Zašto neki avioni mogu da slete po magli, a drugi ne?

Foto: Shutterstock

Sletanje aviona po magli predstavlja veliki izazov za aerodrome, avio-kompanije i pilote. Vidljivost manja od jednog kilometra, poznata kao magla, značajno utiče na operacije na aerodromima, uzrokujući kašnjenja i otkazivanja letova širom sveta. Međutim, savremena tehnologija na aerodromima, odgovarajuća oprema u avionima i adekvatna obuka pilota omogućavaju pojedinim avionima da bezbedno sleću i uzleću u uslovima guste magle, dok drugi ostaju prizemljeni.

Preporučujemo

Kakvi tipovi magle postoje?

Magla se javlja u više oblika, zavisno od vremenskih uslova:

• Radiaciona magla: Nastaje kada se tlo ohladi tokom noći, a vlažan vazduh blizu površine kondenzuje.

• Advekciona magla: Pojavljuje se kada topao, vlažan vazduh prelazi preko hladnije površine, često uz obale jezera i mora.

• Magla u dolinama: Javlja se kada se hladan vazduh zadrži u dolinama, često usled temperaturnih inverzija.

• Magla uzrokovana isparavanjem: Nastaje kada hladan vazduh prelazi preko toplih vodenih površina, poput jezera ili okeana.

• Magla zbog padavina: Formira se kada kapljice kiše isparavaju i hlade vazduh.

Uticaj magle na aerodrome i avione

Magla izaziva velike operativne promene na aerodromima, uključujući aktiviranje procedura za nisku vidljivost (LVP). Ove procedure podrazumevaju veće razmake između letelica, usporavanje saobraćaja i korišćenje naprednih navigacionih sistema. Najveći izazovi su:

1. Takstiranje: Kretanje aviona po aerodromskim površinama i rulnim stazama, pod maglom; piloti i kontrolori leta oslanjaju se na karte, instrumente i specijalne procedure. Avioni koriste udaljenije tačke čekanja (CAT 2 i 3), kako bi se obezbedila bezbedna distanca na pisti.

2. Poletanje: Minimalna vidljivost za poletanje zavisi od tipa aviona i piste, a pista mora biti potpuno slobodna dok avion ne uzleti.

3. Sletanje: U uslovima guste magle, piloti koriste automatske sisteme sletanja (autoland), povezane sa naprednim ILS (Instrument Landing System) aerodromima, naročito u kategorijama CAT II i CAT III.

Kakvu opremu moraju posedovati aerodromi da bi avioni mogli da sleću po magli?

Da bi aerodromi omogućili avio-operacije u uslovima niske vidljivosti, poput magle, moraju biti opremljeni naprednim sistemima za navigaciju i bezbedno vođenje aviona. Ovi sistemi su posebno važni za sletanje i poletanje u skladu sa ILS (Instrument Landing System) kategorijama. Evo najvažnije opreme koju aerodromi moraju posedovati:

1. ILS (Instrument Landing System)

ILS je osnovni sistem koji omogućava precizno sletanje u uslovima smanjene vidljivosti.

Sastavni delovi ILS-a su:

• Lokalizator (Localizer): Obezbeđuje horizontalne smernice kako bi avion bio centriran na pistu.
• Glide Slope: Daje vertikalne smernice za pravilan ugao spuštanja.

Kategorije ILS-a:

• CAT I: Minimalna oprema za osnovne operacije niske vidljivosti.
• CAT II i III: Napredne verzije koje zahtevaju dodatne antene i tačnije smernice.

2. Sistemi za svetlosnu signalizaciju piste (Runway Lighting Systems)

Svetlosni sistemi su ključni za vođenje aviona u maglovitim uslovima.

• Visoko-intenzivna svetla: Postavljena duž piste kako bi bila vidljiva i pri minimalnoj vidljivosti.
• Svetlosni sistem prilaza (Approach Lighting System – ALS): Obeležava putanju prilaska pisti.
• Stroboskopska svetla: Bljeskajuća svetla na početku piste za bolje vizuelno pozicioniranje.

3. RVR (Runway Visual Range) senzori

Ovi senzori mere udaljenost na kojoj pilot može da vidi svetlosne sisteme na pisti.

• Primena: Neophodni su za određivanje da li su uslovi vidljivosti dovoljni za poletanje i sletanje.
• Automatski prenos podataka: Podaci o RVR-u se šalju direktno kontrolnom tornju i avionima.

4. SMGCS (Surface Movement Guidance and Control System)

Sistem za vođenje aviona na zemlji u uslovima smanjene vidljivosti.

Komponente:

• Svetlosne linije koje vode avione od piste do terminala.
• Elektronske mape za kontrolore i pilote za precizno pozicioniranje.

5. Automatski meteo-sistemi (AWOS/ATIS)

Ovi sistemi pružaju stalne i precizne vremenske podatke.

• AWOS (Automated Weather Observing System): Automatski meri uslove poput temperature, vetra i vlažnosti.
• ATIS (Automatic Terminal Information Service): Informiše pilote o trenutnim vremenskim uslovima i operativnom statusu aerodroma.

6. Sistemi za kontrolu pristupa i komunikaciju (ATC i ADS-B)

Kontrolni tornjevi koriste napredne sisteme za komunikaciju i praćenje aviona u realnom vremenu:

• ADS-B (Automatic Dependent Surveillance-Broadcast): Obezbeđuje tačno pozicioniranje aviona čak i pri slaboj vidljivosti.
• Radari: Prate kretanje aviona u prilazu i na zemlji.

7. Sistemi za uklanjanje magle i obezbeđivanje uslova piste

Aerodromi na lokacijama sa čestom maglom koriste dodatne mere:

• Defogging sistemi: Tehnologije za uklanjanje magle, posebno na pistama i terminalima.
• Redovno održavanje piste: Održavanje pista u optimalnom stanju kako bi se omogućilo maksimalno trenje pri sletanju i poletanju.

Aerodromi poput Londona Heathrowa, Frankfurta i Pariza Charles de Gaulle opremljeni su CAT IIIb ili čak CAT IIIc sistemima, što ovim aerodromima omogućavajućava operacije u gotovo potpunoj odsutnosti vidljivosti.

Da bi aerodromi funkcionisali u uslovima magle, moraju posedovati napredne navigacione, svetlosne i komunikacione sisteme, kao i senzore za merenje vidljivosti. Bez ovih sistema, operacije pri slaboj vidljivosti ne bi bile moguće, što bi značajno uticalo na globalni vazdušni saobraćaj.

Foto: Shutterstock

Koju opremu moraju posedovati avioni da bi sleteli u uslovima slabije vidljivosti?

Putnički avioni moraju posedovati specifičnu opremu kako bi mogli bezbedno sletati u uslovima slabe vidljivosti. Ova oprema omogućava avionima da komuniciraju sa aerodromskim sistemima i obavljaju automatske ili precizne manuelne procedure pri sletanju. Nabrojaćemo najvažnije sisteme koje avioni moraju da poseduju:

1. ILS prijemnik (Instrument Landing System Receiver)

Ovaj uređaj omogućava avionu da primi signale sa aerodromskog ILS sistema.

Funkcija:

• Lokalizator (horizontalne smernice).

• Glide slope (vertikalne smernice).

• Avioni moraju imati ILS prijemnike kompatibilne sa kategorijama aerodroma (CAT I, CAT II, CAT III).

2. Autopilot sa funkcijom Autolanda

Autoland sistem omogućava avionu automatsko sletanje bez intervencije pilota.

Neophodan za:

• Kategorije sletanja CAT II i CAT III.

• Sistem koristi podatke sa ILS-a i prilagođava brzinu, pravac i visinu kako bi precizno postavio avion za sletanje na pistu.

3. Radio-altimetar

Merač visine iznad zemlje zasnovan na radaru.

Funkcija:

• Pruža tačne podatke o visini pri prilazu pisti, posebno u završnoj fazi sletanja.

4. Navigacioni sistemi

• FMS (Flight Management System): Planira rutu i prilaz pisti u realnom vremenu.

• IRS (Inertial Reference System): Pruža podatke o poziciji i pravcu leta bez oslanjanja na spoljne signale.

5. HUD (Head-Up Display)

Projektuje najvažnije informacije na vetrobran kokpita, omogućavajući pilotima da prate najvažnije parametre leta, poput brzine, visine i kursa bez gledanja na instrumente.

• Posebno korisno pri sletanju u magli ili noću.

6. ADS-B (Automatic Dependent Surveillance-Broadcast)

Sistem za praćenje pozicije aviona u realnom vremenu.

• Koristi se za komunikaciju sa kontrolom leta i izbegavanje sudara.

7. Svetlosni indikatori i dodatni senzori

Svetlosni indikatori na avionu: Pomažu vizuelnom pozicioniranju aviona tokom sletanja.

• Meteorološki senzori: Prate brzinu vetra, temperaturu i pritisak kako bi obezbedili precizne podatke za slabe vremenske uslove.

8. EGPWS (Enhanced Ground Proximity Warning System)

Sistem za upozorenje na blizinu zemlje ili prepreke.

Važan za:

• Izbegavanje sudara sa tlom u uslovima smanjene vidljivosti.

9. TCAS (Traffic Collision Avoidance System)

Sistem za izbegavanje sudara sa drugim letelicama u blizini.

• Koristan pri prilazu aerodromima sa gustom maglom.

Održavanje i sertifikacija opreme

• Sva navedena oprema mora biti u potpunosti operativna i sertifikovana.

• Avioni koji žele da slete na aerodrome sa ILS CAT III kriterijumima moraju proći dodatne tehničke provere.

Putnički avioni moraju biti opremljeni sofisticiranim navigacionim i automatskim sistemima poput ILS prijemnika, Autoland-a, radio-altimetra i EGPWS-a kako bi mogli da slete u uslovima smanjene vidljivosti. Pored opreme, pravilno održavanje i sertifikacija letelice su od ključne važnosti za bezbedno sletanje u izazovnim vremenskim uslovima.

Foto: Wikipedia/Fernando Xavier

Obuka pilota za letenje u smanjene spoljne vidljivosti

Piloti moraju biti sertifikovani za određene kategorije sletanja u uslovima smanjene vidljivosti. Ove kategorije, poznate kao ILS (Instrument Landing System) kategorije, definišu minimalne uslove vidljivosti i visine odluke koje su potrebne za sletanje. Sertifikacija pilota uključuje posebnu obuku i odobrenje za svaku od ovih kategorija posebno.

Kategorije ILS sistema i sertifikacija pilota

1. CAT I (Kategorija I)

• Minimalna visina odluke: 200 stopa (oko 60 metara).

• Minimalna vidljivost: 550 metara.

• Većina komercijalnih pilota ima osnovnu sertifikaciju za ovu kategoriju.

2. CAT II (Kategorija II)

• Minimalna visina odluke: 100 stopa (oko 30 metara).

• Minimalna vidljivost: 300 metara.

• Piloti moraju proći dodatnu obuku na simulatorima i dobiti sertifikaciju za operacije u ovim uslovima.

3. CAT IIIa (Kategorija IIIa)

• Minimalna visina odluke: 50 stopa (oko 15 metara).

• Minimalna vidljivost: 200 metara.

• Piloti i avioni moraju biti posebno sertifikovani za ovu kategoriju.

4. CAT IIIb (Kategorija IIIb)

• Minimalna visina odluke: Bez visine odluke ili vrlo niska (do 15 metara).

• Minimalna vidljivost: 75-200 metara.

• Sertifikacija za CAT IIIb zahteva visok nivo obuke, koja uključuje intenzivne simulacije i praktične vežbe s automatskim sletanjem.

5. CAT IIIc (Kategorija IIIc)

• Minimalna visina odluke: Nema.

• Minimalna vidljivost: 0 metara.

• Iako ova kategorija tehnički omogućava sletanje u potpunoj odsutnosti vidljivosti, ona se retko koristi jer zahteva izuzetno naprednu tehnologiju i savršenu sinhronizaciju na aerodromu i u avionu.

Proces sertifikacije

Sertifikacija pilota za određene kategorije uključuje:

• Trening na simulatorima: Realistične simulacije uslova smanjene vidljivosti.

• Teorijsku obuku: Razumevanje procedura za sletanje, rada ILS sistema i komunikacije s kontrolorima leta.

• Praktične vežbe: Vežbanje sletanja u pravim uslovima magle ili smanjene vidljivosti, pod nadzorom iskusnih instruktora.

• Periodične provere: Piloti moraju redovno obnavljati svoju sertifikaciju kroz simulacije i praktične provere.

Piloti moraju biti sertifikovani za specifične ILS kategorije kako bi sletali u uslovima smanjene vidljivosti. Ova obuka i sertifikacija garantuju da su sposobni da bezbedno upravljaju letelicom u najizazovnijim vremenskim uslovima, uz pomoć napredne tehnologije i striktnih procedura.

Ilustracija: Pixabay/Rande Knapmiller

Najmaglovitiji aerodromi sveta

Aerodromi poput londonskog Heathrowa ili Delhi Indire Gandhi često se suočavaju sa gustim maglama tokom zime, kada se hladan vazduh susreće sa visokom vlažnošću. U SAD, aerodrom Arcata-Eureka u Kaliforniji poznat je po čestim maglovitim danima, što ga čini idealnim za testiranje defogging sistema američke mornarice. U regionu, najviše problema zbog magle imaju aerodromi u Sarajevu i Tuzli.

Sletanje po magli zahteva preciznu koordinaciju između pilota, kontrolora leta i tehnologija u avionu i na aerodromu. I dok sa jedne strane magla usporava avio-operacije i izaziva otkazivanja i kašnjenja letova, moderni sistemi i obuka osiguravaju bezbednost avio-saobraćaja čak i u najnepovoljnijim vremenskim uslovima. Na kraju, treba dodati da kapetan u svakom momentu može doneti odluku da odustane od sletanja i preusmeri avion ka alternativnom aerodromu u zavisnosti od njegove procene rizika.

(Aero.rs)