Top Gun, četiri decenije kasnije: Film koji je zauvek promenio kako gledamo pilote i avione

Na oko hiljadu i dvesta metara iznad Pacifika, nedaleko od Karlsbada u Kaliforniji, Art Šol je ponovo radio ono što je radio stotinama puta. Njegov akrobatski Pitts S-2 dvokrilac bio je opremljen kamerom. Zadatak je delovao jednostavno: ući u kovit, snimiti kako izgleda iz kokpita i izvući avion iz njega. Bio je 16. septembar 1985. godine.

Šol je bio doktor nauka, nastavnik aeronautike, akrobatski pilot i čovek koji je tokom dve decenije karijere nastupao pred desetinama miliona gledalaca. Njegovo ime u američkoj avijaciji nosilo je težinu mnogo pre nego što je prihvatio posao snimanja kadrova za holivudski film.

Na visini od oko 900 metara začuo se njegov glas preko radio-veze: "Imam problem" Nekoliko sekundi kasnije ponovio je istu informaciju. Bio je manje od 500 metara iznad površine okeana.

Avion je upao u tzv. leđni horizontalni kovit (inverted flat spin), jednu od najopasnijih situacija u letenju, stanje u kojem letelica praktično gubi mogućnost izvlačenja i nastavlja da pada vertikalno nadole rotirajući oko sopstvene ose. Pitts S-2 je udario u okean. Ni avion ni telo Arta Šola nikada nisu pronađeni.

Film za koji je snimao kadrove premijerno je prikazan osam meseci kasnije. Zvao se Top Gun.

Većina gledalaca tada verovatno nije sačekala poslednje sekunde odjavne špice. A upravo tamo, na samom kraju, stajala je kratka poruka: "Ovaj film posvećen je sećanju na Arta Šola."

Četiri decenije kasnije, Top Gun i dalje traje. Ne samo kao uspešan akcioni film ili  nostalgični simbol osamdesetih, već kao kulturni fenomen koji je promenio način na koji generacije gledaju pilote, vojne avione i samo letenje.

Amerika je tražila heroje: Holivud joj je dao Mavericka

Amerika sredinom osamdesetih bila je spremna za takvu priču, možda čak i više nego što je toga bila svesna. Vijetnamski rat ostavio je iza sebe dubok politički i psihološki ožiljak. Slika američkog vojnika i vojnog pilota, izgrađena tokom Drugog svetskog rata i učvršćena u eri mlazne avijacije pedesetih i šezdesetih godina, ozbiljno je narušena tokom sedamdesetih. Javnost je bila umorna od rata, Kongres skeptičan prema novim intervencijama, a Holivud prepun filmova o traumi, ratnim strahotama i moralnom porazu.

Producenti Don Simpson i Džeri Brukhajmer videli su nešto drugo. U tekstu "Top Guns", koji je novinar Ehud Jonaj objavio 1983. godine u časopisu California Magazine, prepoznali su priču koja nije govorila samo o avionima. Govorila je o eliti, rivalstvu, brzini, egu i ljudima koji svakodnevno funkcionišu na granici između samopouzdanja i katastrofe.

Angažovan je Toni Skot. To se pokazalo presudnim Skot nije bio holivudski režiser u klasičnom smislu. Pre filma Top Gun snimao je reklame i muzičke spotove u Britaniji, gde je naučio pravilo koje će kasnije definisati čitav film: gledalac mora da oseti atmosferu pre nego što racionalno obradi ono što vidi.

Zato Top Gun nikada nije izgledao kao vojni film u tradicionalnom smislu. Nije želeo realizam kvazi-dokumentarca. Želeo je osećaj.

Zlatno svetlo izlazećeg i zalazećeg Sunca, isparenja na čeličnoj palubi nosača aviona, sunce koje prži kabinu, muzika Harolda Faltermajera koja ne prati scenu već diktira njen ritam. Top Gun je sniman gotovo kao muzički spot razvučen na dva sata.

Ta estetika nije bila slučajna. Bila je Skotova formula: Film kao pokretna reklama za san.

Pentagon, Holivud i najpoznatiji savez osamdesetih

Pentagon je u početku bio skeptičan. Saradnja američke vojske i Holivuda nije bila novost, ali Top Gun je tražio mnogo više od povremenog pristupa bazi ili konsultacija pilota. Produkcija je želela nosače aviona, borbene avione, posade i pristup elitnoj United States Navy Fighter Weapons School - pravom Top Gun u bazi Miramar.

Američka mornarica je pristala. Ali pod uslovima. Producenti su morali da omoguće pregled scenarija i izmene delova koji bi mogli da štete imidžu mornarice. Bio je to kompromis koji će kasnije postati jedan od najpoznatijih primera saradnje Pentagona i Holivuda.

Kritičari su godinama kasnije Top Gun nazivali propagandnim filmom. Mornarica se nije posebno trudila da pobije takve tvrdnje. Naprotiv, čim je film postao hit, regrutni centri počeli su da postavljaju promotivne punktove ispred bioskopa širom SAD. Mladići koji su izlazili sa projekcija, još pod utiskom zvuka motora Grumman F-14 Tomcat i pesme Danger Zone, nailazili su na oficire sa formularima i informacijama o prijavi u oružane snage.

Koliko je stvarno porastao broj prijava verovatno nikada neće biti potpuno precizno utvrđeno. Popularna priča o "skoku od 500 procenata" godinama se ponavlja, iako kasnije analize nude opreznije procene. Ono što nije sporno jeste da je Top Gun postao verovatno najuspešnija regrutna kampanja u istoriji moderne američke vojske.

Tri nosača aviona, Sunce i ček od 25.000 dolara

Iza glamura i ikonografije, produkcija filma bila je mnogo komplikovanija nego što je kasnije izgledalo.

Većina scena sa palube snimana je na nosaču aviona USS Ranger (CV-61), koji se u tom trenutku nalazio blizu San Dijega. U pojedinim kadrovima pažljivi gledaoci i danas mogu da primete oznaku 61, iako film sugeriše da se radnja odvija na USS Enterprise (CVN-65).

Deo scena kasnije je sniman i na USS Enterprise, dok je manji broj kadrova nastao na USS Carl Vinson (CVN-70). Vodilo se računa i o detaljima - sve zemaljske posade imale su na uniformama ispisano USS Enterprise, bez obzira gde je snimano.

Toniju Skotu ni to nije bilo dovoljno. Jedan od najboljih primera njegovog perfekcionizma dogodio se tokom snimanja uvodne sekvence. Komandant broda promenio je kurs iz operativnih razloga i time "pokvario" položaj Sunca koji je Skot želeo za kadar.

Kada mu je saopšteno da usmeravanje broda dužine skoro 350 metara i deplasmana do 95.000 tona košta 25.000 dolara po satu, a da je studijski budžet već praktično potrošen, Skot je bez mnogo razmišljanja izvadio ličnu čekovnu knjižicu i ispisao ček na traženi iznos samo da bi dobio još nekoliko minuta savršenog svetla.

Priča je kasnije postala gotovo holivudska legenda. Producenti su naknadno tvrdili da američka mornarica zapravo nikada nije unovčila ček. Vojska po zakonu ne može tek tako da prima privatne čekove građana, ali je komandant broda navodno bio toliko impresioniran Skotovom odlučnošću da mu je jednostavno učinio uslugu.

Ta opsesija atmosferom oseća se u gotovo svakom kadru filma.

Tom Kruz nije bio prvi izbor za Mavericka

Malo ko danas pamti da Tom Kruz nije bio prvi izbor za ulogu poručnika Pita „Mavericka“ Mičela.

Gluma je prvo ponuđena Metjuu Modinu, koji je odbio jer nije želeo da učestvuje u onome što je smatrao vojnom propagandom. Razmatrani su i Emilio Estevez i Patrik Svejzi.

Kruz je u projekat ušao tek nakon što je pogledao Skotov prethodni film Glad (The Hunger) i odlučio da želi da radi sa njim. Na prvi sastanak sa producentima stigao je motociklom. Impresionirao ih je. Dobio je ulogu.

Studio ipak nije bio potpuno siguran da mladi Kruz može da nosi veliki akcioni film. Tokom priprema insistirao je da leti u avionima američke mornarice kako bi što bolje razumeo osećaj opterećenja i način na koji piloti funkcionišu u vazduhu. Piloti koji su radili sa njim kasnije su govorili da je bio uporniji nego što su očekivali.

Film je popravljan neposredno pred premijeru

Pre nego što će film stići u bioskope, producenti su organizovali zatvorenu probnu projekciju u Hjustonu. Reakcija publike bila je razočaravajuća. Akcija je funkcionisala. Scene u vazduhu bile su spektakularne. Ali gledaoci nisu osećali dovoljno jaku emociju između Mavericka i civilne instruktorke Šarlot Charlie Blekvud, koju je igrala Keli MekGilis.

Produkcija je morala da reaguje. Problem je bio u tome što je snimanje već odavno bilo završeno. Glumci su radili druge projekte. Keli MekGilis je u međuvremenu promenila frizuru i boju kose, dok je Tom Kruz za film Boja novca pustio dužu kosu.

Da bi sakrili te promene, produkcija je bila primorana na kreativna rešenja: čuvena scena u liftu snimljena je uz pomoć kačketa kojim je Mekgilis pokrila frizuru. Ljubavna scena u plavo obasjanoj spavaćoj sobi snimana je u kontra-svetlu i silueti - ne radi umetinčkog dojma, nego radi praktičnosti.

I tada je stigla pesma. Take My Breath Away (Oduzmi mi dah) grupe Berlin nije bila deo originalnog plana. Muziku su napisali Đorđo Moroder i Tom Vitlok, a pesma je naknadno ubačena kako bi ljubavnom delu filma dala emociju koja je nedostajala.

Rezultat je bio ogroman: Pesma je osvojila Oskara 1987. godine i postala jedna od najpoznatijih filmskih numera svih vremena. Film je imao svoju svetsku premijeru 12. maja 1986. u Njujorku. Tri dana posle, 15. maja, usledila je velika premijera pred u San Dijegu - gradu u kom je film i sniman i gde se nalazila stvarna Top Gun škola. Dan kasnije, Top Gun je stigao u bioskope širom SAD i Kanade.

Zvuk koji je tresao bioskope

Mnogo toga napisano je o vizuelnoj strani Top Guna. Manje se govori o zvuku.

Dizajneri zvuka koristili su stvarne snimke motora Pratt & Whitney TF30 koji pokreću F-14 Tomcat - sa palube nosača aviona, iz kabine i iz neposredne blizine turbina.

Svaki tutanj, svako šuštanje i svaki zvučni udar nadograđivan je i kasnije višestruko obrađivan i kombinovan sa sintetizovanim niskim frekvencijama kako bi gledaoci imali osećaj fizičke sile, a ne samo običnog filmskog zvuka.

Rezultat je bio toliko agresivan da su na pojedinim projekcijama zvučnici bioskopskih sala počinjali da vibriraju ili otkazuju. Uvodna scena, sa 120 odvojenih audio kanala, i danas je jedan od najimpresivnijih zvučnih dostignuća u istoriji bioskoskog filma

Top Gun je 1987. godine osvojio Oskara za najbolji zvuk.

Fikcija u koju su svi želeli da veruju

Maverick je pilot koji krši skoro svako pravilo, izbegava disciplinske posledice i odlazi na elitnu obuku umesto da završi pred vojnim sudom - što u stvarnosti verovatno ne bi prošlo ni prvih pet minuta. Neprijatelj u filmu je namerno ostavljen nejasan: crni avioni bez zastave, oznake koje nisu ni sovjetske ni severnokorejske, nešto između, lica koja se ne vide. Znali smo svi 1986. ko su ti piloti s druge strane ali film je rešio da ne imenuje. Diplomatija je imala svoju cenu.

Što se tiče aviona samih neprijatelja - MiG-28 naravno ne postoji. Nikada nije postojao. Svi MiG avioni nosili su neparne oznake: MiG-17, MiG-19, MiG-21, MiG-25, MiG-27, MiG-29. Produkcija je to uradila namerno: izmišljeni avion koji mogu da oblikuju kako god hoće, bez potrebe da prate karakteristike ijednog stvarnog neprijatelja. MiG-ovi u filmu bili su američki Northrop F-5E Tiger II - avioni koje je mornarica koristila za uvežbavanje simuliranih vazdušnih borbi. Ofarbali su ih u crno, stavili crvenu zvezdu i pozvali kamere.

Because I was inverted

A čuvena scena "bio sam naopačke" sa samog početka? Manevar ogledalo nije nešto nepoznato, ali ipak ne sa razmakom od 1.5 metara - ako ćemo verovati Mavericku i Gooseu. I sigurno ne u zaokretu pod opterećenjem od 4g. Kadar je prvo je snimljen F-5 iz Learjet aviona, a F-14 je dodat naknadno u jednom od retkih specijalnih efekata u produkciji koja se inače ponosila autentičnošću.

Odbojka na pesku? Toni Skot je navodno potrošio ceo dan snimanja na nešto što je u scenariju bio jedan paragraf. Studio je bio besan. Šef produkcije rekao je da će ga smeniti. Skot je nastavio. Rezultat je scena koja će četrdeset godina kasnije i dalje biti jedan od najprepoznatljivijih trenutaka popularne kulture.

Ray-Ban naočare u noćnom klubu ili poluzatamnjenoj učionici? Lagano.

Tuširanje posle letova? Pravi Top Gun u NAS Miramar nije imao zajedničke tuševe kakve prikazuje film. Holivud je prilagodio realnost sopstvenim potrebama. Avijatičari koji su gledali film uglavnom su se smejali. Publika je ostala bez daha - barem onaj deo publike koji voli da gleda mišićava muška tela.

Pravi Top Gun zabranio replike iz filma 

Koliko je uticaj Holivuda postao opterećujući za stvarnu vojnu svakodnevicu najbolje ilustruje pravilo koje su instruktori u pravoj školi United States Navy Fighter Weapons School uveli kao internu, neformalnu tradiciju.Kako bi mladim pilotima u bazi Miramar izbili holivudski ego iz glave, uveli su fiksnu kaznu od 5 dolara u gotovini za svakoga ko pokuša da bude duhovit citirajući replike iz filma.

Bivši komandant škole Gaj Snodgras potvrdio je da su ubedljivo najbrže praznile džepove legendarne rečenice poput I feel the need... the need for speed!. Sav novac iz ove "kutije za kazne" na kraju godine odlazio je u humanitarne svrhe, dokazujući da u stvarnom svetu elitne avijacije nema mesta jeftinom filmskom hvalisanju.

Likovi koji su definisali mit

Uz sve - blago rečeno - slobode koje je uzimao u interpretaciji stvarnosti, Top Gun je jedan element napravio vrhunski: karakterizaciju.

Odnos između Mavericka i Icemana nije crno-bela priča o heroju i antagonisti. Iceman nije negativac - on je jednostavno ispravan. On je precizan, disciplinovan, timski igrač koji razume da u borbenom avionu individualizam ubija. Maverick je genije koji je istovremeno i vlastita opasnost i opasnost po druge. Napetost između njih nije stvar dobra i zla - ona je živa, neprijatna i realna. Val Kilmer je ulogu odigrao tako da je i danas merilo filmskog antagoniste.

I Goose. Entoni Edvards u ulozi Nika Goose Bradšoa dao je liku toliko topline i humanosti da njegova smrt - zasnovana na stvarnoj tragediji iz 1983. - pravi rez koji gledalac ne zaboravlja. Nije to bila dramaturška odluka napravljena za efekat. Bila je to podsećanje da avioni lete, ali ponekad i padaju. I da u borbenom avionu sedi čovek, ne junak sa plakata. Gooseov sin vratiće se u nastavku, više od tri decenije kasnije.

A onda je tu i Čarli. Jedno veče sedi u baru i smeje se dok joj dva poručnika pevaju You've Lost That Lovin' Feelin' - stara fora, malo smešna, ali funkcioniše. Ona to zna. I svejedno se smeje. Deluje pristupačno, naizgled osvojivo. Ako ona dozvoli da bude osvojena.

Sledećeg jutra stoji ispred najboljih mornaričkih avijatičara i govori im o mogućnostima neprijateljskih aviona. Ista žena. Potpuno drugi svet. Maverick kao da ne zna šta da radi sa ženom koja ga privlači, ali je jaka jednako kao i on, samo na drugi način. Njena profesionalna snaga i autoritet ne dolaze iz uniforme, jer je ne nosi, već iz znanja i sigurnosti koju nema potrebe da dokazuje i da objašnjava.

Globalni fenomen jedne epohe

Top Gun je pogodio trenutak u kojem je Amerika ponovo želela heroje. I ne samo Amerika. Film je postao globalni fenomen gotovo trenutno. Soundtrack je dominirao top-listama.

Danger Zone i danas ruši rekorde sa preko 700 miliona strimova na Spotify platformi kao neprevaziđena adrenalinska himna. Take My Breath Away grupe Berlin ostaje upamćena kao jedna od najprepoznatljivijih filmskih ljubavnih pesama svih vremena, čiji sint-pop zvuk i danas služi kao nepogrešiva asocijacija na romantičnu hemiju između glavnih likova.

Ray-Ban Aviator naočare, čija je popularnost prethodno opadala, ponovo su postale svetski trend i ostale do danas. Kožne pilotske jakne i MA-1 "fajerke" prešle su put od vojne opreme do svevremenske mode. Grumman F-14 Tomcat, do tada avion koji je šira publika jedva poznavala, postao je ikona.

I u Beogradu je, te 1986, bila gužva ispred bioskopa. U školi se diskutovalo o F-14 i MiG-28, i o tajnim sukobima koji se sigurno dešavaju iznad svetskih bespuća o kojima ništa ne znamo.

Neki od onih koji su tada imali trinaest, petnaest ili sedamnaest godina - i koji su sa projekcije filma išli kući sa osećanjem da su upravo pronašli budući poziv - danas su već na zalasku profesionalne pilotske karijere ili su je završili kao pukovnici ili generali. Neki su kapetani putničkih aviona. Ono što je Top Gun prodavao bolje od gotovo bilo kog filma svoje ere jeste osećaj da letenje nije posao, nego identitet.

Top Gun nije bio samo film. Bio je poziv. I na svakom meridijanu na kom je prikazan - neko je odgovorio.

Top Gun: Maverick i kraj jedne iluzije

Upravo zato nastavak iz 2022. godine nikada nije mogao da ponovi isti istorijski trenutak, bez obzira na kvalitet.

Top Gun: Maverick bio je tehnički impresivan film. Tom Kruz je insistirao da glumci zaista lete u avionima američke mornarice umesto da se oslanjaju na CGI efekte, a pojedine scene iz kokpita spadaju među najrealističnije vazdušne sekvence ikada snimljene u Holivudu. Emotivni deo priče, posebno odnos Mavericka i Bredšoua mlađeg, pokušao je da zatvori krug koji je original ostavio otvorenim gotovo četiri decenije.

Za razliku od odnosa sa Čarli u prvom delu, koji je bio vođen mladalačkim dokazivanjem i holivudskim nabojem, povratak staroj ljubavi Peni Bendžamin (Dženifer Koneli) donosi potpuno drugačiju dinamiku. Peni nije izazov koji Maverick treba da osvoji, već mirna luka i jedino mesto gde ovaj ostareli pilot može da spusti gard i pronađe razumevanje.

Ali 2022. više nije bila 1986. Hladni rat nije postojao. Publika je bila starija, skeptičnija i naviknuta na spektakl. Novi film mogao je da oživi pa čak i tehnološki prevaziđe estetiku i zvuk, ali ne i da ponovi efekat u istorijskom trenutaku u kojem je jedna zemlja tražila razlog da ponovo veruje u svoje heroje.

Originalni Top Gun uradio je upravo to. Petnaest miliona dolara budžeta. Tri nosača aviona. Jedan pilot koji nije preživeo snimanje. Oskari za muziku i zvuk. Milioni prodatih pilotskih jakni i Ray-Ban naočara. I generacije ljudi koje su posle tog filma počele drugačije da gledaju prema nebu.

Top Gun nikada nije imao ambiciju da bude dokumentarac, niti da prikaže mornaričku avijaciju kakva ona zaista jeste. Bio je pažljivo konstruisan mit. Ali kao i svaki veliki mit, preživeo je mnogo duže od vremena u kojem je nastao. I to je upravo njegov kvalitet. Ne u onome što prikazuje, nego u onome što je postao.

Četrdeset godina kasnije, negde u svetu i dalje poleće pilot koji možda ni sam više ne zna kada je tačno prvi put poželeo da leti. A onda, negde duboko u sećanju, kreću prvi taktovi sintisajzera. Danger zone.

(Aero.rs)