Vreme čitanja: oko 5 min.
Pustinjska groblja: Ovo su mesta gde avioni završavaju svoj radni vek
Vreme čitanja: oko 5 min.
Na ovim mestima se na početku pandemije nalazilo preko dve trećine svih komercijalnih aviona na svetu. Neki su se vratili u saobraćaj dok su mnogi isečeni i reciklirani
Početkom globalne pandemije 2020. godine na internetu su kružile fotografije i video snimci desetina, pa i stotina putničkih aviona koji su zbog kolapsa avio-saobraćaja ostali prizemljeni. Posla za velike flote više nije bilo, a mnoge avio-kompanije su poslale svoje letelice u dugoročna skladišta u australijskim, američkim i španskim pustinjama.
Preporučujemo
Invazija hrčaka u avionu: Stotinu glodara pobeglo iz kaveza, danima ih tražili u A321neo
Stjuardesa pokušala da unese napunjen pištolj u avion
Dok se jedan broj parkiranih aviona u međuvremenu vratio u redovan avio-saobraćaj, pustinjska skladišta ipak su bila poslednje odredište za veliki broj letelica.
Danas vam otkrivamo kako se avioni čuvaju na ovim mestima kao i šta se dešava sa onim letelicama koje avio-kompanije pošalju u "večna lovišta".
Poslednja stanica
Svaki avion ima svoj radni vek. Njegova dužina je određena ne samo godinama već i brojem sati naleta zbog čega se može desiti da neki mlađi avioni ranije završe "karijeru" od letelica proizvedenih pre njih.
Odluka o povlačenju letelica iz saobraćaja zavisi od aviona do aviona, od avio-kompanije do avio-kompanije ali je sigurno da će svaki vazduhoplov u jednom trenutku završiti svoju "karijeru". Mada, većinu njih više nije isplativo servisirati, samim time ni koristiti, ovi avioni ipak zadržavaju veliku vrednost. Na kraju krajeva, oni su kao novi nabavljani za desetine a neki i za nekoliko stotina miliona dolara.
Pred avio-kompanijama su dva izbora.
Prodati avion nekom drugom prevozniku ili reciklirati letelicu. Ukoliko se odluče za drugu opciju, avio-kompanije će često poslati svoje "veterane" na takozvana "groblja aviona" (eng. boneyard). Reč je mestima specijalizovanim za reciklažu letelica koja će izvući maksimalnu vrednost iz starih vazduhoplova.
Aerodromi na kojima se vrši recikliranje nalaze se na mestima koje karakteriše suva i topla klima kako metalni delovi aviona ne bi korodirali. Neka od najvećih postrojenja su aerodrom Teruel (TEV) u Španiji, Alis Springs (ASP) u Australiji, USAF baza Davis-Monthan u Arizoni kao i Mojave u Kaliforniji.
Kompanije specijalizovane za reciklažu aviona prvo uklanjaju sve važne komponente letelica koje mogu da prodaju na tržištu polovnih delova. Sa aviona se skidaju motori, elektronski i avionski sistemi, stajni trap kao i APU (Auxiliary Power Unit).
Najvredniji deo korišćenog aviona jeste motor. Nakon njegove demontaže vrši se temeljna provera i servis nakon čega može biti prodat. Na grobljima se takođe vade sve tečnosti iz aviona kako ne bi došlo do njihovog izlivanja u prirodu.
Ono što najčešće ostane od aviona jeste "ljuska" - goli metal sa kojeg su skinuti svi vredni delovi. Avion, odnosno ono što je ostalo od njega, je tada spreman za rezanje. Radnici sa teškom mehanizacijom seku trup, krila i upravljačke površine i letelica ubrzo postaje samo izrezana hrpa metala.
Ovaj proces traje od nekoliko dana pa sve do tri meseca u zavisnosti o veličine letelice.
Ostaci aviona predstavljaju sekundarnu sirovinu koja se može reciklirati. Portal Flexport piše da se za metalne ostatke jednog Boeing 747 može dobiti i do 55.000 dolara. Korišćeni stajni trap Jumbo Jet košta 300.000 dok se vrednost pojedinačnog ekrana iz kokpita procenjuje i na 30.000 dolara.
Čekajući bolja vremena
Dok se vazduhoplovi sa višedecenijskim "stažom" i velikim brojem letnih ciklusa režu, na groblje aviona dolaze i oni avioni koje avio-kompanije smatraju perspektivnim za buduću upotrebu.
Tako su tokom već pomenute pandemije u skladište stigli i relativno mladi avioni za koje zbog smanjenog obima saobraćaja nije bili posla. Velika globalna zdravstvena kriza ostavila je avio-kompanije u neizvesnosti i gotovo niko nije mogao da zna kada će se stvari vratiti u "normalu".
Na mestima na kojima se skladište prizemljeni avioni se na početku pandemije nalazilo preko dve trećine svih komercijalnih aviona na svetu, preneo je Simple Flying.
Dok su prevoznici čekali neka bolja vremena, u pustinjskim skladištima ređale su se stotine aviona i brigu o njima preuzele su firme za održavanje letelica.
Kako bi avioni bili spremni za budući povratak u avio-saobraćaj, njih je neophodno redovno servisirati ali i zaštititi. Oko motora se stavljaju velike navlake kako prašina ne bi ulazila u pogonski agregat. Vrata i prozori se oblepljuju trakom, a pokrivaju se i delovi stajnog trapa.
Vodi se računa i o unutrašnjosti aviona. Sedišta se prekrivaju plastičnim vrećama, a na tepihe se lepi providna folija kako bi ostali čisti. Inženjeri i mehaničari redovno proveravaju stanje parkiranih aviona da bi isti bili spremni da polete onoga trenutka kada ponovo zatrebaju avio-kompanijama. Nad letelicama se takođe vrši osnovno održavanje.
Pre povratka u redovan avio-saobraćaj, prevoznici moraju da izvrše inspekciju svih važnih sistema i da poprave kvarove do kojih je došlo usled neaktivnosti letelice. Potom se proveravaju motori i startuju na zemlji, a nakon toga slede i probni letovi. Ukoliko je avion mehanički ispravan on se može vratiti u komercijalni avio-saobraćaj.
Vojni avioni
Pustinjska "groblja aviona" nisu rezervisana isključivo za komercijalne letelice. U dugoročno skladište mogu biti poslati i vojni avioni, a najveće takvo mesto za borbene letelice jeste američka vazduhoplovna baza Davis-Monthan u Arizoni.
Oružane snage SAD su nakon Drugog svetskog rata imale izuzetno veliku flotu aviona - preveliku za novonastale okolnosti u svetu. Vazduhoplovna baza Davis–Monthan koja je služila za obuku pilota bombardera raspolagala je sa velikim, neiskorišćenim prostorom.
Američka komanda je odlučila da u Arizonu pošalje avione koji su postali višak. Do proleća 1946. godine u ovom postrojenju već je bilo uskladišteno 600 aviona Boeing B-29 Superfortress i 200 C-47 Skytrain. Ovde se neko vreme nalazio i Enola Gay - američki Superfortress koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu, piše Simple Flying.
Danas su na ovom aerodromu u Arizoni uskladišteni mnogi tipovi letelica.
Na prostoru od deset i po kilometara kvadratnih nalazi oko 3.000 aviona - od velikih C-17 Globemaster, C-130 Hercules i B-52 Stratofortress pa sve do manjih F-16, F-15, A-10 i drugih vazduhoplova. O letelicama brinu pripadnici USAF 309. grupe za održavanje i popravku vazduhoplovstva i oni se bave kako skladištenjem tako i reparacijom aviona.
U ovom postrojenju vrši se i rezanje, odnosno reciklaža aviona.
(Aero.rs)
Povezane vesti
ATR prekida razvoj STOL aviona: Potražnja mala, problemi u lancu snadbevanja još uvek prisutni
COMAC pronašao kupca za svoj novi model: Air China će biti prvi korisnik širokotrupnog C929
Teški dani za Spirit Airlines: Avio-kompanija prodaje preko 20 Airbus aviona
Pretnja bombom na letu od Mumbaja do Njujorka: Avion preusmeren u Delhi
Video: Pogled iz pilotske kabine: Hitan medecinski prevoz povređenog helikopterom MUP Srbije
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
