Avio-mehaničar slučajno poleteo pa završio na sudu za krađu aviona: Trebao je samo da testira F-86 na pisti

Voleo je avione. Blago rečeno. Nije postao pilot zbog problema sa vidom, pa se sa 17 godina dobrovoljno prijavio u američko ratno vazduhoplovstvo gde  je raspoređen kao avio-mehaničar.

Na mlaznom lovcu  F-86 Sabre počeo je da radi početkom 1956, nakon što je prethodno održavao T-33. Kažu da je najmoderniji borbeni avion tog vremena poznavao "kao svoj džep", ako ne i bolje od toga. Znao je njegove sisteme, poznavao motor i znao šta se nalazi iza gotovo svakog panela koji je skidao i vraćao na mesto. Ono što nije znao bilo je kako je upravljati njime iz pilotske kabine.

Preporučujemo

Džordž Džonson je imao svega samo sata leta sa instruktorom u sporom klipnom Piper Super Cub, avionu koji je široj publici možda najpoznatiji kao letelica kojom je leteo Mister No.

U poređenju sa Sabre, bilo je to bukvalno "nebo i zemlja" u tehnici pilotiranja. Od F-86 Sabrea bio je udaljen gotovo koliko je moguće kada govorimo o letenju. Super Cub je bio lagani jednomotorni avion, dok je Sabre bio jedan od najvažnijih mlaznih borbenih aviona svoje generacije, proslavljen u Korejskom ratu i jedan od prvih američkih aviona koji su mogli da se ravnopravno suprotstave sovjetskom MiG-15.

Te septembarske večeri Džordž Džonson nije ni pomišljao da će sesti u pilotsku kabinu zato što treba da leti. Trebalo je da uradi nešto mnogo jednostavnije - da proveri avion na zemlji.

Bio je 20. septembar 1956. godine, a Džonson se nalazio u vazduhoplovnoj bazi Vilijams u Arizoni. Jedan F-86 Sabre upravo je završio servis i trebalo je proveriti kako se ponaša nakon radova. Za takav posao nije bilo potrebno da avion poleti. Džonson je dobio odobrenje kontrole leta da izađe na pistu i izvede high-speed taxi test, odnosno brzo rulanje kojim se proveravaju rad motora, komandi i kočnica pri većim brzinama.

Avion je trebalo samo ubrzati po pisti

Džonson je seo u kabinu sa zadatkom koji je, u odnosu na ono što će se dogoditi nekoliko minuta kasnije, delovao gotovo rutinski. Trebalo je da ubrza avion po pisti, proveri njegove reakcije i zatim ga zaustavi. Nije imao dozvolu za let, niti je iko očekivao da će avion napustiti zemlju.

F-86 je, međutim, bio potpuno drugačija mašina od aviona na kojima je Džonson ranije radio. Sa strelastim krilima i snažnim mlaznim motorom, Sabre je bio projektovan za velike brzine i ozbiljne performanse. Kada se takav avion pri brzom rulanja počne ponašati drugačije nego što mehaničar očekuje, prostor za improvizaciju veoma brzo nestaje.

Džonson je ubrzavao po pisti. Kada je brzina dostigla oko 105 čvorova, odnosno približno 195 km/h, nos aviona počeo je da se podiže.

Prednji deo aviona postao je sve lakši, a Džonson je pomislio da je već prebrz da bi bezbedno zaustavio avion na preostaloj dužini piste.

U tom trenutku napravio je odluku koja će mu promeniti život. Povukao je palicu ka sebi.

F-86 je poleteo.

Džonson se našao u situaciji za koju nije imao ni obuku ni iskustvo. Iza sebe je imao svega dva sata leta u lakom Piper Super Cubu, a sada je sedeo za komandama mlaznog borbenog aviona koji je upravo poleteo.

Prvih nekoliko trenutaka nije znao šta da radi. Kontrola leta pokušavala je da uspostavi kontakt sa njim, ali bez uspeha. Džonson je kasnije ipak uspostavio radio-vezu i rekao da kruži na oko 10.000 stopa, odnosno približno 3.000 metara.

Sa zemlje su sada morali da reše problem koji nekoliko minuta ranije nije ni postojao: kako bezbedno vratiti u bazu čoveka koji praktično nije znao da leti avionom kojim je upravljao.

Džonsonu je naređeno da izravna avion i udalji se oko osam do deset milja od baze, kako bi se izbegla naseljena područja. Kontrola leta je istovremeno pokušavala da organizuje njegovo spuštanje.

Dvojica pilota "učila" su ga da leti

U pomoć su poletela još dva F-86. Za komandama su bili poručnik Džordž Medison i kapetan Džejms Keli, iskusni vojni piloti koji su sada imali neobičan zadatak: da preko radija i iz vazduha vode mehaničara kroz ono što je za svakog obučenog pilota osnovni deo leta.

Njihova pomoć bila je presudna. Leteli su uz Džonsona i davali mu instrukcije šta da radi sa komandama, kada da smanji snagu motora i kako da se pripremi za prilaz pisti. Džonson nije imao potrebno pilotsko iskustvo, ali je imao jednu ogromnu prednost - poznavao je sam avion.

Znao je kako reaguje na komande i poznavao je njegove sisteme mnogo bolje nego što bi se očekivalo od nekoga ko je imao samo dva sata leta. Ono što je kao mehaničar znao o Sabreu sada mu je pomagalo da razume šta avion radi pod njegovim komandama.

Njegovo znanje o avionu sada je postalo od životnog značaja.

Džonson je uspeo da prati instrukcije i pripremi se za povratak. Problem je sada bio kako zaustaviti avion.

Prilaz je bio dobar i avion je gotovo pogodio sredinu piste, ali je Džonson i dalje bio prebrz za normalno sletanje. Medison mu je preko radija rekao da ne brine o kočenju, već da pusti avion da ga zaustavi zaštitna mreža.

To nije bila odluka koju je Džonson doneo sam. Iskusni piloti koji su ga pratili procenili su situaciju i usmerili ga ka jedinom praktičnom načinu da bezbedno završi let.

F-86 je uhvatio mrežnu barijeru i zaustavio se.

Džonson je tako završio let koji nije smeo ni da počne, ali je uspeo da ostane živ i da vrati avion u bazu. F-86 nije pretrpeo velika oštećenja. Procena štete iznosila je svega 195,64 dolara, dok je vrednost aviona bila u tadašnjem novucu 217.427 dolara.

Sa jedne strane, čovek koji je sedeo u pilotskoj kabini nije imao gotovo nikakvo iskustvo u letenju. Sa druge, oko njega su bili iskusni piloti i kontrolori koji su morali da mu praktično objasne kako da završi let.

Džonson je ipak uspeo. Ali njegov problem time nije bio završen.

Vojni sud

Šest meseci nakon incidenta, 26. marta 1957. godine,  Džonson se našao pred vojnim sudom. Protiv njega su podignute tri tačke optužnice: krađa aviona, oštećenje aviona i letenje bez ovlašćenja.

Sud nije prihvatio da je imao nameru da ukrade avion. Proglašen je krivim za protivpravno prisvajanje i oštećenje aviona, dok je oslobođen optužbe za neovlašćeno letenje i proceduralnih razloga - jer se odgovarajuća odredba odnosila samo na pilote američkog ratnog vazduhoplovstva.

Kazna je bila šest meseci prinudnog rada i smanjenje čina. Morao je da vraća 65 dolara mesečno, ali je zbog dobrog ponašanja pušten nakon pet meseci.

U američkom ratnom vazduhoplovstvu ostao je sve do 1961. godine.

Još jedan mehaničar je slučajno poleteo

Džonson nije bio jedini avio-mehaničar koji će se naći u pilotskoj kabini mlaznog borbenog aviona bez odgovarajuće obuke.

Deset godina kasnije, u julu 1966, sličan događaj dogodio se u britanskom Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu. Valter "Tafi" Holden, tehničar RAF i komandant baze RAF Lajnam, našao se za komandama aviona English Electric Lightning F.1.

Holden je imao nešto ranijeg pilotskog iskustva, ali nije imao iskustvo modernim brzim avionima. Lightning je tokom pripreme neočekivano poleteo, a Holden se našao u situaciji u kojoj je morao da kontroliše avion iako za njega nije bio obučen kao vojni pilot.

Za razliku od Džonsona, koji je imao pomoć dvojice pilota u vazduhu, Holden je morao da se izbori sa situacijom gotovo sam. Uspeo je da kontroliše Lightning i bezbedno ga prizemlji. Istraga RAF kasnije ga je oslobodila odgovornosti i pohvalila njegovu prisebnost u situaciji koja je mogla da završi mnogo gore.

Ironija je bila potpuna

Džordž Džonson je posle svega ipak ostao vezan za avijaciju. U civilnom životu dobio je pilotsku dozvolu i leteo kao pilot aviona za zaprašivanje useva.

Čovek koji zbog problema sa vidom nije mogao da postane vojni pilot na kraju je ipak postao pilot.

Ovog puta nije slučajno sedeo u pilotskoj kabini. Ovog puta je znao da leti.(Aero.rs)