Kako je poginuo Zoran Radosavljević: Ovaj pilot ga je poslednji čuo i video pre nego što je nestao u oblacima

Treći dan NATO agresije, lovačka avijacija Vojske Jugoslavije dočekala je sa pola aviona MiG-29 manje nego prve noći od ukupno 10 "na papiru" ispravnih.

"Dvadesetdevetke" bili su najmoderniji lovački avioni kojima je VS raspolagala, iako inferiorni u odnosu na neprijatelja,  jedini sa kojima je možda mogao da se pruži kakav-takav otpor i pokuša odvraćanje agresora. Kada su nabavljeni, nešto više od decenije ranije, bili su u svetskom vrhu, jednaki ako ne i bolji od tadašnjih zapadnih lovca.

Od ukupno 16 ovakvih aviona, dva - od njih jedan neispravan - su bili trenažni dvosedi MiG-29UB (domaća oznaka NL-18) sa veoma ograničenom primenom u borbenim dejstvima a od 14 "punokrvnih" borbenih aviona i pre početka napada samo 11 ih se vodilo kao operativno, navode autori Olujić, Antić i Dimitrijević u monografiji 204. lovački avijacijski puk u izdanju Ministarstva odbrane.

Holandski F-16MLU, koji su prvi i ušli u vazdušni prostor Srbije, oborili su iznad Bečeja MiG-29 kojim je upravljao major Nebojša Nikolić, major Iljo Aizanov poleteo je sa niškog aerodroma i oboren je iznad Kosova, dok je avion majora Dragana Ilića oštećen ali je on ipak uspeo da sleti.

Oboren je i MiG-29 majora Predraga Grofa Milutinovića na povratku ka aerodromu. Nigde zvanično nije javno objavljeno, ali i po njegovim izjavama (da je bio "ozračen sa zemlje") i po drugim pokazateljima (rasporedu jedinica, prijavi obaranja "agresorskog" aviona...) po svemu sudeći  u ratnom haosu oboren je prijateljskom vatrom.

Srećom, u svim ovim slučajevima sedišta za katapultiranje K-36 kojima su opremljeni MiG-29 pokazala su se kao pouzdana i svi piloti su se prizemili bez težih povreda. Nepoznanica je bila sudbina majora Arizanova koji se padobranom spustio na teritoriju pod kontrolom neprijateljske OVK. Jedan MiG-29 je teško oštećen na zemlji na aerodromu Batajnica. 

Počeo je kao "dan dobrih vesti"

Trećeg dana NATO agresije na SR Jugoslaviju, 26. marta, tehnološka i brojčana nadmoć neprijatelja, ali i godine urušavanja jugoslovenske avijacije odnelo je prvu žrtvu i u lovačkoj avijaciji, među "najboljima od najboljih": poginuo je kapetan I klase Zoran Radosavljević. Ime Zorana Radosavljeviaća, uz komandanta 204. lovačkog avijacijskog puka potpukovnika Milenka Pavllovića ušlo je u istoriju i postalo jedan od simbola herojskoh otpora neprijatelju te 1999. godine.

Sa njim je na zadatak poleteo major Slobodan Perić, pilot koji je pola godine pre početka rata bio na školovanju na generalštabnoj akademiji, ali je samoinicijativno, zbog ratnog stanja, prekinuo školovanje i vratio se u jedinicu. Obojica su oboreni iznad granice Srbije i Bosne i Hercegovine.

Prisećajući se 26. marta 1999, Perić kaže da je to bio "dan dobrih vesti", jer su tad saznali da je Ilja Arizanov (koji je prve noći oboren iznad Kosova) - preživeo i uspeo da se probije - sam - do aerodroma Slatina kod Prištine.

Signal za poletanje stigao preko mobilnog telefona

Perić i Radosavljević su dobrovoljno su zamenili majora Kužeta i kapetana Ranđelovića koji su bili u pripravnosti.

"Signal za poletanje je stigao preko Zoranovog mobilnog telefona. Nismo ni znali šta će nam biti zadatak", govorio je Slobodan na RTS-u. "Mi smo mislili da idemo ka Mađarskoj da presretnemo nalet grupe NATO aviona, jer su oni u tim grupama imali najviše jurišnih vazduhoplova, koji su iznad sebe imali lovačku zaštitu. Oni nisu hteli da ulaze u vazdušne borbe sa nama, nego su bili tu da zaštite jurišnike ako mi krenemo na njih", prisećao se Slobodan Perić u razgovoru sa Nenadom Lj. Stefanovićem u emisiji Svedok na desetogodišnjicu od početka NATO bombardovanja,

Oba Miga-29 ratnog vazduhoplovstva SR Jugoslavije letela su izuzetno nisko, ispod 50 metara, znajući da bi ih američki AWACS odmah otkrio kada bi krenuli u visinu, što bi im oduelo mogućnost iznenađenja.

"Došli smo do Zrenjanina, kada me je oficir za navođenje pitao za poziciju. Znao sam da će me, ako me do tada nije video zbog niskog leta, AWACS otkriti kada kažem moju poziciju. Zato sam prećutao odgovor na postavljeno pitanje. Oficir za navođenje je shvatio zašto ćutim i rekao "Plavi (neprijatelj, op. aut.) je na zapadu". Baš iznad Zrenjanina smo i Zoran i ja okrenuli avione i preleteli Dunav. Stiglo je ponovljeno pitanje gde sam. Više nije bilo svrhe da ćutim i odgovorio sam da sam prošao traverzu Inđije. Oficir je odgovorio “Plavi je na zapadu, visoko, na 50 kilometara”. Dakle - 50 kilometara udaljen, na velikoj visini. Nisam znao koliko je plavih, a do tog trenutka nisam znao ništa ni o neispravnosti mog aviona", ispričao je u emisiji tada već penzionisani pilot Miga-29.

Bez očiju i ušiju

"Kada uključite radar, vi ste vidljivi za neprijatelja. Svaki avion ima uređaj koji se zove SPO, a koji vam pokazuje da li ste ozračeni, da li vas neko prati ili vas je zabravio u uski snop nišanskog radara i sprema se da vas gađa, koliko ste daleko i koliko ste opasni po njega. Pošto je moj radar bio duplo slabijeg dometa, ja ga nisam uključivao da me ne bi otkrio. Samo tako sam imao šansu da priđem bliže neprijatelju", sećao se Slobodan Perić i ispričao da je tad odlučio da uključi radar, jer je želeo da promeni snop radara, zahvati neprijateljske avione i lansira rakete.

"Tad sam shvatio da nemam radar. Zato sam morao sam ići na vizuelni kontakt. Komandovao sam Zoranu da krenemo na gore, iznad oblaka pod velikim uglom. Popeli smo se na 8.000 metara, Zoran mi ništa ne javlja, ja pretpostavljam da je njegov radar ispravan i da će moći da izvrši dejstvo raketama", objašnjavao je Perić gostujući kod Nenada Lj. Stefanovića u emisiji Svedok:

"U jednom trenutku Zoran mi kaže “desno pod 50”. Ja sam mislio da je otkrio neprijatelja i da se oni nalaze pod uglom od 50 stepeni desno u odnosu na naš pravac naleta. Kažem mu “odlično, prođi napred, ja ću te pratiti, ti ćeš prvi dejstvovati”. On odgovara “ne, na SPO”. SPO je taj uređaj u avionu koji vam kaže da vas je neko ozračio. To su vaše uši u avionu. A radar su vam oči. A mi smo krenuli i bez očiju i bez ušiju". 

Bilo je jasno da je par Migova-29 osmatran, ali da je potrebno da prođe još malo vremena pre nego što ih neprijatelj zabravi i lansira projektile na njih.

"Uspeli smo da pobegnemo sa njihovih radarskih ekrana, ali, kad niko sa zemlje ne komanduje “Vratite se nazad” vi neminovno, brzinom od 900 kilometara na sat, prelazite granicu za par minuta... Onda je stigla depeša “Izgleda da je neko iz grupe okrenuo na vas”. Sve vreme smo Radosavljević i ja u kontaktu. U tom trenutku ja sam video četiri bela traga raketa. Dva i još dva", svedočio je Perić.

Sve dok raketa ima beli trag ona ubrzava na svom tzv. marševskom putu. Onog trenutka kada nestane beli trag to je znak da je raketa toliko blizu da može sama svojom glavom da se navede i da vas pogodi.

"Kada su se tragovi izgubili shvatio sam da je đavo odneo šalu. Rekao sam Zoranu “Pazi, rakete na nas”. On je odgovorio “Bežim u oblake”, a ja sam naglo okrenuo avion ka našoj zemlji, a potom posle par sekundi pod velikim opterećenjem opet krenuo na desno. To je manevar kojim zbunite projektil koji ne stigne da vas isprati, već vas jednostavno promaši i eksplodira dalje od vas. Prema rečima ruskih SFOR-ovaca, prva raketa me je zaista promašila, ali druga me je ispratila i pogodila. Od trenutka kad je rekao “bežim u oblake”, nisam čuo ništa od Zorana", sećao se vođa para Migova-29.

Pogodak i katapultiranje

"Mene kad je pogodila raketa, koja inače ide brzinom od 3.5 maha sa masom od 250 kilograma od čega je 16 kilograma eksploziva, zapalio se desni motor a hidraulika je pala na nulu. Avion je bio neupravljiv. Trenutak kasnije, video sam pred sobom sliku mog tada dvoipogodišnjeg sina koji me je tog jutra, kad sam odlazio od kuće, uhvatio za nogu i rekao mi "Tata, nemoj da ideš". Tad sam znao da nemam šta više da čekam i katapultirao se".

Iako sam proces od katapultiranja do otvaranja padobrana traje vrlo kratko, istovremeno je vrlo traumatičan i može da izazove jake strahove, ali i hipoksiju, ukoliko su u pitanju velike visine.

"Kad sam pao ispod oblaka jasno sam video Drinu, moj rodni grad Loznicu, selo iz kog je moj otac, majka. Video sam da padam na teritoriju Bosne i Hercegovine, ali nisam znao da li padam u Republiku Srpsku ili Federaciju BiH. U jednom trenutku sam prepoznao manastir Tavnu i pomislio sam “ovo je moj spas: kad doskočim - idem pravo u manastir i odatle ću da poduzmem šta treba da bi došli po mene i izvukli me", govorio je Perić.

Kad je doskočio, okružila ga je grupa od 20 naoružanih meštana koji su bili uvereni da je on Amerikanac, maskiran u srpskog pilota. Kako kod sebe nije imao nikakve dokumente, nije pomoglo ni što je govorio srpski, čak su ga psovali da je naučio jezik. Tek kad je u selu u koje su ga sproveli pozvao broj jednog seljanina (doduše greškom, jer svog broja nije mogao da se seti, verovatno zbog izloženosti hipoksiji) iz sela svog oca, uspeo je da ubedi svoje pratioce da je zaista srpski pilot.

U jednom od intervjua za Blic Perić je rekao da ga je, pet minuta pošto se javio supruzi rečima: "Živ sam i zdrav. Bio sam gore, sad sam dole, javi u komandu da sam na granici" pozvao general Grujin i pitao: "Jesi li uradio šta pametno, jesi li oborio koga?" Nije me pitao ni da li sam se polomio, ni kako sam. "

"Mene su prebacili te večeri preko granice i dovezli na Batajnicu. O Zoranu nisam znao ništa. Oni meštani su mi rekli da su videli još jedan padobran. Mislio sam da je ostao živ, ali da je pao sa druge strane. Kad sam došao na Batajnicu odveli su me na komandno mesto. Tu sam se video sa generalom Veličkovićem (koji je takođe poginuo kasnije u ratu) . On mi je i rekao “Ti si imao sreće, on je poginuo”."

"Otišao sam do Zoranove majke i počeo da muljam, kao možda je pao u Bosni pa se sad skriva. Ona, Rada, razborita žena, gleda me, puši cigaru i kaže: „Slušaj, Buco, nemoj da me lažeš, znam da je moj Zoran poginuo". To mi je bilo najteže u životu. I sad ga često sanjam. Imam noćne more. Posle toga više nisam poletao", posvedočio je Perić u intervju za Blic.

Kako su ti trenutci izgledali iz ugla porodice Zorana Radosavljevića, otkrila je njegova sestra Snežana u razgovoru sa novinarkom Telegrafa Jelenom Stefanović:

Avione MiG-29 tog 26. marta 1999. godine oborili su piloti američkog vazduhoplovstva (USAF - United States Air Force) na avionima F-15C iz 493. eskadrile (FS) koji su u okviru operacije Deny Flight imali zadatak zaštite vazdušnog prostora iznad Bosne i Hecegovine.

Oba obaranju pripisana su tada kapetanu Džefu Hvangu i postignuta su raketama AIM120 AMRAAM. Avion F-15C sa ucrtane dve zelene zvezde petokrake ispod kojih je naveden datum obaranja danas se nalazi u Muzeju USAF u Ohaju.

Hvang je penzionisan 2014. kao zamenik komandanta 124. vinga u činu potpukovnika.

Slobodan Perić je posle penzionisanja 2004. godine otvorio auto-perionicu u Batajnici i nastavio je da gleda kako avioni poleću sa pista na kojojima je i sam proveo mnogo godina svog života. Bio je poznat i po proizvodnji rakije koju je nazvao Zlatni vitez. Jedan je od prvih pilota koji je otvoreno i javno govorio o onome što je smatrao da su sistemski propusti koji su doveli nekada savremenu i odlično osposobljenu avijaciju u stanje da veoma slabo može da se odupre neprijatelju - ne umajujući pri tome hrabrost i požrtvovanje njenih pripadnika.

Poginuo je u noći između 29. i 30 maja 2010. godine u saobraćajnoj nesreći na ptu Osečina - Gornje Crnjilevo, kod Valjeva. Ironija sudbine htela je da život završi u blizini rodnog mesta ratnog komandanta 204. lovačkog avijacijskog puka Milenka Pavlovića koji je rođen u Gornjem Crnjilevu a poginuo je u svom MiG-29 iznad Valjeva 4. maja 1999.

(Aero.rs)