Odluka Turkiš erlajnsa da stavi novinara na no-fly listu zbog kritike otvara ozbiljna pitanja slobode medija

Odluka Turkiš erlajnsa (Turkish airlines) da avio-novinara Alija Kıdıka stavi na internu „no-fly“ listu zbog njegovog novinarskog rada predstavlja potez koji prevazilazi okvire uobičajenog korporativnog upravljanja reputacijom i ulazi u zonu ozbiljno problematičnog odnosa prema slobodi medija. Prema navodima samog novinara, zabrana važi do 12. jula 2026. godine i zasniva se na proceni kompanije da njegovi tekstovi „narušavaju vrednost brenda“.

Preporučujemo

U ovom slučaju nema navoda o incidentu u avionu, bezbednosnom propustu ili neprimerenom ponašanju putnika. Jedini „prekršaj“ koji se pominje jeste novinarsko izveštavanje o internim pravilima kompanije, uključujući teme koje se odnose na uniforme i simboliku, kao i ranije kritičke tekstove o operativnim pitanjima. Time se po prvi put otvoreno potvrđuje da se ugovorni odnos između avio-kompanije i putnika koristi kao sredstvo pritiska na medije.

Posebno zabrinjava činjenica da se interna pravila o „zaštiti brenda“ tumače dovoljno široko da obuhvate i javno izgovorenu ili napisanu reč, van konteksta samog putovanja. Ako se takva praksa normalizuje, avio-kompanije bi mogle da steknu alat kojim bi selektivno kažnjavale novinare, analitičare i komentatore čiji im se sadržaj ne dopada, bez ikakve sudske ili regulatorne kontrole.

U vazduhoplovstvu, gde su bezbednost, transparentnost i javna odgovornost od suštinskog značaja, kritičko novinarstvo nije smetnja već kontrolni mehanizam. Brojni problemi u industriji, od tehničkih propusta do loših operativnih praksi, dospeli su u fokus javnosti upravo zahvaljujući nezavisnim novinarima i stručnim analitičarima. Pokušaj da se takvi glasovi ućutkaju administrativnim merama šalje poruku koja je u direktnoj suprotnosti sa osnovnim principima bezbednosne kulture.

Dodatnu težinu ovom slučaju daje i činjenica da je reč o nacionalnoj avio-kompaniji, koja ima poseban simbolički značaj i čiji se potezi ne posmatraju samo kao poslovne odluke, već i kao odraz šireg društvenog okvira. Izostanak jasnog, javnog obrazloženja kompanije samo produbljuje sumnje i ostavlja prostor za tumačenja da je cilj ove mere zastrašivanje, a ne zaštita putnika ili operacija.

Ako je odgovor avio-kompanije na neprijatna pitanja zabrana letenja, onda problem nije u novinarima, već u spremnosti kompanije da se suoči sa kritikama. Ovaj slučaj zato ne bi trebalo da ostane samo interna polemika u turskim medijskim krugovima, već upozorenje celoj industriji koliko je tanka linija između upravljanja reputacijom i otvorene cenzure.

(Aero.rs)