Trinaesti mart, jedan od najtragičnijih datuma srpske avijacije: Poslednji trenuci Pasat 91

Salinger Igor

Petak 13. mart 2014. godine je datum koji je crnim slovima zabeležen u istoriju srpskog vazduhoplovstva.

Pri pokušaju sletanja na beogradski aerodrom Nikola Tesla došlo je do katastrofe helikoptera Mi-17 u kojoj su živote izgubila četiri pripadnika Vojske Srbije, dva medicinska radnika i beba koju su transportovali.

U spletu tragičnih okolnosti, kako onih decenijama akumuliranih, tako i trenutnih grešaka i propusta, iz najbolje i najhumanije namere, spasavanja jednog dečijeg života poginuli su major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, zastavnik Nebojša Drajić i zastavnik Ivan Miladinović, doktor Dževad Ljajić, anesteziolog Miroslav Veselinovic i beba Šahin iz porodice Ademović.

Nesreće se skoro nikad ne dešavaju samo iz jednog faktora: Gotovo uvek kada dolazi do tragedije, mora nekoliko stvari da pođe po zlu.

Tog dana se baš nakupilo: Godine neulaganja u RViPVO, kako u tehniku tako i ljude, oblaci, magla, noć... Bez obzira na sve to, verovali su da će moći da spasu bebu koja je ostala, kako im je rečeno, zaglavljena zbog odrona na putu u vozilu i sa ograničenom količinom kiseonika i odvezu je u zdravstvenu ustanovu. I umalo su uspeli u toj plemenitoj nameri.

Salinger Igor

Poslednji trenuci Pasat 91

"Preusmeravamo sve na Surčin pošto nam je to sigurica", obaveštava u 20:33 rukovodioc operativno-dežurnog tima RViPVO kolegu na beogradskom aerodromu i traži od njega informaciju o poziciji sletanja helikoptera kako bi bio obezbeđen ulaz za "dva sanitetska vozila i vozila ministra zdravlja", navedeno je u transkriptima komunikacije koji su objavljeni uz izveštaje o istraživanju uzroka udesa.

U 21:41 major Mehić javlja kontroli leta da ide direktno prema helidromu VMA i da namerava da sleti ako ima uslova, u suprotnom da ide na Batajnicu a posle toga prelet na VMA. Dva minuta kasnije, u 21:43 kontrola leta (prilazna Beograd, 119.1 MHz) obaveštava ga da je "prihvat bebe, inkubatora i sve ostalo organizovano na Aerodromu Beograd Nikola Tesla", Mehić potvrđuje i traži instrukcije za sletanje.

Helikopter Mi-17 potom kreće po proceduri instrumentalnog sletanja (ILS) da prilazi aerodromu iz pravca 300, preko Avale, Košutnjaka i Savskog jezera, prilikom prvog prilaza u 22:10 javljaju da vide pistu, nastavlja proceduru za sletanje, ali je ne završava, kontrola ga obaveštava gde ga čeka – tu u transkriptu radio-komunikacije postoji rupa od nekih osam minuta, ali iz izveštaja komisije RV i PVO se vidi da su izgubili vizuelni kontakt sa pistom i odlučili da idu u proceduru tzv. neuspelog prilaza (missed approach).

Vremenske prilike i iznad Aerodroma Nikola Tesla se naglo pogoršavaju, donja baza oblaka pada od 22:15 do 22:30 sa 60 na 35 metara, na nekim delovima piste i niže ("slepilo se nebo sa zemljom"), prilikom drugog prilaza "…Posada javlja visinu od 140 metara misleći na visinu iznad piste, na šta kontrolor letenja ne reaguje, jer očekuje da pilot govori o nadmorskoj visini, što je standardna procedura za civilne vazduhoplove. S obzirom na to da ne zna da pilot govori o stvarnoj visini, kontrola letenja ga ne upozorava da sa te visine i ne može da vidi pistu zbog niže baze oblaka.

Kontrolor preporučuje da helikopter zalebdi iznad piste, što je za ovaj tip helikoptera, bez spoljne vidljivosti, nemoguće. Posmatrajući radarski odraz sa radara koji nisu namenjeni za precizno navođenje, kontrolor posadi daje informaciju da je tačno na pragu piste. Međutim, u tom trenutku helikopter se nalazi visoko i bočno udaljen od piste. Posada verovatno prebacuje pažnju van kabine helikoptera, pogledom traži pistu neposredno ispod i ispred helikoptera i stvara uslove za uvođenje helikoptera u nepravilan položaj."

Nagnut i napred i po bočnoj osi, a u pokušaju penjanja, Mi-17 udara prednjim delom (nosnim točkom i pilotskom kabinom) u tlo i raspada se u dužini od preko 100 metara. Verovatno nije uticalo na tragičan ishod, ali je među krhotinama pronađen jedan od visinomera koji je podešen na parametre batajničkog, a ne aerodroma u Surčinu.

Udarac se desio u blatnjavu oranicu, u mrklom mraku i magli, verovatno ga niko nije ni čuo ili ako jeste nije znao odakle tačno dolazi.

Na radio vezi je nastao muk, kontrola leta je uporno ponavljala "Pasat 91, da li me čujete". Pasat 91 nije više odgovarao.

Nalazi komisije: Prostorna dezorjentacija i niz propusta

Ovu tragediju ispitivale su dve komisije, jedna Komande RViPVO i druga koju je formirao načelink generalaštaba Vojske Srbije

Osnovni uzrok udesa je ljudski faktor, koji se ogleda u neadekvatnom upravljanju vazduhoplovom u složenim meteorološkim uslovima noću prilikom prilaza za sletanje na alternativni aerodrom. Posada je najverovatnije doživela prostornu dezorijentaciju kao posledicu zamora, emocionalne prenapregnutosti i kompromitovanom funkcijom pažnje, usled čega ne uspeva da odredi položaj vazduhoplova u prostoru pomoću instrumenata (...)

Drugostepeni uzrok udesa je niz propusta u planiranju, organizaciji i rukovođenju letom jer osposobljenost i trenaža posade, meteo situacija, mogućnosti vazduhoplova u datim uslovima i obezbeđenje sletišta nisu bili u skladu sa odlukom za ovako složen zadatak, kao i pravilima, propisima, uputstvima i naređenjima koja regulišu letenje i upotrebu snaga za hitno reagovanje.

Takođe, tokom čitavog procesa donošenja odluke i izvršenja leta svi učesnici u procesu realizacije zadatka izloženi su pritisku i očekivanjima hitnosti medicinskog zbrinjavanja deteta, što se posebno odrazilo na odabir konačne destinacije sletanja, stoji u izveštaju komisije za osnovno ispitivanje uzroka udesa Komande RViPVO.

(Aero.rs)