećuju kao događaj i diplomate", otkrila nam je Olgica.

Potom, ugledali smo devojku crvene kose koja je bila veoma raspoložena, te smo odlučili da joj priđemo i postavimo par pitanja. Ispostavilo se da se isped nas nalazi Tara Raić-Blanuša, pilot.

Nismo propustili priliku, te smo je odmah upitali, kako je odlučila da je "posao u vazduhu" njen životni poziv.

"Klasičnije priče su da je neko iz porodice bio pilot, ali kod mene nije takav slučaj. Ja sam adrenalinaš koji je odlučio da proba nebo", rekla nam ne ona.

Kako nam je Tara dalje otkrila, strah nikada nije postojao, već samo znatiželja kako letenje zapravo izgleda.

"Savet za mlade jeste da se ne plaše. Ukoliko imaju želju, nehodno je da provere šta sve ima u Srbiji. Sportska avijacija je jeftiniji pristup celoj avijaciji, tako da ako nisu sigurni, ili nemaju vremena, odnosno kredinte mogućnosti, a to im je san, neka idu za tim", istakla je ona.

Zaintrigirani njenom odgovorom, morali smo da saznamo šta je zapravo neophodno da bi neko postao pilot:

"Fokus, volja, želja i mnogo truda. Odricanja su nephodna, a uglavnom te tiču vremena, socijalni život ili možda neki drugi aspekti moraju da se stave na pauzu."

Lutrija je deo bala koji svi nestrpljivo iščekuju, a nakon što smo saznali koje su nagrade u pitanju, jasno nam je bilo zašto.

"Svaka ulaznica ima svoj srećan broj. Nagrade su stvarno mnogobrojne, od letova - do helikopterskog izviđanja grada, tako da svaka ulaznica ima mogućnost da osvoji nešto", istakla nam je ona.

Svakako, pri upoznavanju, čuti da neko radno vreme provodi u vazduhu nije često, te nas je zanimalo, kako ljudi reaguju kada im Tara kaže čime se bavi:

"Većina ljudi reaguje oduševljeno, odmah žele da postave pitanja, pogotovo za sportsku avijaciju jer nije toliko poznato da postiji u Srbiji. Uglavnom misle da je to Dubai, ili Katar, ali ne, i kod nas isto postoji, tako da su znatiželjni da saznaju što više."

Naravno, kao i većina pilota, i Tara ima svoju omiljenu rutu.

"Omiljena ruta mi je na državnom takmičenju u Srbiji koje je održano prošle godine, ka Ćurpiji", istakla je ona.

Svoj prvi samostalni let nikada neće zaboraviti...

"Ja imam sjajnu zajednicu i podršku na aerodromu "13 maj". Svi su stajali i sa telefonima čekali da ja poletim, i tako su me i dočekali, i to je bila publika koju ja nisam mogla da očekujem nikada. Ja sam tada osećala ekstazu i euforiju koju ne mogu da opišem, ali pre svega zahvalnost što sam u mogućnosti da tako nešto učinim", otkrila nam je ona.

Uspešne žene kako na zemlji, tako i na vazduhu, smenjivale su se podijumom, a mi smo jednu od njih, Anu Vujčić, zamolili da nam posveti par minuta pažnje.

Ana je frizerka, mama, ali i padobranac.

"Ja sam frizerka po profesiji, a u slobodno vreme bavim se padobranstvom. Ja sam u ovom sportu preko 25 godina. U isto vreme sam počela da se bavim i frizerajom i padobranstvom, pa sam podelila da imam i posao i hobi u isto vreme", istakla je ona.

Ona nam je potom otkrila da li je adrenalin isti, ili se smanjivao tokom godina.

"Održava se. Rekla bih da je to zadovoljstvo i ispunjenost posle svakog skoka. Trudim se da budem aktivna u sezoni, s obzirom na to da imam i decu, pa se trudim da uklopim porodične obaveze, posao i zadovoljstvo", otkrila nam je Ana.

Kako je veče proticalo, upoznali smo se sa Andrijanom Vlačić, koja se bavi psihologijom, ali i paraglajdingom, a nas je najpre zanimalo kako je došlo do toga.

" Oduvek sam želela da se bavim nekim od tih sportova. Moj otac je bio vojni padobranac, i ceo život sam maštala o tome, i onda na završnoj godini studija psihologije, na Filozovskom fakultetu, želela sam da uradim neki neobičan diplomski rad, te sam jednom jutra na televiziji videla nekoliko ljudi iz sveta estremnih sportova, kako pričaju o svom poslu. Između ostalog tu je bio i Vojislav Ivanović, moj instruktor paraglajdinga. Ja sam tada odlučila da uradim profil ličnosti koji se bave ektremnim sportovima. Tada sam isprobala sve sportove, između ostalog i vazduhoplovne, i ostala sam sticajem okolnosti u paraglajdingu, iako je padobranstvo bila moja prva ljubav", otkrila nam je ona.

S obzirom na to da je Andrijana psiholog, nas je zanimalo kako paraglajding utiče na psihu ljudi.

"Ukoliko se ovim sportom neko bavi u bezbednim uslovima, pod nadzorom intruktora, i kosristi adekvatnu sogurnu opremu, ovo sigurno može biti jedna aktivnost koja u svakom smislu može da obogati život. Prvenstveno u ovom sportu, ja lično sam upoznala mnogo neobičnih, različitih ljudi, koji se bave nekim neobičnim lepim stvarima, svih profesija. Bilo je tu dosta i umetnika, inžinjera... raznih nekih ljudi, ali svi su negde ljubitelji prirode, otvoreni ka avanturama. tako da sigirno može mnogo da obogati čoveka i da poveća mentalnu stabilnost. Danas svima nama fali životnih izazova, nekih interesantnih stvari, osećaja neke životnosti, a to su upravo ovi sportovi koji mogu to da nam donesu. Takođe, veliki benefit je to što se oni obavljaju u prirodi, na čistom vazduhu, u zdravim okolnostima", istakla je Andrijana.

Mlada studnentkinja koja nas je sačekala na ulazu zove se Anastasija, a takođe, ona je svoju sreću pronašla "u vazduhu".

"To zapravo nije ništa čudno. Živim u blizini sportskog aerodroma u Podgovrici, a takođe i otac mi je pilot jedrilice. U to vreme kad je on završavao obuku, bili su obavezni i padobranski skokovi, i onda su sa njim krenuli ti odlasci na aerodrome, pa se tako rodila ljubav prema nebu i njegovim visinama", istakla je ona.

Anastasija studira, piše poeziju, i bavi se padobrantsvim, a sada nam je otkrila i kako sve postiže.

"Postižem sve jer držim neki balans. Kad se skače-skače se, a poezija ne može da se piše svakog dana, već samo kad imam inspiraciju. Ja imam objavljenu zbirku poezije koja je izašla pre dve godine, a možda i nešto bude u nekon narednom periodu", istakla je ona.

Kako nam je dalje otkrila, dok je u vazduhu, sva njena pažnja usmerena je ka tome da "dobro obavi posao".

"Kada si u vazduhu, prosto nisi u mogućnosti da razmišljaš o bilo čemu drugom, već se fokusiraš da odradiš dobro odvoj, prizemljenje, i da ispoštuješ celu proceduru koja je propisana", ispričala nam je mlada studentkinja.

 

Ana Segedinjski je sudija u padobranstvu, a njen put svakako nije bio jednostavan. Kako nam je istakla, oduvek je bila buntovnik, te se izborila da ovaj ektremni sport postane njena profesija.

"Sa 16 godina, kada uglavnom deca traže čime žele da se bave, ja sam poželela da se bavim padobranstvom. Prvi skok sam napravila upravo sa 16 godina, i nekoliko godina sam ostala u tome. Bila sam uspešna, što dokazuje članstvo u državnoj reprezentaciji Jugoslavije. Kada sam odlučila da rađam decu, napravila sam pauzu, a nakon što su oni stali na svoj noge, ja sam položila za sudiju, tako da sam danas padobranski sudija, ali i prijatelj sa padobrancima što mi mnogo znači", istakla je ona.

Ana nam je otkrila i da li joj nedostaje da skače iz aviona:

" Da, ali ja ima problem. Ili si skroz u tome, ili nisi. S obzirom na to da sada imam godina za "respekt" (poštovanje), ne bih sada da skačem, ali idalje želim da budem u društvu ljudi koji razmišljaju kao ja, i imaju slične želje, arenalin... Kako bi rekao moj prijatelj, koji je bio znatno stariji od mene 'grebem se za onu mladost'."

Kako nam je dalje otkrila, Ani su roditelji potpisali saglasnost, ali su je ubrzo i povukli, međutim, ona je pronašla svoj put.

"Meni su roditelji potpisali saglasnost, pa su je onda povukli. Ja sam potom pobegla iz škole, uz staru saglasnost i počela da se bavim padobranstvom", istakla nam je ona.

Naš zaključak je bio da je Ana bila buntovnik, na šta je ona rekla:

- Pa i danas sam, to ne prestaje.

Ana nam je otkrila i da li bi podržala svoju decu da se bave padobranstvom.

"Ja smatram da ne smemo biti sebični i decu sputavati. Ja sam svoju ćerku častila kada je upisivala gimnaziju, bez dodatnih časova i osvojila maksimalni broj poena, jednim tandem skokom. Bila je oduševljena, ali s obzirom na to da se bavila plivanjem, i bila veoma uspešna u tome, ja sam joj objasnila da bi trebalo da se bavi svojim sportom, a ne maminim", rekla je ona.

Za kraj, Ana je dala savet mladima, koji planiraju da krenu njenim stopama.

"Jako je važno da budete spremni na brze reakcije, na samosvesnost, odlučnost... to je neohodno. Padobranstvo jeste bezbedan sport, ali moraju da predistaje sve ove stvari", rekla nam je ona.

Među prisutnima, našli su se i najmlađi, koji o avijaciji trenutno samo maštaju. Trogodišnju Elenu pitali smo da li bi i ona jednog dana volela da leti, a kada nam je kroz osmeh rekla "ne", odlučili smo da joj pokažemo kako let avionom izgleda.

Jedna od koleginica podigla je devojčicu, rekla joj da raširi ruke, a onda su zajedno letele podijumom za ples.

Jer, naposletku i okupili smo se iz jednog razloga - da pokažemo da ženama ni nebo nije granica.

Podršku uspešnim ženama na nebeskim stazama pružili su i mnogobrojni muški gosti, među kojima se našao i major Džonatan D. Zebre, vazduhoplovni ataše u ambasadi SAD u Beogradu.

S obzirom na to da smo se nalazili na balu koji je proslavljao uspeh žena, Džonatan nam je najpre rekao kakvo je stanje u Americi, i da li se žene nalaze na visokim pozicijama u ovoj sferi.

"Generalno mi podržavamo žene koje žele da rade. Amerika je jedna od prvih u kojoj su žene imale pravo da rade. Ja sam iz Vajominga, koja je inače prva država koja je dala ženama pravo na glasanje, zbog toga mi podržavamo događaje ovde", rekao nam je on.

Potom, major Zebre je otkrio koliko se dugo nalazi u Srbiji, kao i šta ga je to kod nas iznenadilo.

"Došao sam 26. jula prošle godine. Sviđa mi se Srbija, sviđa mi se hrana ovde. Generalno sam srećan. Meni je interesantno koliko nam je slična muzika. Na primer, kada sam bio u restoranu, čuo sam američku pesmu, ali Srbi su je uradili drugačije", ističe major USAF.

Zebre je pomenuo i istoriju Srbije i Amerike kada je vazduhoplovstvo u pitanju.

"Trenutno radim na planiranju jednog događaja koji će se održati u septembru. Mi se dobro sećamo kada je Srbija pomagala Americi, dobili smo 500 ljudi nazad tokom Drugog svetskog rata. Saradnja između nas je bila odlična, kao i sada", rekao je on, misleći na čuvenu misiju Halijard i izvlačenje oborenih američkih avijatičara iz okupriane Srbije.

Bal je "zatvoren" tradicionalnim spskim kolom, u koji su se "uhvatili" skoro svi: između raskošnih haljina na uniformama prisutne gospode mogle su se videti oznake Vojske Srbije, USAF, Oružanih snaga Bosne i Hercegovine, bilo je i predstavnika ambasade Rusije u Beogradu... i sve to u slavu ovih dama za koje ni nebo nije granica.

(Aero.rs)