Zašto se gase baze low cost kompanija u regionu: Šta se promenilo - putnici ili matematika?

Vest da avio-kompanija Wizz Air zatvara bazu na Međunarodnom aerodromu u Tuzli (TZL) i ukida letove na nekoliko važnih destinacija odjeknula je u javnosti, posebno u BiH dijaspori.

Mnogima ovakav potez, kao i najnoviji talas gašenja baza niskobudžetnih avio kompanija (LCC- low cost carrier), deluje čudno, pa je dopisnik portala ZamaAero, Goran Janković, želeo da kompletnije analizira situaciju.

U autorskom tekstu, on smatra da je najvažnije utvrditi strukturu putnika koji koriste naprasno ukinute letove, i tako doći do rešenja enigme.

Prema njegovim rečima, postoje tri osnovne kategorije LCC putnika iz dijaspore koji su bili u svim projekcijama i planovima prevoznika, odnosno aerodroma, i oni su trebali da pune te letove i prave promet.

Pomenute kategorije (autor ističe da je takav presek u Skandinaviji, a verovatno i u drugim delovima Evrope) u velikoj meri se razlikuju u putnim navikama.

Sve počinje s prvom generacijom emigranata u zapadne zemlje, koji su napustili rodnu grudu 60-ih i 70-ih.

Na vrhuncu potražnje za radnicima, odlazili su direktno autobusima iz zavičaja, ulazili u fabričke hale, družili se u lokalnim klubovima i u principu ostali neintegrisani u tamošnji sistem.

Druga kategorija je napustila domove 90-ih, a poslednji talas je iniciran ekonomskim prilikama.

Okolnosti pod kojima su započeli novi život oslikavaju se i u različitim navikama putovanja.

Autor podseća da su LCC letovi startovali pre 10 godina. Dijaspora je počela stidljivo da ih koristi, ali u odnosu na broj potencijalnih putnika nikada nisu dostigli maksimalni obim, kakav je ostvaren između Mađarske, Rumunije i Evrope. Zašto?

Prvo, verovali ili ne, strah od aviona, smatra Janković i obrazlaže dalje.

Koliko god bilo teško da se razume, to je surova istina. Ljudi su probali i shvatili da to nije za njih. Oni ne veruju da bilo koji od metala može ostati u vazduhu. Cenovna politika LCC kompanija, po pitanju prtljaga, nije im odgovarala (torba od 20 kilograma košta 60 evra u jednom pravcu).

Radije biraju razne autobuske prevoznike koji naplaćuju s juga Švedske, na primer, minimalno 280 evra za povratnu kartu. Za te pare dobijaju skoro neograničen prtljag, ali i put od 35 i više sati.

Dalje, mnogo je ljudi koji žive dva života, onaj pravi u dijaspori i lažni u domovini. Trude se da ostave utisak na svoje rođake. Mora se doći novim automobilom i pokazati uspeh u životu, navodi autor.

Druga je stvar da li je taj auto iznajmljen ili prodat po povratku u dijasporu, a posle nekoliko meseci porodica jede samo rezance da ga isplati.

Autor podseća da putovanje od 2.000 ili više kilometara ima i drastične troškove (uključujući putarinu, trajekt i mostove).

U svemu navedenom, autor vidi koren problema s gašenjem linija i baza. Niko, uključujući kompanije, nije svestan ove specifične podele i problema potencijalnih tipova putnika.

Janković na kraju predviđa gašenje još jedne linije Wizz Aira (od Beograda do Kopenhagena). Smatra da bez obzira na cenu nema dovoljno ljudi koji bi koristili toliki broj letova u krugu od 50 kilometara.

Njegov komentar je izazvao brojne reakcije, a korisnici su podeljeni. Jedni potvrđuju iznete stavove, a drugi se protive, odnosno smatraju da nisu presudne “navike putnika”, već matematika.

Tako jedan korisnik tvrdi da je “suština problema” u taksama aerodroma Tuzla za svakog putnika i svaku tonu prtljaga, što se ne uklapa u LCC računicu.

Drugi podseća da LCC baze postoje godinama s istom klijentelom, a tek sada je počelo zatvaranje baza.

Pravi odgovor svakako znaju ljudi koji predvode avio-prevoznike.

(Aero.rs/SK)