Kako je iz Srbije spasen pilot oborenog F-117: Trebali smo da tvrdimo da nismo neprijatelji ako nas zarobe!

"Udarac je bio veoma nasilan i odbacio je avion u levu stranu. Procenio sam silu od minus 7 g, što je ogromno. Iako sam bio čvrsto vezan, zbog tih sila bio sam prikovan za gurtne na remenima, stražnjicom van sedišta i savijen u najgorem mogućem položaju za iskakanje". Ovim rečima američki pilot Darel 'Dejl' Zelko opisuje trenutak kada je avion Lokid F-117A Noćni jastreb kojim je upravljao  pogodila raketa sistema S-125M Neva-M koju je ispalio 3. raketni divizion 250. raketne brigade PVO Vosje Jugoslavije. Taj trenutak, u 20 časova i 42 minuta 27. marta 1999. prvo je - i jedino potvrđeno - obaranje u istoriji ratovanja ovog stelt aviona za koga se smatralo da je neoboriv.

Dvadeset jednu sekundu pre detonacije bojeve glave sa 33 kilograma eksploziva i nekih 4500 fragmenata u pravcu uočenog cilja - u tom trenutku jugoslovenski raketaši nisu ni znali da je u pitanju F-117 - ispaljene su dve rakete, sa imenima Natalija i Živadinka.

Kako su pripadnici 250. raketne brigade uočili "nevidjljivi" avion, kako su ga pratili i na kraju lansirali rakete na komandu potpukovnika Zoltana Danija, mogli ste da pročitate u opširnom tekstu na Aero.rs

Iz pilotske kabine F-117A broj 82-806 pozivnog znaka Vega 31, Zelko, danas potpukovnik u penziji,  vizuelno je uočio lansiranje raketa ka svom avionu, "negde sa pozicije od 4 sata" (iz pravca koji odgovara kazaljci časovnika koja pokazuje 4 časa).

Znao je "da ga imaju"

"Gledao sam raketu zemlja-vazduh i čak i u prvoj fazi nisam se dvoumio da su me imali. Uradio sam sve da predupredim (obaranje), ali je to jednostavno bilo neizbežno.", posvedočio je u jednom od kasnijih javnih nastupa.

"Pomislio sam: Znaš šta? Ovo je loše. Mislim da se neću izvući ovog puta. Prva raketa je proletela tik iznad mene. Toliko blizu da sam se začudio da se nije aktivirala. Mogao sam osetiti kako avion podrhtava od vazdušnog talasa. Čim me je prešla, ponovo sam pogledao drugu raketu i pomislio udariće pravo u mene - i tako je i izgledalo", opisuje američki pilot trenutak pogodka.

Te noći 27. marta, zbog nepovoljnih meteoroloških uslova svi napadi NATO aviona su otkazani osim misija formacija F-117. Za kasnije su bili planirani i udari takođe stelt strategijskih bombardera B-2 Spirit, koji su leteli direktno svoje baze iz SAD.

Treća misija nad Srbijom

Zelko je učestvova i u prvoj i u trećoj noći napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju, 24. i 26. marta. Sada je imao za cilj precizne udare na "jako branjene mete u i oko Beograda koje su bez uspeha napadane i predhodnih dana" – kasnije je u jednom predavanju pomenuo da je u pitanju bio "važan komandni centar u Beogradu", verovatno brdo Straževica kod Rakovice.

F-117 su poleteli iz Avijana, preko Italije i Slovenije, do Mađarske, gde su se vazdušnim putem dopunili gorivom, a zatim su, u predviđeno vreme, ušli u vazdušni prostor Srbije. "Leteli smo duž rumunske granice i napravili desni zaokret ka Beogradu, prelazeći ga u smeru istok-zapad." Dejstvo na ciljeve Zelko je opisao kao uspešno, uz opasku "ali po koju cenu".

"Imao sam jak osećaj da ako ijedne noći postoje uslovi da moj avion obore, bila je to ova“, kaže američki pilot koji je svoje protivnike na jugoslovenskoj strani opisivao kao "veoma obučene, sposobne, ekstremno motivisane i opremljene najmodernijom ruskom tehnikom".

F-117 i celokupna doktrina njegove upotrebe je bila je bazirana na stelt konceptu i smanjenoj uočljivosti: radarskoj, u infracrvenom i vizuelnom spektru. Prema dostupnim informacijama avion nema čak ni sinalizator radarskog ozračenja, odnosno RWR uređaj (Radar Warning Receiver) jer se podrazumevalo da neće biti otkriven

Dok je za Vojsku Jugoslavije glavni nedostatak bio tehnička (ne)opremljenost i brojčana nadmoć neprijatelja, američki piloti su se u svojim istupima posle sukoba žalili na "politička ograničenja koja su ih onemogućavala da primene optimalnu taktiku".

"Ceo scenario je bio konfuzan u početku, iz razloga što [...] je uključivao više različitih entiteta, kao NATO i UN i kad smo počeli da letimo, nismo još razvili odgovarajuća pravila postupanja i morali smo da se oslonimo na ona koja su pisana za ono što su u stvari misije održavanja mira. Verovali ili ne tih prvih nekoliko noći rata, govoreno nam je da ako nas obore i zarobe trebamo da tvrdimo da nismo neprijateljski vojnici. To je naravno bilo smešno", rekao je u jednom kasnijem intervju Zelko koji za svoje obaranje iznad Srbije i izvlačenje iz dubine protivničke teritorije, tvrdi da je bilo "veoma potrebno otrežnjenje".

Po izbacivanju bombi, F-117 je nastavio - na autopilotu - unapred planiranom rutom izlaska iz vazdušnog prostora SRJ, od juga Beograda ka severozapadu.

Ne seća se trenutka katapultiranja

Posle pogodka, Zelko kaže da je bio uprkos onome što ga je snašlo "mentalno i emocionalno jako miran" i od celog događaja se ne može setiti jedino trenutka kada je povukao ručice za katapultiranje sedišta iz onoga što je ostalo od F-117.

Kasnije će saznati, posredstvom televizizijskih snimaka sa mesta pada u ataru sela Buđanovci koji su obišli svet, da je pogodak Neve otkinuo celo krilo aviona kojim je upravljao.

Od iskakanja do otvaranja padobrana na sedištu ACES II kojim je opremljen Nighthawk treba 1,4 sekunde koje se (ne)sretniku u njemu čine po pravilu kao večnost. Zelko kaže da mu je u tim trenutcima jedna od slika pred očima bila kako opušteno razgovara sa "srpskim operatorom rakete" i čestita mu rečima "Veoma dobar pogodak!", a zatim mu dodaje "ali - nećete me uhvatiti!"

"Ne na arogantan ili podrugljiv način, već sa navalom odlučnosti koja mi je bujala kroz misli. Odmah sam shvatio koliko je važno protivniku onemogućiti da iskoristi propagandni potencijal zarobljavanja pilota F-117". Dvanaest  godina kasnije, Zelko se i susreo sa "srpskim operaterom rakete", odnosno komandantom 3. raketnog diviziona 250. rbr potpukovnikom Zoltanom Danijem zahvaljujući producentima dokumentarnog filma Drugi susret Željka Mirkovića.

Vega 31 pada!

Podigavši pogled ka kupoli padobrana ispod koje je visio približavajući se sremskim oranicama, američki pilot se nimalo prijatno iznenadio kada je shvatio da je padobran narandžasto-bele boje, odlično vidljiv na mesečini. "Bio je osvetljen kao lampion. U šali sam pomislio da bih mogao ispaliti i signalnu raketu kako bi me Srbi lakše našli".

Još uvek u vazduhu i mimo procedura koje su nalagale uspostavljanje kontakta tek po prizemljenju i sakrivanju, Zelko je ručnim radiom uputio poziv na tzv. guard frekvenci (243.0 MHz) koji je u tom trenutko bio verovatno najgora noćna mora za one koji su ga čuli: Vega 31 pada!

Svoj je postupak kasnije objasnio bojazni da ne dospe u zarobljeništvo odmah po prizemljenju, kao i činjenicom da je bio opremljem samo relativno jednostavnim radiom, bez mogućnosti kodirane ili satelitske komunikacije".

Odgovorio mu je Frenk 36, leteća cisterna KC-135 u bosanskom vazdušnom prostoru, sa čije su se pozicije mogle videti i eksplozije iznad severozapadne Srbije, kao i Medžik 86, NATO E-3 AWACS zadužen za kontrolu vazdušnog prostora. Kako je sve to zvučalo preko radio veze možete čuti ovde.

Sakrio se u kanal, umalo ga pronašao pas tragač

Kada se prizemljio, Zelko je zakopao narandzasti padobran i sakrio se u kanal za navodnjavanje - najpogodnije skrovište koje je mogao pronaći u njivi u blizini sela Buđanovci gde se nalazio.

Odatle je "posmatrao neprijateljevu potragu" koja je počela čim je olupina otkrivena, "veoma brzo, nekih 15 minuta po padu". Posvedočio je i da mu se u jednom trenutku približio i pas-tragač na "nekih 20 metara" ali srećom po njega bio je niz vetar pa ga nije osetio.

U vestima u 22 časa mogli su se videti snimci olupine oborenog F-117A Nighthawk u plamenu koje su skoro istog trenutka preuzele globalne medijske kuće.

Operacija spasavanja: kako naći pilota stelt aviona 

Ubrzo po potvrdi obaranja, u potragu za pilotom poletela su iz baze u Tuzli dva helikoptera MH-53 Pave Low (po jedan MH-53H i MH-53G) i jedan MH-60G Pave Hawk sa specijalnim snagama, koje su po američkoj verziji događaja u tom trenutku znale samo da je Vega 31 oboren, ali ne i gde tačno.

Jedna od nuspojava prikrivenosti stelt aviona je da je - osim za neprijatelja - slabo uočljiv i za svoje snage. Dok Zelko nije javio svoj tačan položaj na osnovu očitavanja prenosnog GPS uređaja, pogrešno su mislili da je severozapadno od Novog Sada, pa je u tom reonu je pripremana operacija borbenog traženja i spasavanja (Combat Search and Rescue, CSAR) -

Helikopterima je nestajalo goriva i morali su biti dopunjeni u vazuduhu iz leteće cisterne MC-130P na nekih 700 metara visine, nekoliko kilometara izvan granica Srbije.

Za koordinaciju CSAR operacije angažovani su parovi aviona O/A-10A sa pozivnim znakom Sendi koji su kružili iznad područja pada, održavali vezu sa oborenim pilotom i navodili helikoptere.

Sendi su imali takođe ulogu vatrene podrške ali koliko je poznato za njihovim dejstvom nije bilo potrebe.

Za vatrenu podršku, odnosno dejstvo na neprijateljske snage koje su pretile da ugroze spasavanje pilota, angažovani su i borbeni avioni F-16 i A-10A, kao i leteća topovnjača AC-130U Spooky.

Pronalaženje Zelka se odužilo, kada bi jedan par O/A-10 morao na punjenje, menjao ga je drugi, a helikopteri su u jednom trenutku čak i sleteli "negde u području" da bi se konsolidovali i uštedeli gorivo.

Uprkos apsolutnoj tehnološkoj premoći i utreniranim posadama, američka CSAR operacija bila je toliko složena da su teškoće i neplanirane okolnosti bile neminovnost: prvo je došlo do nekoordinacije između helikoptera u kojima su bile specijalnim snagame i para O/A-10A jer su jedni računali u lokalnom vremenu a drugi po tzv. Zulu vremenu’(koje je jednako onom po Griniču); jedan Sandi u drugom paru imao je kvar na predajniku UHF radija, a i sam Zelko je imao problema sa specijalnom signalnom baterijom što je otežalo njegovo precizno lociranje.

Potera na zemlji, potraga sa neba

Ne mogavši da u noći nad brdovitim Balkanom pronađe avion-tanker za popunu gorivom jedan od pilota aviona A-10 se snašao tako da je ispalio IC mamce (svetleće, op. aut) kako bi ga lakše uočili i naveli ga do sebe. Sandi O/A-10 su prijavljivali "jako elektronsko ometanje" kao i "protivvazduhoplovnu aktivnost neprijatelja" u zoni u kojoj se odvijala CSAR operacija.

Navodno je jedan F-16CJ ispalio HARM projektil ka radaru VJ koji je uključen kad su helikopteri ušli u vazdušni prostor Srbije.

Pored toga što američkog pilota gonioci nisu uspeli da uoče sa zemlje (pominjan je i helikopter sa reflektorom za pretragu) nisu uspeli da ga precizno lociraju ni njegovi spasioci, kako oni u avionima koji su kružili iznad, tako ni posade helikoptera koje su letele tik iznad tla uz pomoć optoelektronskih uređaja za gledanje noću, sa pogašenim svim svetlima i radarima da bi izbegli otkrivanje.

Američki helikopteri sa specijalnim snagama umalo su zakačili dalekovode u jednom trenutku ali su ih videli u poslednjem trenutku i izbegli opasnost.

Negde pred svitanje, u mrklom mraku – Mesec je zašao iza horizonta a oblačnost se povećala - i Zelko je morao da upali signalnu baklju kada su mu se helikopteri dovoljno približili kako bi ga uočili njegovi saborci.

Posle je posvedočio da mu nije radio uređaj za lociranje pa je posegnuo za paljenjem baklje što je naravno imalo za posledicu da su ga uočili i svi ostali koji su ga tražili, po američkim procenama njih najmanje oko 80, policije, vojske i meštana.

"Osvetlio sam pola Srbije", pričao je kasnije. Dok su dva helikoptera pružala zaštitu iz lebdenja, jedan HH-60 je sleteo nekoliko desetina metara od Zelka i pokupio ga ispred nosa poteri. Tokom cele noći jedna od najvećih bojazni za američke snage bilo je podmetanje zasede i verodostojnost da je Vega 31 stvarno Vega 31, odnosno pilot Dejl Zelko.

Provera autentičnosti identiteta pilota jedan je fundamenata CSAR mislije i vrši se nekoliko puta, jedna od metoda je otvaranjem tzv. ISOPREP informacija odnosno izolovanih ličnih podataka koje zna samo osoba čiji je identitet potrebno verifikovati. Dvojica specijalaca krenula su iz helikoptera po pilota.

"Video sam dve nejasne figure kako se pojavljuju u tami. Te momke nisam primetio dok nisu prišli na desetak stopa. Izgledali su kao vanzemaljci sa svojim šlemovima, opremom za gledanje noću i naoružanjem. (...) Prišao mi je, zgrabio me za levu nadlakticu i privukao ka sebi. U prvom trenutku nisam znao šta radi ali sam osetio njegov dah na svom licu. Proveravao je moj profil. To je bila konačna verifikacija“, seća se Zelko i dodaje da su mu posle rekli kako ga je u tim trenutcima iz predostrožnosti na nišanu držalo nekoliko pripadnika specijalnih snaga.

Helikopter MH-60 bio je na zemlji 45 sekundi. Od iskakanja iz pogođenog F-117 Noćnog jastreba do izvlačenja sa teritorije SRJ oborenom američkom pilotu i njegovim spasiocima trebalo je nešto manje od osam časova.

(Aero.rs)