Američke vazduhoplovne baze u Evropi: Gde su, čemu služe i kakvu ulogu imaju danas

Američko vojno prisustvo u Evropi ne zasniva se na jednoj velikoj bazi ili spektakularnim formacijama borbenih aviona, već na razgranatoj mreži vazduhoplovnih baza koje zajedno omogućavaju brz odgovor, logističku pouzdanost i stalno odvraćanje. Reč je o sistemu koji je nastajao decenijama, prilagođavao se političkim promenama i danas funkcioniše drugačije nego u vreme Hladnog rata, ali nije izgubio na značaju.

Za razliku od perioda kada su američke snage bile masovno i trajno raspoređene u Evropi, savremeni model oslanja se na mobilnost, rotacije i infrastrukturu. Avioni se mogu prebaciti za nekoliko sati, jedinice se raspoređuju privremeno, a ključne baze ostaju stalne tačke oslonca. Upravo zato vazduhoplovne baze imaju centralnu ulogu u američkoj strategiji na evropskom kontinentu.

Preporučujemo

Od stalnog razmeštaja do stalne spremnosti

Tokom Hladnog rata, američka strategija u Evropi oslanjala se na masovno i trajno prisustvo. Veliki broj vojnika i stalno bazirane eskadrile bili su fizički dokaz spremnosti za sukob sa Varšavskim paktom. Baze su bile mesta stalno raspoređenih jedinica, sa jasno definisanim frontovima i relativno predvidivim scenarijima mogućeg sukoba.

Današnji bezbednosni ambijent je drugačiji. Ne postoji jedna centralna pretnja, već više potencijalnih kriznih tačaka koje se brzo menjaju. U takvom okruženju, masovno stalno prisustvo postaje ograničenje. Američko ratno vazduhoplovstvo zato je prešlo na model stalne spremnosti umesto stalnog razmeštaja.

To znači da ključ više nije u tome da avioni stalno stoje u Evropi, već da infrastruktura omogućava njihov brz dolazak, održavanje i dejstvo bez zastoja. Neke od najvažnijih američkih vazduhoplovnih baza danas nemaju stalno bazirane borbene avione, ali imaju piste, skladišta goriva i logistiku projektovanu za najzahtevnije operacije.

Lajes Field, Portugal: logistička osovina između dva kontinenta

Lajes Field se nalazi na ostrvu Terseira, u arhipelagu Azora u Atlantiku, i njegova vrednost gotovo u potpunosti proističe iz geografije. Udaljen približno podjednako od istočne obale Severne Amerike i zapadne Evrope, Lajes je decenijama prirodna vazdušna međutačka za transatlantske operacije.

Baza je uspostavljena tokom Drugog svetskog rata, kada je postalo jasno da kontrola srednjeg Atlantika ima presudan značaj za vazdušni i pomorski saobraćaj. Tokom Hladnog rata, Lajes je bio ključan za protivpodmorničke i transportne operacije, kao i za masovne prelete između SAD i Evrope.

Danas Lajes nema stalno bazirane borbene eskadrile. Njegova uloga je tranzitna i logistička. Najčešći avioni koji koriste bazu su transportni avioni C-17 Globemaster III i C-5M Galaxy, kao i tanker avioni KC-135 i KC-46. Povremeno se pojavljuju i C-130J i specijalni avioni u zavisnosti od misije.

Broj aviona na platformi stalno varira. U mirnim periodima reč je o nekoliko aviona istovremeno, dok tokom velikih premeštanja snaga ili kriza intenzitet saobraćaja naglo raste. Upravo ta sposobnost naglog povećanja kapaciteta čini Lajes jednom od najvažnijih američkih vazduhoplovnih baza u Evropi, iako na prvi pogled deluje skromno.

RAF Fairford, Ujedinjeno Kraljevstvo: baza za strateške bombardere

RAF Fairford je primer baze čija se važnost ne meri stalnim prisustvom aviona, već sposobnošću da ih primi bez odlaganja. Izgrađena tokom Drugog svetskog rata kao baza za teške bombardere, Fairford je i danas projektovan za najzahtevnije letelice američkog ratnog vazduhoplovstva.

U savremenom kontekstu, Fairford služi kao unapred pripremljena baza za raspoređivanje strateških bombardera. U njoj nema stalno baziranih američkih eskadrila, ali su pista, hangari i logistika prilagođeni avionima velikog doleta i mase.

Tokom privremenih raspoređivanja u okviru Bomber Task Force misija, u Fairfordu se najčešće nalaze bombarderi B-52H, B-1B ili B-2, obično u grupama od četiri do osam aviona, uz podršku tanker aviona. Ovi rasporedi su kratkotrajni, ali politički i vojno veoma jasni, jer demonstriraju sposobnost dugodometnog udara bez trajnog baziranja.

Avijano, Italija: stalna borbena baza sa iskustvom realnih operacija

Avijano u severoistočnoj Italiji jedna je od retkih američkih vazduhoplovnih baza u Evropi sa trajno raspoređenim borbenim eskadrilama. Njena istorija kao vojnog aerodroma seže u period pre Drugog svetskog rata, ali savremeni identitet baze formiran je tokom NATO vazdušnih operacija devedesetih godina.

Tokom operacija nad Bosnom i Hercegovinom, a zatim i tokom vazdušne kampanje protiv Savezne Republike Jugoslavije, Avijano je bio jedna od glavnih polaznih tačaka za borbena dejstva. Iz te baze izvođen je veliki broj borbenih letova, što je trajno definisalo njen karakter kao operativne baze iz koje se izvode realne misije, a ne samo vežbe.

Danas se u Avijanu nalazi 31. lovački ving sa približno pedeset borbenih aviona F-16C/D, kao i jedinice za borbeno traganje i spasavanje sa helikopterima HH-60W. Ova kombinacija omogućava bazi da istovremeno izvršava borbene zadatke i obezbeđuje podršku posadama u kriznim situacijama. Avijano ostaje čvrsto usmeren na borbenu gotovost i brzo reagovanje u južnoj i jugoistočnoj Evropi.

RAF Lakenheath, Ujedinjeno Kraljevstvo: težište američke borbene avijacije

RAF Lakenheath danas predstavlja najjače američko borbeno vazduhoplovno uporište u Evropi. Baza je nastala tokom Drugog svetskog rata, ali je svoj savremeni značaj dobila kroz stalno prisustvo borbenih eskadrila i kontinuirana ulaganja u infrastrukturu.

Za razliku od baza sa rotacionim prisustvom, Lakenheath ima stalno bazirane borbene avione i visok operativni tempo. U bazi su raspoređene eskadrile sa približno pedeset aviona F-15E Strike Eagle i između dvadeset i trideset aviona F-35A, uz planirano povećanje broja aviona pete generacije.

F-15E obezbeđuje veliki dolet, nosivost i fleksibilnost u napadnim misijama, dok F-35A donosi stelt sposobnosti i napredne senzore. Zajedno čine okosnicu američke borbene avijacije u Evropi. Infrastruktura baze projektovana je za dugotrajne operacije visokog intenziteta, sa snažnim kapacitetima održavanja i mogućnošću brzog raspršivanja aviona.

Ramštajn, Nemačka: vazduhoplovna baza koja je zapravo sistem

Ramštajn se često doživljava kao još jedna vazduhoplovna baza, ali njegova uloga daleko prevazilazi klasično poimanje baze. To je centralni komandni i logistički čvor američkog ratnog vazduhoplovstva za Evropu i Afriku.

Baza je uspostavljena početkom pedesetih godina i od tada je rasla u skladu sa potrebama američkih i savezničkih operacija. Iz Ramštajna se koordinira vazdušni transport, logistika, premeštanje snaga i aeromedicinske evakuacije na prostoru koji obuhvata više desetina država.

U bazi su stalno raspoređeni transportni avioni C-130J, kao i manji transportni i VIP avioni, dok kroz Ramštajn svakodnevno prolazi veliki broj tranzitnih C-17 i C-5. Iako nema borbene eskadrile, Ramštajn je neophodan da bi ostatak sistema uopšte mogao da funkcioniše.

Kako se baze finansiraju i zašto ih zemlje domaćini prihvataju

Američke vazduhoplovne baze u Evropi ne funkcionišu po principu klasične rente. Njihov status uređen je međunarodnim sporazumima, prema kojima SAD finansiraju izgradnju, održavanje i operativne troškove, dok zemlje domaćini obezbeđuju zemljište, deo infrastrukture i spoljašnje obezbeđenje.

Za države domaćine, prisustvo ovih baza znači jače bezbednosne garancije, ekonomski efekat i veći strateški značaj. Zbog toga mnoge zemlje aktivno ulažu u infrastrukturu kako bi zadržale američko prisustvo.

Život iza ograde

Veće američke vazduhoplovne baze funkcionišu kao mali gradovi. Imaju škole, bolnice, prodavnice i sportske centre. Iako se unutar baza koriste američki sistemi i pravila, svakodnevni život se odvija u evropskom okruženju, što stvara specifičnu mešavinu dve kulture.

Većina letova iz ovih baza nije borbena. Reč je o logistici, obuci i rutinskim zadacima. Upravo ta svakodnevica omogućava da sistem u kriznim trenucima reaguje brzo i bez zastoja.

Sistem, a ne pojedinačne baze

Američke vazduhoplovne baze u danas u Evropi imaju smisla tek kada se posmatraju zajedno. Njihove uloge su različite, ali se nadovezuju jedna na drugu, od logistike i preleta, preko borbenih zadataka, do komande i podrške. Taj raspored nije nastao odjednom, već se menjao i prilagođavao decenijama. Danas on pre svega omogućava fleksibilnost, sposobnost da se reaguje brzo i da se prisustvo po potrebi pojača ili smanji, bez velikih i trajnih pomeranja snaga. U tome leži stvarna vrednost ovog sistema.

(Aero.rs)