Tragedija koja je morala da se desi: Poleteli su iz Beograda za Afriku i nikad se nisu vratili

Desavalo mi se da me ljudi pitaju kad me sretnu u uniformi, po liftovima i hodnicima hotela po belom svetu- kako mozes? Zar se ne plasis? Nikada nisam. Mislim da ako neko ima i zrno straha, ne bi mogao da se bavi ovim poslom. Iako sam imala neke krizne situacije, izuzetno jaku turbulenciju, uletele su nam ptice u motor tokom kriticne faze leta, srcani udar putnika, onesvescivanje putnika, radila sam visoko rizicne letove (rizik od terorista zbog destinacija gde smo isli) na kojima su isli sa nama specijalci, a mi stjuardese detektorom u rukama proveravale da li putnice imaju bombu ispod abaja... opet me nije bilo strah. Sad sa ove distance, ne znam kako sam mogla sve to. Ali biti dete pilota/stjuardese, supruznik, roditelj.. to pitajte njih kako im je. Mada mislim da se ljudi prosto naviknu, ne ocekuju da ce se ista desiti jer su avio nesrece izuzetno retke. Ako morate necega da se plasite, treba pre da se plasite voznje kolima do aerodroma. Ali eto, retko, ali nekad se i ovo desi. A opet, njegov sin je pozeleo medju oblake. Blue sky, captain ❤️