Avijatičarka čije ime je postalo sinonim za misteriozni nestanak: Amelija Erhart

Nestanak Amelije Erhart negde iznad Pacifika tokom njenog pokušaja da sa navigatorom Fredom Nunanom preleti Pacifik ni dan danas ne ostavlja ravnodušnim poklonike istorije vazduhoplovstva ali i širu javnost - koju svako malo nešto podseti na jednu od po mnogima najvećih misterija avijacije.

Ove godine pojavila se vest, koju je preneo i Aero.rs, da je Deep Sea Vision, tim za istraživanje morskih dubina sa sedištem u Južnoj Karolini, snimio sonarnu sliku koja bi mogla da bude odraz aviona Lockheed 10 Electra kojim je upravljala Amelija Erhart.

Sve se događalo 1937. godine u doba naglag razvoja avijacije između dva svetska rata. Na daleke letove kretalo se sa verom u znanje navigacije, kompas, zvezde, mape, lenjir, sat... transponderi, radari, GPS navigacija, FMS, ILS i ostale tehnološke blagodeti savremenog vazuhoplovstva bili su decenijama daleko.

Ukoliko na pretraživaču Google ukucate frazu Nestanak Amelije Erhart na engleskom jeziku (Amelia Earhart Disappearance) biće prikazano oko 1.950.000 linkova prema raznim internet-stranicama, foto i video sadržajima. Da, dobro ste pročitali, to je bezmalo dva miliona linkova.

Ogromna većina tih napisa odnosi se na razne teorija zavere, prema kojima je, recimo, u uništavanje aviona Lockheed Electra 10E Amelije Erhart bio umešan Džejms Forestal, tadašnji američki državni sekretar mornarice odnosno ministar odbrane na pisti baze Aslito na Sajpanu 1944, kako u svom tekstu o teorijama zavere piše ugledni  Air and Space Smithsonian, navodeći samo jednu od najčešće spominjanih konstrukcija.

Ima i drugih, ništa manje maštovitih ideja: da je let Erhartove bio špijunska misija za predsednika Frenklina D. Ruzvelta; da su Erhartova i Nunan sleteli na Sajpan, te da su ih Japanci uhvatili i ubili; da su Erhartovu zarobile japanske trupe i da su je kasnije koristili kao Tokijsku ružu (što je naziv za žene koje su Japanci primoravali da emituju japansku propagandu tokom Drugog svetskog rata namenjenu američkim trupama na Pacifiku; da je Amelija Erhart uzela drugi identitet pod kojim je živela u Nju Džersiju...

Rekordi, planovi i neuspesi

Erhartova je prva žena koja je preletela Atlantski okean i postavila niz rekorda o kojima je pisao portal Aero.

Što se tiče puta oko sveta, Erhartova je počela da ga planira let početkom 1936. godine. Prema njenom planu - let bi bio najduži ikada: čak 47.000 kilometara - ekvatorijalnim putem.

Zahvaljujući sredstvima Univerziteta Perdju, u fabrici Lockheed Aircraft Company sagrađen je Lockheed Electra pod registarskim brojem NR16020, sa čitavim nizom modifikacija koji je omogućivao mnogobrojne dodatne rezervoare za gorivo ovog dvomotornog aviona.

Erhartova je za navigatora vazduhoplova isprva odabrala mornaričkog oficira, kapetana Harija Meninga. Nažalost, Mening je napravio grešku tokom noćnog probnog leta pa je za drugog, dodatnog navigatora, izabran Fred Nunan, takođe iskusan moreplovac i vazduhoplovac.

Erhartova planirala da svoj let podeli na tri etape: U prvoj bi Nunan bio navigator od Havaja do ostrva Hauland, što je bila najzahtevnija faza. Potom bi navigaciju preuzeo Mening - do Australije. Odatle bi Erhartova pilotirala sama do kraja leta.

Nakon neuspešnog pokušaja započetog 17. marta 1937. godine tokom kog je avion doživeo dve havarije, letelica se vraća brodom u Sjedinjene Države, a ekipa se raspada: Mening navodi da je Erhartova napravila grešku zbog koje je avion teško oštećen i ostavlja Ameliju i Nunana.

Drugi pokušaj leta otpočeo je 01. juna rutom iz Ouklenda do Majamija, kada Amelija Erhart i Fred Nunan, kreću na svoj transkontinentalni let na istok dvomotornim avionom Lockheed Electra 10E, navodi Britanica. Par je stigao do Nove Gvineje, 29. juna 1937. godine i sleteo u Lae, nakon što su preleteli oko 35.500 kilometara, i trebalo je da prelete "samo" još 11.000 kilometara preko Pacifika.

Let u večnost

Amelija i Nunan poleću 2. jula 1937. u 10:00 po lokalnom vremenu sa aerodroma Lae prema ostrvu Hauland. Let je trebalo da traje 20 sati. Oko 17 časova po lokalnom vremenu, Erhartova se zbog gustih oblaka sa 3.000 m spustila na 2.134 m brzinom od 277,8 km/h. Poslednji put Erhartova i Nunan su registrovani u blizini ostrva Nukumanu, nakon što su prevalili oko 1.300 kilometara.

Avion Lockheed Electra posedovao je radio-predajnik Western Electric model 13C od 50 vati sa mogućnošću da emituje samo na frekvencijama od 500 kHz, 3105 kHz i 6210 kHz.

Poslednja glasovna veza sa Erhartovom i Nunanom zabeležena je iznad ostrva Haulend. Nakon toga gubi se svaka komunikacija. Electra nije uspela da uspostavi dvosmernu radio komunikaciju sa brodom Američke obalske straže (US Coast Guard Cutter) USCGC Itasca.

Ovo plovilo je samo sat nakon što je izgubio vezu sa avionom krenuo u bezuspešnu potragu severno i zapadno od ostrva Hauland. Ubrzo se potrazi priključuju i drugi brodovi Američke mornarice (US Navy).

Vlada Sjedinjenih Američkih Država načinila je velike napore kako bi pronašli olupinu aviona. Misija potrage trajala je 16 dana, u nju je bilo uključeno devet brodova, 4.000 pripadnika mornarice i 66 aviona.

Vrednost čitave potrage premašivala je tadašnjih četiri miliona dolara, što bi danas bilo više od 85.2 miliona, a tokom akcije pretražena je površina veća od Teksasa - bez ikakvog rezultata.

Potraga je trajala do 19. jula 1937. 

Film kriv za teorije zavere

Iako se radi o najskupljoj i najobimnijoj potrazi u istoriji SAD do tog trenutka, mora se imati u vidu da su tehnike potrage bile rudimentarne i zasnovane na pretpostavkama, a ne na tačnim informacijama, navodi se u tekstu koji je objavljen na portalu Ona.

Heroj avijacije, Amelija Erhart, proglašena je mrtvom 5. januara 1939. godine. Nekoliko godina kasnije njen muž, Džordž Palmer Putnam dao je zeleno svetlo za snimanje filma sa motivima života i rada Amelije Erhart Stand By to Die. Film je preimenovan i prikazivan pod imenom Flight for Freedom.

Upravo ovaj film postavio je temelje za sve kasnije teorije zavere o tome šta se desilo Erhartovoj i Nunanu.

(Aero.rs)