Zašto SAD ponovo razmatraju hidroavione za operacije na Pacifiku

U razmatranjima mogućeg budućeg sukoba na Pacifiku pažnja je gotovo uvek usmerena na lovce pete generacije, hipersonične projektile i nosače aviona. Mnogo ređe se govori o pitanju koje u praksi često odlučuje tempo operacija i sudbinu ljudi: ko izvlači posade oborenih ili prisilno sletelih aviona i kako se održavaju male, udaljene tačke raspoređivanja razasute po okeanu.

Preporučujemo

U dugotrajnom sukobu gubici vazduhoplova nisu izuzetak već očekivana pojava. Ne samo kao posledica neprijateljskog dejstva, već i zbog tehničkih kvarova, zamora posada i ljudskih grešaka. Na Pacifiku se svaki takav incident dodatno komplikuje ogromnim razdaljinama i činjenicom da se mnogi događaji dešavaju stotinama, a ponekad i hiljadama kilometara od najbližeg kopna.

Foto: ShinMaywa Industries

Klasična sredstva za potragu i spasavanje u takvom okruženju imaju ozbiljna ograničenja. Helikopteri i tiltrotori zavise od unapred pripremljenih baza ili brodova i pate od ograničenog doleta. Ratni brodovi mogu da pruže podršku, ali često stižu prekasno. Avioni sa fiksnim krilima mogu da lociraju preživele i bace pomoć, ali ne mogu da ih izvuku. Upravo tu nastaje praznina za koju američki sistem trenutno nema potpuno rešenje.

Hidroavion, odnosno "leteći čamac", u tom smislu predstavlja jedinstvenu platformu. Može brzo da reaguje, da leti na malim visinama, ispod radarskog horizonta, i da, ukoliko uslovi na moru dozvoljavaju, sleti direktno pored preživelih. To nije futuristički koncept, već povratak dokazanoj sposobnosti koja je tokom Drugog svetskog rata spasila veliki broj oborenih posada i mornara, a nastavila da se koristi i u kasnijim sukobima.

Foto: IMAGO / imago stock&people / Profimedia

Paradoks je u tome što su Sjedinjene Države tu lekciju odavno naučile, a zatim je vremenom zaboravile. Od letećih čamaca koji su nekada bili sastavni deo vojne avijacije, preko njihove upotrebe u Koreji i Vijetnamu, pa sve do povlačenja poslednjih amfibijskih aviona iz službe Obalske straže, sposobnost je nestala bez jasnog naslednika. Pokušaji da se ona obnovi, poput projekta transportnog aviona sa plovcima, završavali su se gašenjem programa.

U tom kontekstu treba posmatrati i odredbu koja se gotovo neprimetno pojavila u ovogodišnjem Zakonu o odobravanju sredstava za nacionalnu odbranu.

Na ovu zakonsku odredbu prvi je ukazao specijalizovani američki portal The War Zone, koji prati vojnu avijaciju i odbrambene politike, ali ni nakon toga nije usledilo zvanično objašnjenje Pentagona.

Pilot-program za ugovorene amfibijske avione, kojima bi upravljali privatni izvođači, na Pacifiku deluje kao tiho priznanje da problem postoji, ali i da Pentagon nema spremno institucionalno rešenje. Umesto klasične nabavke i formiranja novih jedinica, bira se fleksibilniji model sa privatnim izvođačima.

Foto: Shutterstock

Na prvi pogled, takav pristup ima logike. Ugovorni model omogućava brzu dostupnost ograničenih kapaciteta, smanjuje budžetski i politički rizik i ostavlja prostor za testiranje koncepta u realnim uslovima. Međutim, rat nije probni projekat. Avioni angažovani preko privatnih izvođača ne grade dugoročnu doktrinu, ne stvaraju stabilan sistem obuke i ne mogu u potpunosti da se integrišu u složenu strukturu borbenih operacija. Privremena rešenja lako postaju trajna, posebno kada odlažu teške i skupe odluke.

Dodatni problem je pitanje šta se uopšte može koristiti. Ponuda savremenih amfibijskih aviona je ograničena, njihova cena visoka, a konkurencija civilnih potreba velika. Čak i rešenja koja se nameću kao logična nisu dostupna u broju i tempu koji bi odgovarao ozbiljnom vojnom planiranju.

Sve to ne odnosi se samo na potragu i spasavanje. Na Pacifiku logistika često ne podrazumeva tone tereta, već male, ali vrlo važne isporuke. Deo mase od svega nekoliko kilograma može da prizemlji borbeni avion ili zaustavi rad radarske stanice na udaljenom ostrvu. Slanje velikih transportnih aviona za takve zadatke je neefikasno, ali često jedina opcija. Manji amfibijski avioni mogli bi upravo tu da popune prazninu.

Na kraju ostaje otvoreno pitanje stvarnog dometa ovog pilot-programa. Da li se radi o prvom koraku ka ozbiljnom povratku hidroaviona u američku vojnu upotrebu ili samo o pokušaju da se kupi vreme pred sve izvesnijim izazovima na Pacifiku. Odgovor za sada ne daje ni Pentagon, ali sama činjenica da se ova tema ponovo pojavila u zvaničnim dokumentima govori da je problem postao prevelik da bi se dalje ignorisao.

(Aero.rs)