Herojska smrt na krilima Orla: Života Đurić, prvi pilot koji je poginuo u ratu 1999. godine

Jutro posle prvog udara avijacije NATO saveznika na SR Jugoslaviju 25. marta 1999. osvanulo je na aerodromu Lađevci u isčekivanju poziva za poletanje i dejstvo po ciljevima. Njihove kolege iz lovačke avijacije su se već ne žaleći sebe prethodne noći suprotstavili tehnološki i brojčano mnogo nadmoćnijem neprijatelju.

Zadatak pilota aviona Orao iz jurišnih eskadrila 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka, 241. Tigrova i 252. Kurjaka sa Ušća se znao: kad počnu napadi NATO, "skidaju se rukavice" i udara se po položajima i kampovima za obuku terorističkih formacija na Kosovu.

Uostalom, imali su dve "probe" neposredne ratne opasnosti: prvo u oktobru 1998., a zatim i u februaru 1999. kada se ipak sve završeno, preciznije odloženo, pregovorima i dodatnim ustupcima tadašnje SR Jugoslavije.

"Nije hteo živ u ruke neprijatelja"

Avioni 241. lovačko-bombarderske eskadrile dobile su, odmah na početku rata, zadatak da  podrže jedinice 3. armije Kopnene vojske (KOV) u ofanzivnim dejstvima protiv  Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

U prvom danu obavljena su dva zadatka na teritoriji pokrajine. Tokom noći, NATO bombe nisu pogodile pistu aerodroma Lađevci, već su pale između nje i stajanke za aviona

Dan kasnije, 25. marta, u poslepodnevnim časovima poletela su još dva Orla. U prvom avionu sa evidencijskim brojem 25104, se nalazio major Života Đurić. On i njegov pratilac, klasić mu  Slobodan Dimovski, imali su zadatak da unište uporište OVK u rejonu Glogovca u kom je, prema obaveštajnim procenama, bilo između 800 i 1.000 albanskih pobunjenika.

Prvi avion, kojim je upravljao major Đurić bio je naoružan sa četiri bombe FAB-250 a avion pratioca sa četiri BL-755, navodi autor A.Radić u knjizi Orao: Pogled iz jugoslovenskog ugla u izdanju Ministarstva odbrane.

Vidljivost je bila značajno smanjena, jer se poletelo u kasnim poslepodnevnim satima (16.50), a avioni su morali da lete u brišućem letu, brzinom od 800 kilomatara na sat, prateći konfiguraciju terena. Let do zone dejstva odvijao se u radio-tišini i trajao je osam minuta: onda su se avioni razdvojili, kako bi krenuli u dejstvo iz različitih pravaca.

"U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – pričao je kasnije brigadni general u penziji Sreto Malinović, tada potpukovnik i komandant 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka.

Zbog naglog manevra uvođenja u napad na ciljeve i ulaska u senke okolnih brda, pratilac je izgubio iz vida vođu para majora Đurića. Života je izbacio prve dve bombe i pogodio bazu OVK, pratilac je video eksploziju, odnosno tzv. padne tačke bombi a onda ga je izgubio iz vida zbog naglog manevra.

"Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru nagore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha", govorio je kasnije je Dimovski.

Druga dva Orla, koja su poletela nekoliko minuta nakon Đurića i Dimovskog, vratila su se na Lađevce ali ne bez posledica: kapetan I klase Dejan Vasiljević je u brišućem letu zakačio dalekovod razvučen između dva brda vertikalnim stabilizatorom (znači odozdo!) i vratio se sa oštećenim avionom, srećom bez posledica po sebe.

Dva dana kasnije, nakon borbi sa pripadnicima OVK, na mesto pada aviona specijalne jedinice policije kroz teritoriju na kojoj su se još vodile borbe doveli su - u borbenom oklopnom votilu - pripadnike komisije za istragu pada aviona. Ostaci vazduhoplova 25104 bili su rasuti na prostoru dužine 350 i širine 150 metara.

Oba motora su prošla kroz kuću koja je na oko 800 metara od mesta pada aviona. Na osnovu toga zaključeno je da je avion majora Đurića posle odbacivanja bombi nastavio da ponire i udario o tlo 100 do 200 metara iza padnih tački bombi koje je odbacio. Komisija je pošla od pretpostavke da su su teroristi OVK najverovatnije "pogodili pilota ili uništili vitalni deo aviona".

Poznajući "Žikin temperament i mentalni sklop", jedna od pretpostavki kolega iz 241. eskadrile, je da ako nije bio lično pogođen - a nije mogao izvući avion - obrušio se na neprijatelja ne želeći da im živ padne u ruke. Dva dana se vodio kao nestao - ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije.

Uvek išao na sve ili ništa

Rođen u selu Davidovac 1963. godine, posle osnovne škole otišao je u Mostar u Vojnu vazduhoplovnu školu, a potom na Vazduhoplovnu akademiju u Zemuniku kraj Zadra i još dve godine u Titograd (današnju Podgoricu).

U jednom od dokumentarnih filmova koji su snimljeni u znak uspomene na Životu Đurića, njegov otac, Velimir, ispričao je kako je i na samom ispraćaju za Zadar pokušao da ga odgovori od odlaska u vojnu gimnaziju:

"Kažem mu, sine, ne moraš ti sad da ideš. Evo, završi ovde gimnaziju pa idi u vazduhoplovnu akademiju. A on će meni "ćale, idem na sve ili na ništa"!"

Po završetku školovanja Života Đurić kao potporučnik dobija prvu prekomandu za aerodrom Petrovec kraj Skoplja, da bi posle šest godina njegova 241. eskadrila bila premeštena na aerodrom Lađevci kraj Kraljeva.

Tu je postao komandant 241. lovačko-bombarderske avijacijske eskadrile u sastavu 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka, kojim je komandovao tada potpukovnik, kasnije brigadni general Sreto Malinović.Sredinom 1998. godine, kada je već bilo jasno da je pitanje NATO intervencije - pitanje dana, u razgovoru sa svojom porodicom, Života je otvoreno rekao da se bombardovanje "ne može izbeći" i da tadašnja država, SR Jugoslavija u tom sukobu "ne može da pobedi, ali će veliku štetu da nanese".

Svom bratu od strica, Milovanu, izgovorio je reči koje i danas zvuče zastrašujuće, ali koje istovremeno opisuju spremnost pilota da izvrše zadatak i u tome polože - svoj život: "mene je vojska školovala da ubijem i da budem ubijen".

Pilot Milan Obrenović, kasnije i sam komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile, svojevremeno je izjavio da je "Života odigrao ključnu, kohezionu ulogu u jedinici: sačuvao nas je, dao nam je moral i pomogao nam da prevaziđemo sve probleme i izvršimo sve zadatke koji su bili pred nama".

Života je poginuo prvi, ali nažalost ne i poslednji

Ratno vazduhoplovstvo je uz majora Životu Đurića u sukobu 1999. godine izgubilo još tri pilota, od čega dvojicu u letačkim borbenim dejstvima. Major Zoran Radosavljević poginuo je dan nakon Živote. Ostaci njegovog aviona nađeni su u rejonu Bijeljine.

Pukovnik Milenko Pavlović, komandant 204. lovačkog puka izgubio je život 4. maja u svom MiG-29 u rejonu Valjeva, u okolini sela Petnica.

General-pukovnik Ljubiša Veličković, pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane, poginuo je 1. juna 1999. godine u dok je obilazio jedinice PVO na prvoj liniji odbrane.

Osvajao svet svojim osmehom

Sreto Malinović, brigadni general u penziji, koji je bio direktni nadređeni Životi Đuriću, na obeležavanju 25 godina od pogibije Živote Đurića rekao je da je Života imao "svoju dušu za sve nas, a svoje telo položio za svoju zemlju":

"Kako? Onako kako je jedino moguće takvom junaku: u ognju, sa mačem u ruci, u jurišu za odbranu svoje zemlje", kazao je Malinović.

Nekoliko godina pre toga, ratni komandant 98. puka govorio je biranim rečima o svom saborcu i prijatelju:

"Mi smo sve ratove prošli krilo uz krilo. . Ova jedinica može da se zaista ponosi što je imala onakvog čoveka, a da ne govorim i komandanta. On je svoja krila sklopio tamo gde je rođena država. Zaboravite li svoje junake, zaboravite li svoje korene, bolje da niste ni postojali", rekao je Malinović.

Saborac, tada budući komandant Tigrova, Milan Obrenović kaže da je Života bio "mali rastom, a pun energije":

"Pun duha, kupio nas je sve svojim osmehom, belom obrvom, smislom za humor koji je bio vanserijski. Stalno je ulazio kao da je osvojio neku veliku državu".

Zoran Prodanović, još jedan od pilota 241. lbae koji je penzionisan u činu brigadnog generala i to sa mesta komandanta 98. vazduhoplovne brigade osećao je zahvalnost prema Životi i njegovom radu:

"Mnogo puta smo leteli zajedno u dvosedu kada me je obučavao, mnogo puta smo bili na zajedničkim vežbama, jednom prilikom smo predvodili eskadrilu, bio mi je i komandir odeljenja i komandant eskadrile i uvek sam se osećao bezbedno s njim. To je bio čovek koji je svu težinu i ozbiljnost situacije znao da okrene na šalu i to je bila zaista njegova najveća vrednost".

Života Đurić posmrtno je odlikovan i unapređen u čin potpukovnika. Sahranjen je u Paraćinu, a na spomen obeležju nalazi se rep aviona sa evidencijskim brojem 25104. Jedan avion Orao oslikan je njegovim likom na repu i izložen na aerodromu Lađevci sa kojeg je major Života đurić poleteo posledni put.

Iza sebe je ostavio suprugu Biljanu, sina i ćerku. U trenutku Životine pogibije njihov sin Aleksandar imao je deset godina, a ćerka Ana devet.

(Aero.rs)