Nuklearni bombarder koji je nosio ljudsko srce: Imao je četiri sata da stigne

Nazvan Aardvark (engl. Mravojed), taktički lovac-bombarder General Dynamics F-111 i njegova strateška varijanta FB-111 po samoj svojoj definiciji napravljeni su za uništenje i ubijanje. Politički korektna retorika naoružanje i vojne kapacitete naziva "faktorom odvraćanja", a ne uništenja, ali istorija civilizacije pokazala je da je retko koje oružje - mada ih je bilo, mora se priznati - završilo svoj radni vek bez ispaljenog metka, bačene bombe ili lansirane rakete.

Preko pedeset tona težak na poletanju, pogonjen sa dva masivna motora Pratt & Whitney TF30, promenljive geometrije krila, sa dva člana posade koji sede jedan pored drugog, celom paletom klasičnog i "pametnog" naoružanja, uključujući nuklearne bombe B61 i B43, maksimalnom brzinom većom od 2.600 km/h - ovaj avion napravljen je da prodre duboko u teritoriju neprijatelja i zada smrtonosni udarac.

Preporučujemo

Ipak, u skoro čudesnom životnom obrtu, tehnologija koja je napravljena za uništenje poslužila je da se na neobičan način spase jedan život.

Poštar iz Njujorka

Ričard Rajnhart iz Pajn Plainsa u državi Njujork bio je poštar. Jedan od onih nevidljivih ljudi koji svaki dan idu od vrata do vrata, nose tuđa pisma i pakete i o kojima niko ne razmišlja dok im ne zatreba. Sa 43 godine počelo je da mu otkazuje srce. Tiho, kao što to srce obično čini - prvo umor koji ne prolazi, pa kontrole, pa dijagnoza koja sve stavi na svoje mesto i promeni sve što čovek planira.

Do januara 1986. bolest je odmakla dovoljno da više nije bilo izbora. 16. januara 1986. Rajnhart je primljen u bolnicu u Hartfordu, u saveznoj državi Konektikat, i stavljen na listu čekanja za transplantaciju srca. Imao je ženu i dvoje dece.

Lista čekanja za donorsko srce nije kao red u banci. Nema broja, nema reda koji napreduje. Čeka se dok ne bude srca - i dok srce bude kompatibilno - i svaki dan koji prođe nije garancija da će biti sledećeg.

Zatim je stigao 14. februar 1986. Sveti Valentin ili Valentinovo. praznik na zapadnoj hemisferi poznat po obeležavanju ljubavi i izlozima, bilboardima i domovima punim srca u najrazličitijim oblicima.

Srce postoji: Problem je udaljenost

Negde u Oklahomi pojavio se donorski organ. Kompatibilan. Dostupan. Rajnhart je bio potencijalni primalac. Vest koja bi inače bila čist povod za slavlje naglo je naišla na zid: donorsko srce nalazilo se u Prezbiterijanskoj bolnici u Oklahoma Sitiju, a Hartford je bio 2.276 kilometara dalje.

I tu počinje trka.

Nije problem bila volja ni novac. Problem je bila biologija. Prema rečima Džima Bataljoa, direktora komunikacija Hartford bolnice, srce mora biti presađeno u četiri sata ili manje od trenutka vađenja iz donora kako bi transplantacija imala optimalne šanse za uspeh. Četiri sata. Za 2.276 kilometara.

Nijedno komercijalno niti medicinsko vazduhoplovno sredstvo koje je tada bilo dostupno nije moglo da pokrije tu razdaljinu unutar tog vremenskog okvira.

Neko je podigao slušalicu i pozvao ratno vazduhoplovstvo SAD (United States Air Force - USAF).

Rutinska misija koja to više nije bila

U bazi Pize u Nju Hempširu, te večeri, bila su raspoređeni FB-111 iz 509. bombarderskog vinga (509th Bomber Wing, taktička jedinia ranga vazduhoplovne brigade u Vojsci Srbiji). Rutinska trenažna misija. Ništa spektakularno: Takve misije su hiljadama puta poletale i sletale bez ijedne reči koja bi se pamtila.

Kapetan Dejvid Leforg vođa vazduhoplova i navigator kapetan Stiven Bruger, obojica iz 393. bombarderske eskadrile (393rd Bombardment Squadron), bili su na upravo takvom zadatku kada je stigla nova naredba.

Zahtev za pomoć primio je kontrolor vanrednih aktivnosti 509. vinga, u komandnom centru baze Pize. Prosledio ga je dalje. Pukovik Kol, zamenik komandanta za operacije, preuzeo je koordinaciju i pronašao posade koje su bile dostupne za misiju.

"Sve je jednostavno kliknulo na svoje mesto", rekao je pukovnik Kol posle. "Bila je to krajnje srećna kombinacija okolnosti."

U 19:22 sata sa piste baze Pize podigla su se tri aviona: primarni FB-111, rezervni FB-111 - koji je poleteo nešto manje od sat vremena kasnije, u 20:22 - i avion-cisterna KC-135 iz 509. eskadrile za punjenje gorivom u letu. Kurs: jugozapad. Odredište: vazduhoplovna baza Tinker u Oklahomi.

Trka sa vremenom

FB-111 nije leteo punom brzinom - avion se kretao brzinom nešto većom od 1.100 km/h, tik ispod brzine zvuka. To nije bila stvar tehničkih ograničenja, već preciznog planiranja: trebalo je stići u Oklahomu, preuzeti teret i bez zaustavljanja trčati nazad do Konektikata unutar "biološkog prozora" od četiri sata koji je medicinska struka definisala. Svaki minut bio je izmerljiva veličina.

U 22:35 časova po istočnoameričkom vremenu, primarni FB-111 sleteo je u Tinker. Donorsko srce dopremljeno je iz Prezbiterijanske bolnice u Oklahoma Sitiju direktno do baze. A onda se dogodilo nešto što pilot i navigator tog aviona verovatno nisu ni zamislili ujutru tog dana kada su kretali na psoao.

Kapetan Bruger je srce stavio u svoje krilo.

Nije bilo drugog načina. Medicinski kontejner-frižider u kome se nalazio organ bio je prevelik da stane bilo gde drugde u kokpitu. Jedino mesto u FB-111 koje je bilo pod pritiskom - a pritisak je bio neophodan za bezbednost organa - bio je kabinski prostor. I jedino mesto u kabini gde je kontejner mogao da stane bilo je Brugerovo krilo.

"Sedeo sa tim u krilu", rekao je Bruger posle leta. "Samo smo se pogledali. Znam da ću ovo pamtiti dugo."

U 3 sata ujutru FB-111 je ponovo bio u vazduhu. Trka je počela - ali sada u suprotnom smeru.

Tanker na pola puta

KC-135 koji je poleteo sa njima iz baze Pize pratio ih je prema Oklahomi, a na povratnoj ruti, negde iznad unutrašnjosti Amerike, primarni FB-111 spojio se s njim radi punjenja gorivom u vazduhu. Uloga Stratotankera  bila je da osigura da bombarder ne ostane bez goriva na pola puta između Oklahome i Konektikata.

Punjenje gorivom u letu, noću, na velikoj brzini, nije spektakularno u vojnom smislu. Takoreći rutinska opreacija. Tokom svakog borbenog angažovanja stotine i hiljade takvih pretakanja se obavi. Ali je apsolutno neophodno. Bez tankerske podrške, misija se završava tu gde i počinje.

Rezervni FB-111, kojim su upravljali potpukovnik Piter Grinavolt iz 393. eskadrile i kapetan Čarls Šerlin  iz 715. bombarderske eskadrile, leteo je paralelnom rutom. Tiho. Spreman. Na kraju, nije bio potreban.

3 sata i 59 minuta

U 5 sati ujutru, FB-111 sa kapetanima Leforgom i Brugerom sleteo je na Bredli bazu Nacionalne garde (u mestu Ist Grenbi u Konektikatu. Helikopter je već bio spreman na pisti.

Kontejner sa srcem prešao je iz Brugerovog krila u ruke medicinskog osoblja. Helikopter je poleteo prema bolnici Hartford.

Od trenutka vađenja donorskog srca do trenutka kada je organ počeo da kuca u Rajnhartovim grudima — 3 sata i 59 minuta.

Jedan minut pre isteka medicinskog vremenskog prozora.

"Imali smo sreće", rekao je tada zamenik komandanta 509. vinga. "Prvo, bili smo srećni što smo imali posade i avione spremne za poletanje na redovnoj trening misiji. I drugo, što smo imali avione koji su mogli da ispune uske vremenske zahteve."

Kapetan Leforg je posle leta rekao: "Bio je Valentinovo. Imali smo ovo srce. Spasavali smo nekome život. Kada smo shvatili šta sve to zapravo znači - shvatili smo koliko je ozbiljno."

Epilog

Pet nedelja posle operacije, Ričard Rajnhart izašao je na hodnik bolnicei rukovao se sa kapetanima Brugerom i Leforgom. Sledećeg dana otišao je kući.

Narednih godina živeo je sa lekovima koji su sprečavali odbacivanje presađenog organa. Jedna od nuspojava terapije bio je povećan rizik od katarakte - do 1989. već je operisao jedno oko, a čekalo ga je i drugo.

Uprkos svemu, Ričard Rajnhart živeo je sa tuđim srcem u grudima još 23 godine.

Preminuo je 19. aprila 2009. godine. Iza njega ostali su supruga, dvoje dece i četvoro unučadi.

Avion napravljen da nosi nuklearne bombe jednom je nosio nečije srce. I stigao je na vreme.

(Aero.rs)