Strateška avijacija Ruske Federacije: Od Medveda iz hladnog rata do supersoničnog Belog labuda
Poslednji i do sada najveći napad ukrajinskih dronova na više ruskih vojnih aerodroma 2. juna o kome je Aero.rs pisao u više tekstova, imao je za primarni cilj ključne kapacitete ruske strateške avijacije, odnosno bombardere sposobne za nošenje i nuklearnog naoružanja.
Pored neprocenjivog političkog i propagandnog efekta uspešnog napada u dubini ruske teritorije — neki od napadnutih aerodroma su skoro 5.000 kilometara od Ukrajine — vojno, odnosno taktičko opravdanje bilo je upravo u činjenici da se ovi bombarderi, naoružani krstarećim raketama dugog dometa, koriste za napade na ciljeve u Ukrajini.
Preporučujemo
Koliko je Rusija izgubila: Šta do sada znamo da je uništeno
Rusija u šoku i osramoćena: Ukrajina dronovima gađala baze nuklearne avijacije Kremlja 5.000 km od fronta
Strateška avijacija Ruske Federacije, u doslovnom prevodu avijacija dugog dometa (Авиация Дальнего Действия) kao ključna komponenta nuklearne trijade i sredstvo odvraćanja, oslanja se na tri osnovna tipa bombardera: Tu-95MS (NATO oznaka Bear-H), Tu-22M3 (Backfire-C) i Tu-160 (Blackjack). Ova tri aviona predstavljaju različite tehnološke epohe, kapacitete i imaju različite operativne uloge, ali zajedno i dalje čine veoma respektabilan arsenal za izvođenje udara na daljinu, kako nuklearnih tako i konvencionalnih.
Tu-95MS: Ruski medved iz najhladnijih dana Hladnog rata
Tu-95MS je najstariji među aktivnim strateškim bombarderima u sastavu VKS. Njegovo poreklo seže u rane pedeset, kada je Sovjetski Savez tragao za interkontinentalnim bombarderom sposobnim da ponese nuklearno oružje do teritorije Sjedinjenih Američkih Država. Prvi prototip poletao je 1952. godine, a serijska proizvodnja započela je 1956. Današnje varijante Tu-95MS vode poreklo iz razdoblja od 1982. do 1992. godine, kada su razvijeni kao platforme za krstareće rakete dugog dometa.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, prema raspoloživim podacima 88 izrađenih primeraka podeljeno je između tri novonastale države. Kazastan je nasledio 40 aviona i sve ih je vratio Rusiji, dok je Ukrajina zadržala 25, ali je 1999. godine pristala da preda samo tri najnovija primerka. Ostatak je uništen u okviru razoružanja sprovedenog kroz međunarodne sporazume.
Početkom rata u Ukrajini 2022. godine, smatra se da je Rusija imala nešto manje od 50 operativnih aviona ovog tipa, a gubitak čak i nekoliko njih — prema nekim izveštajima, najmanje pet u poslednjem ukrajinskom napadu — predstavlja udarac od oko 10% ukupne flote. Imajući u vidu da u svakom trenutku samo deo aviona može biti zaista operativan, dok su ostali u različitim fazama tehničkog održavanja ili modernizacije, ovaj gubitak dodatno dobija na vojnom značaju.
Iako na prvi pogled zastareo, Tu-95MS ostaje funkcionalan zahvaljujući programu modernizacije koji traje već decenijama. Avioni se postupno dovode na standard Tu-95MSM, koji podrazumeva zamenu radara, digitalizaciju kokpita te uvođenje savremenih sistema navigacije i kontrole leta.
Vizuelno i zvučno prepoznatljiv, Tu-95 ostaje jedini operativni turbopropelerski bombarder na svetu — pokreću ga četiri masivna Kuznjecov NK-12 motora, svaki sa po dve četvorokrake, kontrarotirajuće elise. Vrhovi elisa se pri radu kreću brže od brzine zvuka, što uzrokuje izuzetnu buku i jedinstven akustični potpis aviona, koji je lako prepoznatljiv daleko pre nego što se pojavi na horizontu.
Sa dužinom od preko 46 metara i rasponom krila od 50 metara, Tu-95MS je masivan avion koji može da ponese do 15 tona ubojitog tereta. Maksimalna brzina mu je oko 925 kilometara na čas, dok mu je krstareća brzina nešto ispod 720 km/h. Ima plafon leta od oko 13.700 metara, a dolet iznosi i do 15.000 kilometara, uz mogućnost dodatnog produženja dopunom goriva u letu.
Tu-95 je dug period služio za strateške patrole i demonstracije prisustva. Godine 2007, Rusija je obnovila praksu slanja ovih aviona u redovne i veoma duge misije blizu granica NATO članica, što je uvek rezultiralo presretanjem i medijskom pažnjom.
Pravo “vatreno krštenje” u borbi Medved je imao tek 2015. godine u Siriji, gde su iz njega prvi put lansirane krstareće rakete na stvarne ciljeve. Tokom rata u Ukrajini, Tu-95MS je korišćen u više navrata — u napadima na aerodrome, energetske objekte i infrastrukturu. Najčešće je lansirao rakete H-101 i H-555 iz vazdušnog prostora iznad Kaspijskog ili Crnog mora, van domašaja većine ukrajinskih protivvazdušnih sistema. Za H-555 postoji informacija da su korišćene i kao lažne mete, odnosno mamci za ukrajinsku PVO.
Savremeni Tu-95MSM može da ponese do osam krstarećih raketa H-101 ili H-102 na podkrilnim nosačima, dok se starije H-55 i H-555 mogu nositi i u unutrašnjem delu trupa. Ove rakete omogućavaju udare na udaljenostima od preko 2.500 kilometara, bez potrebe da se avion približi zoni dejstva protivnika. U repnom delu aviona i dalje se nalazi dvostruki top GŠ-23 kalibra 23 mm, jedan od poslednjih ostataka sovjetske ere kada su bombarderi još uvek imali odbrambeno naoružanje.
Jedan od najzapaženijih događaja u mirnodopskoj službi ovog aviona desio se 2010. godine, kada su dva Tu-95MS provela više od 43 sata u vazduhu, prešavši više od 30.000 kilometara uz četiri dopune goriva tokom leta — let koji je poslužio i kao test izdržljivosti i pouzdanosti ovog vremešnog, ali još uvek funkcionalnog bombardera.
Tupoljev Tu-22M3: Srednji bombarder strateške moći
Tu-22M3 zauzima međupoziciju između strateških i taktičkih bombardera – mesto gde politička definicija i tehnička realnost ne idu uvek ruku pod ruku. Njegov borbeni dolet od oko 2.500 kilometara sa punim opterećenjem daleko je ispod onog što se očekuje od klasičnih interkontinentalnih bombardera poput Tu-95MS ili Tu-160. Ipak, zahvaljujući brzini blizu dva maha, mogućnosti nošenja krstarećih i hipersoničnih projektila i sve češćoj upotrebi u napadima duboko iza linije fronta, ovaj avion ima funkcionalni doseg koji ga često svrstava u stratešku kategoriju.
Zapadna vojna terminologija dugo ga je tretirala kao stratešku pretnju, dok su Sovjeti tokom pregovora o kontroli naoružanja insistirali na tome da se radi o evoluciji starijeg Tu-22, gotovo taktičke letelice. U stvarnosti, Tu-22M3 lebdi na liniji između srednjeg i dugog dometa — brz, moćan i politički korisno dvosmislen.
Ovaj supersonični bombarder sa promenljivom geometrijom krila prvi put je poleteo još 1969. godine kao odgovor Sovjetskog Saveza na potrebu za višerazinskom strateškom i pomorskom udarnom platformom.
U godinama koje su sledile, Backfire se etablirao kao jedan od stubova sovjetskog i ruskog nuklearnog i konvencionalnog odvraćanja, posebno kroz verziju Tu-22M3, koja je ostala operativna i u postsovjetskoj eri. U očima Zapada, ovaj bombarder je u početku bio misterija – CIA ga je jedno vreme označavala kao Tu-26, uverenja da se radi o potpuno novom tipu, a ne derivatu prethodnog Tu-22. Sovjeti su, s druge strane, uporno tvrdili da je reč o “samo još jednoj modifikaciji” ranijeg modela, što je omogućilo da se izbegne restrikcija u okviru tada važećeg sporazuma SALT II.
Već od samog početka, Tu-22M je bio dizajniran kao višenamenska platforma: Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo ga je koristilo kao nosač krstarećih raketa i bombarder strateškog dometa, dok je pomorska avijacija razvijala njegove sposobnosti za protivbrodske udare. Njegovo vatreno krštenje dogodilo se u Avganistanu krajem osamdesetih godina, kada je korišćen za masivne udare konvencionalnim bombama u pokušajima da se slomi otpor mudžahedina.
Uprkos impozantnom izgledu i performansama – maksimalna brzina od gotovo 2.000 km/h, borbeni radijus do 2.500 km sa 10 tona naoružanja i plafon leta od preko 13.000 metara – Tu-22M3 nije bio bez mana. Loša industrijska kontrola kvaliteta, kratki radni vek motora i konstrukcije, te hronični problemi sa rezervnim delovima, doveli su do toga da je krajem 1991. godine svega 30–40% flote bilo operativno. Čak je bilo pokušaja da se Tupoljev konstruktorski biro pravno pozove na odgovornost zbog ubrzanog razvoja kako ovog, tako i Tu-160 bombardera.
Nakon raspada SSSR-a, nekih 370 aviona ostalo je unutar granica novonastalih država, a produkcija je okončana 1993. Ipak, to nije značilo i kraj karijere ovog bombardera. Ruska Federacija je nastavila sa modernizacijama i borbenom upotrebom – od Čečenije 1995. i sukoba u Gruziji 2008. (kada je jedan Tu-22MR oboren), pa do patrola nad Baltikom i Severnim morem.
Najnovije poglavlje započeto je ratom u Ukrajini – od 2022. godine, Tu-22M3 su korišćeni za napade na Mariupolj, Avdijivku i druge ciljeve, ispaljujući rakete H-22 i H-32, te navodno i hipersonične H-47M2 Kindžal. Za H-22, odnosno H-32 (nato oznaka AS-4 Kitchen) zanimljivo je da su u pitanju originalno nadzvučnih protivbrodskih raketa, koje su adaptirane za gađanje ciljeva na kopnu. Pokazale kao izuzetno razorne, ali nisu naročito precizne u kopnenim napadima, što je rezultiralo značajnim civilnim žrtvama prema zapadnim izvorima.
Koliko je ovaj avion i dalje relevantan, pokazuje podatak da je 2024. godine, prema Military Balance izveštaju, Rusija u upotrebi imala 57 aviona, iako je ukrajinska vojna obaveštajna služba tvrdila da ih je operativno manje od 30. Tokom prethodnih godina, nekoliko aviona je oštećeno ili uništeno u ukrajinskim napadima dronovima. U aprilu 2024. ukrajinska strana je tvrdila da je jedan Tu-22M3 oboren u letu, čak 300 km unutar Rusije, uz pomoć prepravljene rakete S-200.
Mesecima kasnije, napadi dronovima postali su rutinski: dva bombardera su oštećena u Olenji, jedan uništen na zemlji krajem marta 2025, a prema informacijama koje još uvek pristižu Tu-22M3 bili su i na meti poslednjeg, do sada najvećeg ukrajinskog napada.
U međuvremenu, Rusija je pokrenula program modernizacije koji nosi oznaku Tu-22M3M – sa novim radarima, digitalizovanim komandnim sistemima, unapređenom navigacijom, elektronskom samoodbranom i bez karakterističnog repnog topa. Avioni ovog tipa dele dosta opreme sa modernizovanim Tu-160M2, uključujući i naoružanje. Iako je proizvodnja novih jedinica završena, očekivalo se da će ova verzija produžiti životni vek postojećih platformi do sredine 2030-ih.
Uprkos svojim godinama i slabostima, Tu-22M3 ostaje deo ruskog strateškog arsenala, avion sposoban da nosi konvencionalno i nuklearno oružje, leti na velikim visinama i velikim brzinama.
Beli labud od 275 tona: Tupolev Tu-160
Najmoderniji i tehnički najnapredniji u ruskoj floti strateških bombardera je Tu-160 Beli labud (Белый лебедь), na zapadu poznat i pod NATO nazivom Blackjack. To je ujedno i najmanje brojan avion ruske strateske avijacije – trenutno se procenjuje da je oko 16 primeraka operativno. Ovo je jedini strateški bombarder koji se teoretski može zameniti, s obzirom na to da se u Rusiji odvija ograničena proizvodnja novih primeraka.
Tehnički, Tu-160 je impozantna mašina: najveći i najteži supersonični avion ikad proizveden. Ima promenljivu geometriju krila, maksimalnu poletnu masu od 275 tona, dužinu od 54 metra i raspon krila do 55 metara kada su potpuno raširena. Pokreću ga četiri motora NK-32, snage po 245 kN (sa dodatnim sagorevanjem) svaki. Ovaj motor u ranijoj varijanti, bio je i pogon supersoničnog putničkog aviona Tu-144. Zahvaljujući tim motorima, Tu-160 može da leti brzinom većom od 2.000 km/h, što ga čini ga trenutno jedinim supersoničnim strateškim bombarderom koji nosi krstareće rakete, i jednim od retkih aviona koji to može da radi na velikim visinama i velikim udaljenostima.
Dolet bez dopune gorivom premašuje 12.000 kilometara, a operativni plafon je oko 15.000 metara. Naoružanje nosi interno – do 40 tona bombi ili krstarećih raketa, raspoređenih u dva velika odeljka. U standardnoj konfiguraciji koristi rakete H-55SM i novije H-101/H-102, s konvencionalnim ili nuklearnim bojevim glavama i dometom većim od 5.000 kilometara. Najnoviji razvoj uključuje i integraciju hipersoničnih raketa Kindžal.
Prvi od dva prototipa poleteo je 1981. godine, a zatim je usledila serijska proizvodnja od 33 primerka, uključujući jedan za statička testiranja. Serijska proizvodnja je okončana 1994. godine. Nakon raspada SSSR-a, deo flote ostao je u nezavisnoj Ukrajini – 19 bombardera stacioniranih u bazi Priluki.
U okviru sporazuma o razoružanju i uz snažan američki pritisak, većina tih letelica je isečena, odnosno uništena, između 1999. i 2001. godine, dok je osam primeraka Rusija otkupila nazad kao deo dogovora o gasnom dugu. Jedan je zadržan kao eksponat. Time je ruski kontingent Tu-160 sredinom 2000-ih brojao oko 15 aviona – od kojih su mnogi bili u fazi generalnih popravki, modernizacija ili konzervirani.
Za razliku od Tu-95MS i Tu-22M3, Tu-160 se i dalje proizvodi – makar u ograničenim količinama, kao prelazno rešenje do eventualnog dolaska nove generacije bombardera PAK DA. Međutim, s obzirom na stanje ruske ekonomije, sankcije i vojne gubitke, ozbiljna proizvodnja nove flote ostaje neizvesna.
Rusko Ministarstvo odbrane je 2018. godine naručilo 10 novih Tu-160M2 po ceni od 160 milijardi rubalja, što preračunato u današnju valutu iznosi oko 500 miliona dolara po letelici. Međutim, prema ruskom vazduhoplovnom analitičaru Pjotru Butovskom koga citira TWZ, ova cifra je tada bila potcenjena i danas bi se mogla povećati za najmanje još 50 odsto.
Prvi novoproizvedeni primerak poleteo je 2021, ali do početka 2024. godine, samo tri nova primerka su bila završena, a nijedan M – bar prema dostupnim informacijama – još nije u operativnoj službi.
Dodatnu konfuziju unosi i to da se oznaka Tu-160M koristi i za novoproizvedene primerke i za modernizovane starije avione. Ova verzija ima potpuno novu elektroniku: radar, digitalni kokpit, navigacione sisteme, komunikacioni paket i sistem za samoodbranu.
Njegov prestižni status ga čini ne samo vojnom, već i simboličkom metom – iako nema potvrde da je neki Blackjack uništen u napadima dronovima, i potencijalni gubitak ćak i jednog primerka bio bi ozbiljan udarac ruskoj nuklearnoj strategiji.
Jedna od teorija koja se pojavila posle napada je da su Ukrajinci namerno "poštedeli" Tu-160 od napada u bazi Belanja, kako bi poslali poruku Rusiji "ako ih budete koristili protiv nas, možemo ih uništiti", imajući u vidu do sada veoma ograničenu upotrebu Tu-160 u ratu.
U trenutku kada Rusija vodi iscrpljujući rat i istovremeno pokušava da sačuva nuklearni paritet sa Zapadom, svaki bombarder je resurs od presudne važnosti. Iako – osim Tu-160M – tehnički zastareli, ovi avioni – kroz modernizaciju, prilagođavanje ulogama i integraciju sa savremenim oružjem – ostaju jedan od tri stuba ruskog strateškog arsenala i onoga što se naziva sposobnost nuklearnog odvraćanja, a gubitak makar i nekoliko primeraka ima višestruke implikacije: taktičke, operativne i geopolitičke.
(Aero.rs)
Povezane vesti
Napad na Rusiju: Pojavile se nove informacije, meta je bila još jedna strateška baza
Tri nuklearna bombardera iznad Majamija: Grmelo je na plaži, svi su gledali u nebo
Ruski Su-57E stiže na Mediteran: Alžir prvi strani korisnik ruskog lovačkog aviona pete generacije
Rusija naoružava avione nuklearnim raketama vazduh-vazduh, upozorava obaveštajna agencija SAD
Video: Putin leteo u strateškom bombarderu Tu-160
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
