Tragedija koja je morala da se desi: Poleteli su iz Beograda za Afriku i nikad se nisu vratili

Tupoljev Tu-134A jugoslovenske avio-kompanije Aviogenex srušio se pri pokušaju sletanja na aerodrom Librevile u Gabonu. Svi članovi posade i pratioci tereta, ukupno osam ljudi, poginuli su – među njima i kapetan Živorad Ostojić, ili jednostavno Đura kako su ga svi zvali.

Skoro pet decenija kasnije, njegov sin, kapetan Dragan Ostojić, priseća se u razgovoru za Aero.rs poslednjeg jutra kada je ispratio oca na let sa kog se nikada neće vratiti.

"Mislim da su imali neki osećaj da će se nešto desiti na tom letu. Tog dana mojoj sestri je bio sedamnaesti rođendan, prvi april. Moja majka oca nikada ranije nije pitala gde ide, gde leti, na koji let. Ali tog jutra ga je pitala: 'Zašto su te planirali baš za taj let, ćerka ti danas puni sedamnaest godina?'

On je samo slegnuo ramenima. Sećam se da sam mu tada očistio cipele. Nikada to ranije nisam uradio. Izglancao sam ih da budu potpuno sjajne - kako bi rekli, 'shiny shoes'.

I majka je tog jutra uradila nešto što inače nije radila: Otišla je do stepenica da ga isprati. Kada je krenuo da silazi, zaustavila ga je i pitala: 'Đuro, imam li ja broj Aviogeneksa ako se nešto desi?'"

Nesreća aviona o kojoj se i danas malo zna

Informacije o nesreći aviona Tupoljev Tu-134 avio-kompanije Aviogenex iz aprila 1977. godine i danas su veoma oskudne. Čak i jedna od najpoznatijih svetskih baza podataka o avionskim nesrećama, Aviation Safety Network, navodi tek: "srušio se na sletanju".

Ono što se zna sa sigurnošću: drugog aprila 1977, Tupoljev Tu-134A sa imenom Mostar, registrovan YU-AJS, serijskog broja 6348370, u vlasništvu i na letu Aviogenexa JJ707, srušio se pri pokušaju sletanja na aerodrom Librevil (LBV) u Gabonu.

Let je bio teretni, svih osam ljudi u avionu poginulo je, a letelica je potpuno uništena. Avion je bio skoro nov - proizveden je godinu dana ranije.

Težak let sa teškim zadatkom: Teret za Gabon i Angolu

Poznati stručnjak za istraživanje vazduhoplovnih nesreća Zlatko Vereš u svojoj knjizi "Kad motori utihnu" navodi da je avion prevozio "određenu količinu materijala na dve destinacije: rezervne delove za mehanizaciju koja je korišćena u izgradnji autoputa u Gabonu i uniforme za Angolu". Planirano je da se transport za oba odredišta izvrši na istom letu.

To je zahtevalo da Tupoljev 134 poleti iz Beograda maksimalno natovaren. U posadi su bila dvojica kapetana, jedan inženjer-letač i jedan kopilot, takozvana proširena posada. Plan je bio da slete u Đerbu, u Tunisu, kako bi uzeli gorivo (otprilike tri i po časa leta), zatim u Kano, u Nigeriji (sledeća četiri časa), a onda da iz Kanoa prelete za Libervil u Gabonu.

To je bio izuzetno težak zadatak za avion tipa Tu-134A, koji nema veliki dolet, ocenjuje Vereš, a u svom svedočenju potvrdiće i kapetan Ostojić. Prema tome, od Kanoa do Libervila nije predviđen alternativni aerodrom i morao je da sleti u Libervil.

Dramatičan prilaz Librevilu: Oluja i drugi avion na pisti

Poslednja faza leta, prilaz Librevilu, bila je posebno zahtevna: nad aerodromom se formirao ogroman olujni oblak kumulonimbus, tipičan za ekvatorijalnu Afriku, krećući se tačno u pravcu završnog instrumentalnog prilaza.

Portugalski DC-8 - neki drugi izvori navode da je u pitanju bio Boeing 707 - pokušao je da sleti pre jugoslovenskog Tupoljeva, ali u prvom i drugom pokušaju nije uspeo. Tek u trećem pokušaju avion je sleteo.

Tupoljev je izašao iz oblaka i posada je ugledala pistu, ali je u međuvremenu portugalski avion izašao na pogrešnu rulnu stazu, vrlo uzanu i usmerenu ka maloj platformi vojne avijacije. Shvativši da će se tu zaglaviti, stao je, dodao gas i u "rikverc" koristeći tzv. reverse thrust, vratio se na pistu, tik pred sletanje jugoslovenskog aviona.

Kako se na pisti iznenada pojavila prepreka, kontrola letenja naredila je Aviogeneksovom Tupoljevu da produži i pređe u penjanje, odnosno da izvrši go around proceduru.

U tom trenutku avion je leteo na maloj visini, po jakom pljusku, a baza oblaka bila je vrlo niska. Aerodrom Librevil okružen je džunglom sa drvećem visokim do 45 metara.

Raspad aviona iznad džungle

Vereš navodi da je avion zakačio levim krilom drveće, motor je zahvatio požar zbog curenja goriva, a ubrzo je otpalo i drugo krilo. Tupoljev se raspadao u vazduhu dok je olupina završila u jezeru prečnika oko 50 metara. Tokom raspadanja, dvojica pratilaca tereta i jedan rezervni član posade ispali su iz aviona, dok su dvojica pilota i mehaničar-letač ostali u olupini koja je pala u manje jezero.

Podaci sa "crnih kutija" (Flight Data Recorder) po Verešu nikada nisu analizirani, jer Gabon u to vreme nije imao diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom i sovjetski tehničari nisu mogli pristupiti uređaju. Podaci su fragmentirani i oskudni, kako u domaćim, tako i u međunarodnim izvorima. Domaći mediji i danas pri pisanju o nesreći navode da je teret bila "humanitarna pomoć".

Uprkos brojnim nepoznanicama koje i danas prate ovu nesreću, za porodice nastradalih pilota, tehničara i pratilaca tereta ona nikada nije bila samo statistika u bazama podataka o avionskim nesrećama.

U avionu su poginuli kapetani Svetislav Vujović, Živorad Đura Ostojić i Milan Narandžić, letač-mehaničar Mitar Vuković i mehaničari Lazar Bogdanovski i Boris Polanc. Pratioci tereta ne pominju se u dostupnim izvorima po imenima, čak ni nacionalnosti, osim da su bila dvojica. Ukupno osam ljudi izgubilo je život u nesreći.

Sin poginulog pilota koji je postao kapetan

Dragan Ostojić odrastao je kao sin vojnog pilota, koji je leteo na supersoničnim avionima MiG-21 pre nego što je prešao u Aviogenex. Živeli su skromno, a oca nije viđao ponekad i po šest meseci, jer je Aviogenex kao čarter-kompanija premeštala svoje avione i posade gde je bilo posla. Kada je imao svega 14 godina, Dragan je doživeo da ostane bez oca.

Posle srednje vazduhoplovno-tehničke škole se jednog dana probudio i rekao sebi: "Ja ću postati pilot"

Majka, zabrinuta zbog opasnosti i sećanja na tragediju, nije bila srećna zbog te odluke. Otac je imao velikog prijatelja, pukovnika Rankovića - Badžu koji je radio na vojno-lekarskoj komisiji, i pitao je majku da li treba da spreči Dragana da ne postane pilot, odnosno da ne prođe lekarski pregled.

Dragan se priseća razgovora sa majkom: "Ne može ni Badža da ti pomogne ništa", rekla je ona. Na to je Dragan odgovorio: "Ne mora da mi pomogne, ali samo neka mi ne odmaže." Majka mu je tada dala blagoslov za buduću karijeru.

Postao je pilot. Prvo je leteo u Aviogenexu, upravo na avionu Tu-134A kao njegov otac, a kasnije na Boeing 737. Danas živi u Škotskoj i leti kao kapetan za Ryanair.

"Tvoj otac mi je spasao život"

Posle kako kaže i sam "ne zna koliko godina", dok je radio u Aviogenexu, jedan mehaničar mu je prišao i rekao: "Tvoj otac mi je spasao život."

Pitao je: "Kako?"

Mehaničar mu je objasnio: "Hteo sam da idem s njima. Trebalo je da produže dalje, za Angolu. Došao sam do aviona i pitao tvog oca: 'Đuro, mogu li da idem s vama?'"

"Otac mu je odgovorio: 'Nemoj.' Mehaničar je insistirao, da li je nešto hteo da kupuje, švercuje, ne znam…."

"Ako hoćeš", rekao mu je moj otac, "daj mi pare pa ću ti kupiti šta god hoćeš, ali nemoj da ideš."

"Pričalo se posle svašta. Govorilo se da je jedna posada odbila taj let, da je to bio već treći ili četvrti let i da nisu hteli da idu. Navodno ih je Aviogenex zbog toga degradirao. Bilo je i priča da je avion oboren, da su prevozili oružje…" Koliko je u svemu tome istine, Dragan kaže da "niko ne zna".

"Avion nije bio opremljen za to letenje…" priseća se Dragan Ostojić. "Imao je osnovnu navigaciju, VOR (VHF Omnidirectional Range) i ADF (Automatic Direction Finder), ali nije imao inercijalnu navigaciju, IRS… Ništa od toga."

"Oni su bili proširena posada zato što je let bio dug, jako dug…" nastavlja Dragan.

"To je moralo da se desi"

"Moj otac je leteo od Beograda do Đerbe i od Đerbe do Kanoa u Nigeriji. U toj nesreći poginuo je kao putnik, a za komandama su bili Milan Narandžić i Svetislav Vujević, obojica bivši piloti iz vojske. Vujević je leteo na MiG-ovima, Narandžić takođe… Kasnije sam saznao da je Narandžić pre Aviogenexa leteo i kao plaćenik u Jemenu."

"Gledajući kasnije, sve što se izdešavalo… to je moralo da se desi", kaže sin Živorada Ostojića.

"Pošto sam ja leteo Tupoljeva, znam da je bio vrlo zahtevan avion, brz avion (sa velikom brzinom sletanja, op. aut.). Fizički težak za letenje. Ja to zovem fly-by-wire: kablovi na komandama, jedinu hidrauliku je imao na radarima", opisuje Dragan Ostojić letenje Tu-134.

"Minimum goriva za sletanje bio je 2 tone i 400 kilograma. Zbog centraže, ako je avion bio ispražnjen, mogao je da "padne" na rep. Tako da se u tim kalkulacijama, verovatno i za taj let, 2 tone i 400 je minimum,  pa plus rezerva za alternaciju i sve to, to nagomilalo na, ko zna koliko, tri, tri i po tone verovatno", priča kapetan Ostojić.

"Da li su imali gorivo u planu za alternativu (alternativni aerodrom, op. aut.)? Ne znam… Pošto su prethodne posade odbile da lete, verovatno je bilo sve kritično, minimum minimuma. Znam iz ličnog iskustva, leteo sam u Africi par meseci, bio sam u Nigeriji, znam kako se vreme menja tamo…."

Fatalni go-around

Nadovezujući se na nalaze koje je objavio istražitelj Vereš, kapetan Ostojić kaže da "ima nekih informacija da su radili krug, tzv. circle to land, veoma nisko, da bi ostali ispod baze oblaka, da ostanu vizuelni (u VFR uslovima leta, op. aut.) sve vreme… Verovatno je gorivo bilo kritično, znači nisu imali gde da idu, morali su da slete tu…"

"Morali su i da čekaju u holdingu… da avion ispred njih sleti. Taj avion je pokušao dva ili tri puta da sleti, nije mogao. Na kraju je sleteo… Vereš kaže u knjizi da su oni (drugi avion, op. aut.) napustili pistu na pogrešnoj strani, ostao je rep na pisti…"

"Zbog toga, iako su bili u finalu (finalnom prilazu, op. aut.), morali su opet da rade go-around. E sad… ali su u tom go-around-u pogodili drvo ili nisu, ili su radili taj circle to land… to je sad sve teorija. To je bila za Tupoljev nemoguća misija."

Grobnica i spomenik: Ni mrtvima im nisu dali mira

Četvorica poginulih članova posade, Svetislav Vujović, Živorad Ostojić, Mitar Vuković i Lazar Bogdanovski, sahranjeni su u zajedničkoj grobnici. Porodice i Aviogenex postavili su i spomenik: veliku bronzanu loptu koja se simbolično deli na četiri dela, simbolišući pogibiju pilota i mehaničara, kao i četiri kružne ploče sa njihovim imenima.

Sećanje na poginule dobilo je pre dve godine i jednu ružnu dimenziju. Nepoznati počinioci ukrali su bronzane delove spomenika, najverovatnije tokom noći, čime je grobnica oskrnavljena.

Spomenik, koji je i ranije bio pod zaštitom države, u međuvremenu je obnovljen i danas ponovo stoji kao podsetnik na ovu tragičnu epizodu iz istorije vazduhoplovstva — i na 2. april 1977., dan kada je, kao što to često biva u nesrećama, niz nepovoljnih okolnosti počeo da se niže jedna za drugom, sve dok više nije bilo prostora za povratak.

Dok leti iznad Evrope u modernom "glass" kokpitu, kapetan Dragan Ostojić nosi sa sobom više od decenija iskustva i desetina hiljada sati leta. Nosi lekciju naučenu tog aprilskog jutra 1977. godine — da u vazduhoplovstvu nema malih pitanja i nevažnih predosećaja. Bronzana lopta na beogradskom groblju je možda bila meta kradljivaca, ali sećanje na posadu leta JJ707 i sjaj očevih cipela pred odlazak na let bez povratka, ostaju netaknuti.

(Aero.rs)