Kako razlikovati borbene avione moderne istorije: Od prve do šeste generacije
U poslednje vreme sve češće se u tekstovima o borbenoj avijaciji pominju avioni pete i šeste generacije. Koncept različitih generacija lovačkih aviona pojavio se 1990-ih godina, ali treba naglasiti da ne postoje stroga pravila koja određuju kojoj generaciji određeni borbeni avion pripada.
Lovački avioni su klasifikovani u generacije kao pokušaj da se identifikuju veliki tehnološki skokovi u razvoju mlaznih lovaca. Kako avion prelazi iz jedne generacije u drugu, smatra se da je napravio značajna poboljšanja u odnosu na prethodnu generaciju.
Pet generacija lovaca široko je prihvaćeno, dok je šesta generacija u razvoju. Međutim, treba napomenuti da može postojati velika raznolikost unutar jedne generacije bez prelaska u sledeću (zbog čega se pojedini avioni poput F-15EX i Daso Miraž 4 nazivaju lovcima 4,5 generacije), navodi portal Simpl Flajing.
Lovački avioni prve generacije pravljeni su 1940-ih i 1950-ih godina. Dva lovca koja su učestvovala u borbama tokom Drugog svetskog rata bila su nemački Meseršmit Me 262 i britanski Gloster Meteor. Prva generacija uključuje i američki Lokid P-80 Šuting Star (kasnije preimenovan u F-80): avioni ovog tipa poslati su u Evropu neposredno pre nemačke kapitulacije, ali nisu učestvovali u borbama.
Ovi avioni imali su ravna krila, nisu imali radar ni sisteme za samoodbranu. Naoružanje se sastojalo od mitraljeza, nevođenih bombi i raketa. Imali su prednost u brzini u odnosu na avione sa klipnim motorima, ali su i dalje bili podzvučni.
Lovački avioni druge generacije proizvođeni su od 1950-ih do ranih 1960-ih. Korejski rat (1950–1953) bio je glavni katalizator za razvoj lovačkih aviona. Ako se F-86 i MiG-15 smatraju drugom generacijom, onda je njihova ključna karakteristika uvođenje zakrivljenih krila.
Kasniji avioni druge generacije dobili su prve radare za vazduh-vazduh, infracrvene i poluaktivne vođene rakete. Primeri druge generacije uključuju F-100 i MiG-19, kao i Lokid F-104 Starfajter, sovjetski MiG-21 koji se dugo nalazio u naoružanju RV i PVO Jugoslavije, a "zakačio" je i vazduhoplovstvo Srbije, francuski Daso Miraž III i britanski Elektrik Lajtning.
Lovački avioni treće generacije proizvođeni su od ranih 1960-ih do 1970-ih. Razvoj je bio fokusiran na poboljšanje manevrabilnosti i značajno unapređenje elektronike i oružanih sistema. Ovi vazduhoplovi, poput aviona F-4 Fantom II i MiG-23, uveli su u upotrebu i vođene rakete vazduh-zemlja.
Neki kasni lovci treće generacije bili su među prvim višenamenskim lovcima, uključujući MiG-23, F-4 Fantom II i Miraž III. Neki od ovih aviona su i dalje u upotrebi (npr. Turska još uvek koristi F-4). Poboljšanja su uključivala dopler radar sa sposobnošću „gledanja nadole/pucanja nadole“, kao i poluaktivne vođene rakete na radio frekvencijama poput AIM-7 Sperou i AA-7 Ejpeks. Avioni ove generacije prvi put su uveli borbe van vizuelnog dometa.
Četvrta generacija borbenih aviona obuhvata najduži vremenski period: oni se proizvode od 1970-ih - do danas. U ovu generaciju spadaju F-14, F-15, F/A-18, Su-27, MiG-29, Miraž 2000 (na slici iznad) i mnogi drugi. Većina borbenih aviona koji se danas koriste pripada četvrtoj generaciji.
Značajna poboljšanja uključuju hed-ap displeje, flaj-baj-vajer (fly-by-wire) sisteme koji omogućavaju unapređenu avioniku. Ovi avioni su obično sposobni za obavljanje više vrsta misija.
Tokom godina, avioni ove generacije su doživeli značajna dodatna unapređenja, pa se neki od njih (kao na primer Daso Rafal koji je srpsko vazduhoplovstvo poručilo, F/A-18 Super Hornets, F-16 Blok 70, F-15 Strajk Igl, Eurofajter Tajfun) nazivaju avionima 4,5. generacije. U suštini, u pitanju su avioni koji zadržavaju staru konstrukciju trupa, imaju unapređenu avioniku, ali im nedostaje stelt tehnologija.
Uz već pobrojane avione, tu su i ruski Su-30 i Su-34 kao i kineski J-10C. Avioni 4,5. generacije često integrišu neke tehnologije pete generacije, kao što su AESA radari, smanjeni radarski odraz i druge. Ukratko, ovi avioni postaju vazdušni superračunari, iako nisu posebno nevidljivi za radare.
Borbeni avioni pete generacije su sofisticiraniji, "nevidljivi" leteći superračunari, za razliku od tradicionalnih borbenih aviona. Dizajnirani su da imaju superiornu situacionu svest i da ispaljuju prvi hitac u bilo kojem sukobu.
Avioni pete generacije mogu se posmatrati kroz ideju "ne možeš pobeći, ali možeš se sakriti". Na primer, brzina F-35 smanjena je na 1,6 Maha delimično kako bi se izbeglo pregrevanje aviona usled trenja sa vazduhom, što bi smanjilo njegovu nevidljivost za radare.
Ovi avioni poseduju multispektralne senzore postavljene po celom trupu, omogućavajući pilotu da ima pregled od 360 stepeni. Njih najviše definišu ugrađeni računari, softver i senzori (što otežava poređenje sa drugim avionima jer je većina informacija klasifikovana).
Današnji borbeni avioni pete generacije uključuju F-22 Reptor, F-35 Lajtning II i Čengdu J-20 (na slici iznad), kineski J-35A i ruski Su-57 Felon.
Borbeni avioni šeste generacije dizajnirani su kao "sistem sistema" i svojevrsni leteći komandni centar koji upravlja dronovima-pomagačima i poseduje izuzetno visoku situacionu svest. Pojedine evropske zemlje preskaču razvoj sopstvenih aviona pete generacije i odmah prelaze na projekte šeste generacije (najbolji primeri su Tempest/GCAP).
Ovi avioni treba da objedine korišćenje laserskog naoružanja, tehnologiju nevidljivosti, naprednu fuziju senzora, veštačku inteligenciju i još mnogo toga. Očekuje se da će se proizvoditi u malim serijama.
Nortrop Gruman tvrdi da je njihov B-21 Rejder prvi borbeni avion šeste generacije na svetu. S obzirom na to da je u pitanju klasifikacija koja se obično primenjuje na lovce, a ne na bombardere, ovim se posredno ukazuje na višestruku ulogu koju bi novi bombarder mogao da ima.
(Aero.rs)
Video: Red Flag 24
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.