Nije šala, stvarno nisu znali da je nevidljiv: Kako je oboren jedini F-117 u istoriji

Prvih dana napada NATO na ciljeve u tadašnjoj SR Jugoslaviji, 3. raketni divizion 250. raketne brigade RVO bio je razmešten na ratnom položaju kod Šimanovaca.

Divizion po formaciji ima četiri lansirne rampe sa po četiri rakete zemlja-vazduh „Neva-M“, radare (osmatrački i nišanski), stanicu za praćenje, ljudstvo i tehniku za podršku i marševanje (prebacivanje sa položanja na položaj), ukupno oko 200 ljudi. Tu su se nalazili od prve ratne noći kada su napustili svoj mirnodopski položaj pored Jakova.

Iz Jakova su otišli 24. marta uveče - poslednji kamion napusio je kompleks nepunih sat vremena pre nego što su ga pogodile krstareće rakete, rekao je potpisniku ovih redova u razgovoru za nedeljnik Vreme tadašnji kapetan I klase, oficir za vođenje Senad Muminović. "Pogodili su tačno u centar, gde je bio smešten radar. Naravno, tu smo stavili lažni a pravi je bio sa nama".

Predhodnih meseci obavljane su pripreme, intenzivno uvežbavanje ljudstva i razmeštaj dela tehnike i rezervi za sukob koji je bio sve više neminovan, prvo u oktobru 1998., zatim i početkom 1999.

"Ako vas obore, recite da niste neprijatelji"

Za operaciju Allied Force (Saveznička snaga), pripremala se i druga strana. Američko vazduhoplovstvo (USAF) prebaziralo je, pored ostalih, i 8. eskadrilu opremljenu avionima F-117 u drugoj polovini februara iz baze Holouman u Novom Meksiku u Aviano u severnoj Italiji.

Dok je za Vojsku Jugoslavije (VJ) glavni nedostatak bio tehnička (ne)opremljenost, američki piloti su se u svojim istupima posle sukoba žalili na "politička ograničenja koja su ih onemogućavala da primene optimalnu taktiku".

"Ceo scenario je bio konfuzan u početku, iz razloga što [...] je uključivao više različitih entiteta, kao NATO i UN i kad smo počeli da letimo, nismo još razvili odgovarajuća pravila postupanja i morali smo da se oslonimo na ona koja su pisana za ono što su u stvari misije održavanja mira. Verovali ili ne tih prvih nekoliko noći rata, govoreno nam je da ako nas obore i zarobe trebamo da tvrdimo da nismo neprijateljski vojnici. To je naravno bilo smešno", rekao je u jednom kasnijem intervju danas potpukovnik u penziji Darel - Dejl Zelko (Darrel P. Zelko), čije je obaranje iznad Srbije i izvlačenje iz dubine protivničke teritorije, prema njegovim rečima bilo "veoma potrebno otrežnjenje".Dvadeset sedmog marta 1999., Zelko, iskusan pilot F-117 koji je učestvovao u Pustinjskoj oluji i u prvoj i trećoj noći napada na SRJ imao je za cilj "jako branjene mete u i oko Beograda koje su bez uspeha napadane i predhodnih dana" – kasnije je u jednom predavanju pomenuo da je u pitanju bio "važan komunikacioni i komandni centar u Beogradu", naverovatnije brdo Straževica kod Rakovice.

Te noći, zbog vremenskih uslova, otkazani su svi napadi NATO aviona osim formacija F-117 i kasnije tokom noći, takođe stelt, strategijski bombarderi B-2 Spirit koji su doleteli direktno iz SAD.

"Imao sam jak osećaj da ako ijedne noći postoje uslovi da moj avion obore, bila je to ova“, kaže američki pilot koji je svoje protivnike na jugoslovenskoj strani opisivao kao "veoma obučene, sposobne, ekstremno motivisane i opremljene najmodernijom ruskom tehnikom".

F-117 su poleteli iz Avijana, preko Italije i Slovenije do Mađarske gde su se u vazduhu dopunili gorivom i u planirano vreme ušli u Srbiju. „Leteo sam uz rumunsku granicu i napravio desni zaokret ka Beogradu koji sam preleteo u pravcu istok-zapad“. Dejstvo po meti Zelko opisuje kao uspešno uz napomenu "ali po koju cenu".

Šimanovci, treća ratna noć, dve borbene posluge i pukovnik Gvozden Đukić

Treći dan i četvrtu ratnu noć, pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade bili su u "pripravnosti jedan" na svom prvom, od 22 koliko su ih promenili za 78 dana, ratnom položaju i čekali.

Zanimljivo je da to bio jedini uređeni – ali ne sasvim odgovarajući, jer je pravljen za stariji sistem Dvina - položaj koji zaposeli, ostale su tokom rata improvizovali u ravnici. Do tada im protivnički avioni nisu ulazili u domet dejstva (u idealnim uslovima raketni sistem „Neva-M“ može gađati ciljeve do 27 km kose udaljenosti).

Dve borbene posluge, smenjivale su se na po osam časova a sa njima na mestu rukovaoca gađanja komandant diviziona potpukovnik Zoltan Dani i njegov zamenik potpukovnik Đorđe Aničić. Dvadeset sedmog marta uveče borbenu poslugu diviziona činili su Dani, Aničić, Muminović, Dragan Matić, Dejan Tiosavljević, Darko Nikolić, Vladimir Ljubenković i Đorđe Maletić.

Bitan momenat je da su bili prisutni i komandant Dani i zamenik Aničić u trenutku "borbenog rada" - Aničić je popodne bio od 14 do 18  časovabio sa još dva pripadnika na zadatku imitacije zračenja kako bi se zavarao neprijatelj i nije se na vreme vratio tako da je Dani i posle svoje smene nastavio da komanduje poslugom.

"Tog dana smo imali tehnički problem sa radarom P-18", priča Muminović. "Komandat potpukovnik Dani došao je u kontrolu i poslao poslugu – koji su ujedno i tehničari – da intenzivira otklanjanje kvara i po njegovom uključivanju na pokazivaču su uočeni ciljevi u vazdušnom prostoru". U dokumentarnom filmu 21 sekund o ovom događaju i svojim istupima u medijima, ratni komandant Dani pominje "jednu malu modifikaciju" koja je po njegovom naređenju – i uprkos odbijanju nadređenih da je odobre - napravljena i koja je omogućila otkrivanje aviona stelt tehnologije. Kasnije je porekao te svoje tvrdnje i potvrdio da nije bilo nikakve izmene na radarima i raketama, uz napomenu da su sva sredstva tokom eksploatacije kontinuirano modernizovana.

Po uočavanju ciljeva i odabiru jednog - sistem Neva-M ne može da gađa istovremeno više ciljeva - od strane potpukovnika Danija na mestu rukovaoca gađanja, i naredbe za traženje i praćenje nišanskim radarom, cilj je pronađen za samo nekoliko sekundi, ali prve dve predaje operaterima na ručno praćenje nisu bile uspešne. Avion koji su pratili promenio je pravac, dovoljno da ga 'ne uhvate'.

21 sekunda

"U tom trenutku nismo razmišljali da li je stelt avion ili ne, za nas je to bio cilj, bili smo sasvim usresređeni na njega. Video se malo slabije - što mi raketaši kažemo 'manje tačaka u pački' - ali ipak dovoljno da ga pratimo. Iz trećeg pokušaja, operatori su prihvatili cilj na praćenje, i rukovaoc gađanja je mogao da naredi lansiranje raketa", nastavlja Muminović. Potpukovnik Dani je kasnije rekao da je umesto pune komande - koja treba koja treba da sadrži i fratu"cilj uništi" i metod, samo viknuo: "Lansiraj!"

Ispaljene su dve rakete - sa bojevom glavom u kojoj se nalazi 33 kilorgama eksploziva i najmanje 4500 fragmenata za parčadno dejtvo - u intervalu od pet sekundi ka azimutu od 245 stepeni i daljini od oko 12 km. Pogodak rakete - prve koje je treći raketni dvizion ikada lansirao u ratnim uslovima - jasno se video na pokazivaču.

"Tačka na ekranu postaje veća i odjednom se pretvorila u mnogo malih tački koje potom nestanu", opisao je taj prizor deset godina kasnije oficir za vođenje Muminović. Od zahvata cilja do pogotka prošlo je oko 20 sekundi. Istorija važdušnog ratovanja zabeležiće ovaj trenutak, 27. marta 1999. u 20:42 kao datum prvog - kasnije se ispostavilo i jedinog - obaranja stelt aviona F117 u ratnom sukobu.

Zanimljivo je da je zaslugom prvo konspiracije a potom i ratne propagande po medijima dugo hvaljen pukovnik Gvozden Đukić, kao čovek koji je bio na čelu jedinice koja je oborila F-117.

Post festum

Nepunih deset godina kasnije F-117 je povučen iz upotrebe i mesto je ustupio modernijim avionima u eskadrilama američkog vazduhoplovstva, ispostaviće se ne baš zauvek, kasnije određeni broj primeraka vraćen u upotrebu.  Pojedini avioni nalaze se kao eksponati u muzejima (uključujući i delove aviona 82-806 u beogradskom Muzeju vazduhoplovstva i prostorijama 250. raketne brigade), izloženi ispred vazduhoplovnih baza ili rasklopljeni u rezervi. Oko 1200 delića aviona koji je oborio jugoslovenski PVO prodato je kao kolekcionarski predmet uz sertifikat o autentičnosti. Raketni sistem S-125M Neva-M i danas je u upotrebi u 250. brigadi sada srpskog RV i PVO.

Dejl Zelko ostao je u aktivnoj službi i do penzionisanja bio je čest je učesnik predavanja i seminara na kojima prenosi svoja iskustva, prvenstveno o različitim aspektima preživljavanja i spasavanja oborenog pilota u ratnom sukobu kao i "motivacionih govora" mlađim naraštajima vazduhoplovaca.

Zoltan Dani je na svoj zahtev penzionisan i živi u rodnom Skorenovcu kod Kovina gde je otvorio – kažu, veoma uspešnu – pekarsku radnju. Dvojica oficira susreli su se 2011. godine, inicijativom producenata dokumentarnog filma Drugi susret Željka Mirkovića i posetili jedan drugog.

Svakog 27. marta, na dan obaranja do tada neoborivog aviona, pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade iz ratne 1999. okupljaju se u znak sećanja na ovaj događaj pri čemu "strada" po još jedan F-117 – u obliku torte.

Tako je bilo i ove godine, kada su F-117 na torti zajedničlki "oborili" Zoltan Dani i Senad Muminović. 

(Aero.rs)