Artemis II uspešno završen: Astronauti se vratili na Zemlju nakon istorijskog leta

Posada NASA misije Artemis II bezbedno se vratila na Zemlju nakon gotovo desetodnevnog leta tokom kojeg su prvi put posle više od pola veka ljudi ponovo napustili orbitu Zemlje i obišli Mesec.

Kapsula Orion sletela je u Tihi okean kod obale San Dijega u petak u 17:07 po pacifičkom vremenu (02:07 po srednjoevropskom vremenu), čime je završena misija koja predstavlja najdalji let ljudi u istoriji.

Preporučujemo

U letelici su se nalazili NASA astronauti Rid Vajzman, Viktor Glover i Kristina Koh, kao i Džeremi Hansen iz Kanadske svemirske agencije. Tokom misije prešli su ukupno gotovo 1,12 miliona kilometara, dok su se u najudaljenijoj tački našli na više od 400.000 kilometara od Zemlje, dalje nego bilo koja ljudska posada pre njih.

Najkritičniji deo misije: ulazak u atmosferu

Završna faza leta, koja je trajala svega dvadesetak minuta, predstavljala je najrizičniji segment čitave misije i trenutak u kojem su svi sistemi morali da funkcionišu bez greške.

Ulazak u atmosferu počeo je na visini od oko 120 kilometara, pri čemu je Orion ušao brzinom od približno 40.000 km/h. Za poređenje, povratak iz niske Zemljine orbite odvija se pri brzinama od oko 28.000 km/h, što znači da je kapsula tokom Artemis II bila izložena gotovo dvostruko većem energetskom opterećenju koje se tokom ulaska pretvara u ekstremnu toplotu.

Ključni parametar bio je ugao ulaska, približno 5,5 do 6 stepeni. Manji ugao doveo bi do toga da kapsula „odskoči“ od gornjih slojeva atmosfere i ponovo ode u svemir, dok bi veći ugao izazvao naglo usporavanje, ekstremno zagrevanje i potencijalno oštećenje strukture.

Uporedive brzine imale su i kapsule programa Apolo, ali je njihov ulazak bio jednokratan i znatno „tvrđi“. Orion koristi napredniji „skip reentry“ profil, pri kojem nakon prvog kontakta sa atmosferom delimično izlazi nazad u više slojeve, a zatim ponovo ulazi i započinje završno usporavanje. Tokom te faze kapsula aktivno menja nagib i orijentaciju kako bi kontrolisala uzgon i precizno upravljala putanjom.

Ovakav profil omogućava bolju kontrolu leta i značajno smanjuje opterećenje na posadu. Maksimalno opterećenje na posadu tokom ulaska iznosilo je oko 4 G, što je znatno manje u odnosu na Apolo misije gde je dostizalo i do 6–7 G.

Tokom hipersoničnog prolaska kroz gušće slojeve atmosfere formirao se plazma omotač oko kapsule, što je dovelo do kratkotrajnog prekida radio-veze sa Zemljom. Istovremeno, temperatura na toplotnom štitu dostizala je oko 2.700 stepeni Celzijusa, dok su uslovi u kabini ostali stabilni zahvaljujući višeslojnoj zaštiti i sistemima za kontrolu okruženja.

Kako je brzina opadala, Orion je prešao iz hipersoničnog u nadzvučni, a zatim i podzvučni režim leta, nakon čega je započela završna sekvenca spuštanja. Na visini od oko 9 kilometara otvoreni su stabilizacioni padobrani, koji su stabilizovali kapsulu i dodatno smanjili brzinu.

U završnoj fazi, otvorena su tri glavna padobrana prečnika oko 35 metara, koji su smanjili brzinu spuštanja na svega nekoliko metara u sekundi, omogućivši kontrolisano i bezbedno sletanje u Tihi okean.

Spašavanje na otvorenom moru

Odmah po sletanju, kapsulu je locirao i obezbedio tim NASA i američke mornarice.

Astronauti su izvučeni iz kapsule na otvorenom moru, što je operacija koja zahteva preciznu koordinaciju zbog talasa, vetra i stabilnosti letelice. Nakon toga su helikopterom prebačeni na desantni brod USS John P. Murtha, gde su obavljeni prvi medicinski pregledi.

Već narednog dana planiran je njihov povratak u Svemirski centar Džonson u Hjustonu.

Let dalje nego ikada pre

Jedan od najvažnijih rezultata misije jeste obaranje rekorda u udaljenosti koju je ljudska posada prešla.

Tokom preleta oko Meseca, Orion je prošao na oko 6.500 kilometara iznad njegove površine, a zatim nastavio putanju koja ga je odvela dalje od Zemlje nego što je to bio slučaj i sa misijom Apollo 13.

Ovaj profil leta nije bio slučajan – cilj je bio da se testiraju sistemi letelice u uslovima dubokog svemira, uključujući komunikaciju, navigaciju i autonomne funkcije.

Prvi pravi test Oriona sa ljudima

Za razliku od prethodne misije Artemis I, koja je bila bez posade, Artemis II predstavlja prvi kompletan test sistema Orion u realnim uslovima sa astronautima.

Tokom leta provereni su sistemi za održavanje života, uključujući kontrolu temperature, pritiska i kvaliteta vazduha, što je od presudnog značaja za buduće dugotrajne misije.

Posada je takođe više puta preuzimala ručnu kontrolu nad letelicom, testirajući njene letne karakteristike i prikupljajući podatke za buduće manevre spajanja sa lunarnim modulima.

Naučni eksperimenti i snimci Meseca

Tokom preleta 6. aprila, astronauti su snimili više od 7.000 fotografija površine Meseca, uključujući detaljne prikaze kratera, pukotina i tokova lave.

Poseban fokus bio je na oblasti lunarnog južnog pola, gde se planiraju buduća sletanja, jer specifični uslovi osvetljenja u tom regionu predstavljaju veliki operativni izazov.

Pored toga, sprovedeni su eksperimenti koji proučavaju uticaj mikrogravitacije i radijacije na ljudski organizam, što je važan korak ka misijama ka Marsu.

Šta sledi: Artemis III

Završetkom Artemis II, NASA ulazi u narednu fazu programa.

Misija Artemis III, planirana za naredne godine, ima za cilj da ponovo spusti ljude na površinu Meseca, prvi put od 1972. godine. Fokus će biti na južnom polu, gde se očekuje prisustvo leda, što je ključno za dugoročno prisustvo ljudi.

Za razliku od Apolo programa, koji je bio ograničen na kratke boravke, novi pristup podrazumeva postepeno uspostavljanje trajne infrastrukture i baze na Mesecu.

Više od simbolike

Artemis II nije samo demonstracija tehnologije, već i test celokupne arhitekture budućih misija – od rakete SLS, preko letelice Orion, do međunarodne saradnje i logistike povratka.

Po prvi put posle više od pet decenija, ljudi su ponovo napustili orbitu Zemlje i bezbedno se vratili, uz podatke koji će direktno odrediti kako će izgledati sledeći korak – povratak na Mesec i priprema za let ka Marsu.

(Aero.rs)