Najveći lovac na svetu: Tu-128, čuvar ruskog Arktika

Najveći lovac-presretač ikada napravljen – sovjetski masivni Tupolev Tu-128 – nije nikad ispalio raketu na neprijateljski avion. Iako deluje ironično, to je zapravo bio dokaz njegovog uspeha. Kao sredstvo odvraćanja, on je svoju misiju obavio onog trenutka kada je neprijatelj shvatio da mu je bolje da ne pokušava.

Da biste shvatili Tupolev Tu-128 (NATO oznaka: Fiddler), prvo treba da zaboravite sve što ste do sada videli i čuli o lovačkoj avijaciji i avionima koji obaraju neprijatelje u okršajima iznad oblaka. Zaboravite Crvenog Barona, Spitfajere i Meseršmite iz Drugog svetskog rata, F-14 Tomcat iz  Top Gana, MiG-29, pa sve do današnjih Rafala i F-35. U svetu gde se lovac definiše kroz eleganciju, oštre zaokrete i pilote sa Ray-Ban naočarima koji “vuku” svoje moćne mašine pod ogromnim opterećenjima, ovaj Tupolev je bio takoreći - anomalija.

Preporučujemo

Preneseno na jezik prirode, dok su drugi lovački avioni bili gepardi i tigrovi, Sovjeti su u slučaju Tu-128 naučili medveda da trči sprint. Na kraju će se ispostaviti – dobro su ga naučili.

Bila je to mašina toliko nerealnih proporcija da su zapadni obaveštajci, gledajući prve mutne satelitske snimke sa arktičkih aerodroma, bili ubeđeni da je reč o novom bombarderu.

Nisu bili daleko od istine. Tu-128 (prototip poleteo 1961, u službi od 1964) nije bio avion za akrobacije; bio je to presretač veličine regionalnog putničkog mlaznjaka, opremljen raketama koje su podsećale na manje bandere sa krilima , projektovan da poleće i sleće sa smrznutih pista na samoj ivici sveta.

Strah od proboja severne kapije Arktika

Konstrukcija ovog monstruma nije bila hir inženjera, već iznuđen odgovor na naizgled nerešiv geografski problem. Sovjetski Savez je imao severnu granicu dugačku skoro 5.000 kilometara – sablasnu prazninu leda i tundre gde nije bilo ničega osim vetra. Bilo je fizički nemoguće rasporediti dovoljno protivvazduhoplovnih sistema (PVO) da se pokrije toliki prostor. Čak i da su pokušali, večiti led bi progutao beton, a elektronika bi izdahnula na polarnim temperaturama.

Upravo taj nebranjeni “ulaz otpozadi” bio je planirana ruta za američke bombardere B-52 Stratofortress u  slučaju Trećeg svetskog rata. Pre nego što će interkontinentalne balističke rakete postati način da se protivnik izbriše sa lica zemlje, atomske bombe su bile predviđene da se izbace li lansiraju iz - aviona.

Zahvaljujući razvoju naoružanja, pre svega nuklearnim krstarećim raketama AGM-28 Hound Dog, više nije bilo potrebno nadleteti Moskvu, već samo prići blizu granice i lansirati rakete na ciljeve.

Foto: Wikimedia/Alan Wilson

Strategija Pentagona bila je jasna: prići obali dovoljno blizu, lansirati krstareće rakete i okrenuti se pre nego što ih bilo ko primeti. Sovjetska komanda PVO shvatila je da im ne treba okretan lovac, jer na Arktiku nema koga da juri u kovitlacu bliske borbe. Trebao im je gorostas koji može da poleti u polarnu noć, nosi ogroman radar da na vreme otkrije pretnje i satima patrolira iznad ledenog okeana, čekajući dolazak armagedona.

Geni bombardera: Kokpit bez palice

Rešenje je došlo iz biroa Tupolev, kuće poznate po teškim bombarderima. Uzeli su odbačeni projekat nadzvučnog bombardera Tu-98 i transformisali ga u presretača. Rezultat je bio avion težak 43 tone pod punim opterećenjem. Primera radi, to je težina četiri i po MiG-a 21 natovarena do maksimuma.

Unutar trupa, koji je bio sužen na sredini zbog aerodinamičnih svojstava na transsoničnim brzinama, nalazila su se dva motora Ljulka AL-7F-2. Ti motori su gutali kerozin brzinom koja bi ispraznila rezervoar običnog lovca za nekoliko minuta, zbog čega je Tu-128 u svojoj utrobi nosio neverovatnih 15 tona goriva.

AI generisana ilustracija: Salinger Igor

U kabini nije bilo klasične lovačke palice. Pilot je ispred sebe imao upravljačku konzolu – volan, identičan onom na teškim bombarderima i putničkim avionima. To je najbolje oslikavalo prirodu letelice: njom se nije manevrisalo, njom se upravljalo kao krstaricom. Iza pilota, u svojevrsnoj "mračnoj komori”, sedeo je navigator. Njegov čitav svet bio je narandžasti ekran radara RP-S Smerč (NATO naziv: Big Nose). Taj radar je trošio ogromne količine energije, ali je bio jedini koji je mogao da "gleda" kroz arktičke oluje na stotine kilometara.

Život na -50: Alkohol i smrznuta koža

Operativna stvarnost letenja na Tu-128 bila je test nerava u najsurovijim bazama na planeti: Amderma, Talagi, Belaja, Arhangelsk. U tim bazama, koje su danas uglavnom gradovi duhova, zima je trajala devet meseci, a sunce nije izlazilo nedeljama.

Human element u ovim bazama bio je sveden na preživljavanje. Na temperaturama od -50°C, mehanika je postajala neprijatelj. Tehničari su radili u nemogućim uslovima; ako bi nepažnjom dotakli goli metal aviona nezaštićenom rukom, koža bi se istog trenutka zalepila i strgla sa tkiva pri pokušaju odvajanja. Svaki pokret bio je usporen, svaka operacija deset puta teža.

Zato je Tu-128 imao jedan "tajni” sastojak koji je održavao i mašinu i ljude: tehnički alkohol. Za hlađenje radara i protiv zaleđivanja, avion je nosio oko 80 litara čistog 40-procentnog alkohola. U vojničkom slengu zvali su ga Massandra ili plavi kerozin.

Dopremao se koncentrovan (96%) i takav koristio za čićenje kritičnih staklenih senzora i elektronike, a u avione točio razređen destilovanom vodom u odnosnu 40/60 ili 50/50, zato i naziv "vazduhoplovna vodka". Uprkos brojnim pokušajima da se dodajavanjem glicerina, boja i drugih primesa posade odvrate od konzumacija to nikad nije sasvim uspelo: ingeniozni tehničari su nalazili način kako da tečnost filtriraju - pa čak i kroz prepolovljenu veknu hleba - kako bi mogli da nazdrave.

Ovaj alkohol bio je univerzalna valuta na Arktiku – njime se plaćalo na sivom internom tržištu, njime se dezinfikovalo, njime se grejala duša u barakama zatrpanim snegom i ledom dok napolju zavija polarna oluja. Bez tog alkohola, ni ljudi ni radar Smerč ne bi preživeli sibirsku zimu.

Rakete koje je NATO nazvao “Pepeo” i taktika surove sile

Tu-128 nije bio predviđen da se nadmeće u manevrisanju, čak mu je i maksimalno dozvoljeno opterećenje bilo veoma skromnih 2.5 g, koliko je danas limit za putničke avione. Ideja je bila da presretne cilj i dađa ga izdaleka. Nosio je četiri rakete R-4 (NATO oznaka AA-5 Ash). Svaka je bila dugačka preko pet metara i teška oko pola tone.

Foto: Wikimedia/Alf van Beem

Sovjetska doktrina bila je brutalno prosta: na metu se ispaljuju najmanje dve rakete – jedna radarska (R-4R) i jedna IC-navođena (R-4T) istovremeno. Čak i ako protivnički bombarder pokuša da ometa radar ili smanji toplotni odraz isključivanjem motora ili izbacivanjem mamaca, bar jedan od ova dva projektila mogao je da pronađe cilj.

Sa bojevom glavom od 50 kilograma eksploziva, direktan pogodak nije bio neophodan – dovoljno je da raketa detonira u blizini. Poređenja radi, moderna raketa srednjeg dometa AIM-120 AMRAAM ima bojevu glavu od oko 20 kilograma.

Tu-128 protiv balona: Kamionima jurili komarce

Iako nikada nije oborio neprijateljski avion, Tu-128 je vodio specifične i tehnički zahtevne misije protiv špijunskih balona. Sedamdesetih godina NATO je puštao balone na velikim visinama sa kamerama i senzorima iznad sovjetske teritorije. Za nadzvučnu letelicu od 40 tona, presretanje sporog cilja na ekstremnoj visini predstavljalo je pravi košmar.

Najpoznatiji incident dogodio se 1974. godine, kada je major Seratkin iz 518. puka dobio naređenje da presretne balon iznad arktičke obale. U razređenom vazduhu, na velikoj visini i blizu granice gubitka uzgona (stall), morao je da nišani ručno. Utrošio je sve četiri rakete da bi konačno uništio cilj.

Foto: Wikimedia/Alan Wilson

Problemi su eskalirali kada je grupa balona krenula ka kineskoj granici u blizini Kostanaja. "Dignuti" su Tu-128 iz 356. avijacijskog puka. Nekoliko posada je potpuno podbacilo – ili su promašivali, ili su im se motori gasili dok su pokušavali da zahvate cilj radarom. Pobesneo, komandant puka pukovnik Kostenko lično je seo u avion i preciznim lansiranjem vratio čast jedinici. Baloni su ostali jedine potvrđene vazdušne pobede u istoriji Tu-128.

Susreti sa “Crnom pticom” i ružni “Pelikani”

Zabeleženi su i nemi dueli sa američkim izviđačkim avionom SR-71 Blackbird. Tu-128 bio je među retkima koji su mogli da detektuju “Crnu pticu” na visini od oko 25 kilometara i brzinom od preko 3 maha. Sovjetske posade poletele bi i pratile je paralelnim kursom unutar svoje granice. Presretanje u klasičnom smislu nije bilo moguće, ali je strategijska poruka bila jasna.

Foto: Wikimedia/Alexey Vlasov

Posebno poglavlje bila je trenažna verzija Tu-128UT. Radi obuke novih pilota, inženjeri su na nos aviona ugradili dodatnu kabinu, uklonivši radar. Zbog specifičnog oblika nosa, posade su ga prozvale "Pelikan". Let u Pelikanu smatran je kaznom – dodatna kabina kvarila je aerodinamiku, stvarala jaku buku i činila upravljanje pravim fizičkim naporom.

Nestao sa pretnjom zbog koje je i napravljen

Ukupno je proizvedeno 198 primeraka, a poslednji izlazi iz fabrike 1970. godine. Razvoj krstarećih raketa niskog leta pokazao je ograničenja radara Smerč, koji nije mogao da vidi ciljeve ispod nivoa presretača. Tu-128 je povučen iz upotrebe 1990. godine. Većina primeraka završila je u topionicama, dok manji broj danas predstavlja muzejske eksponate u Rusiji.

AI generisana ilustracija: Salinger Igor

Tu-128 ostao je simbol surove sile Hladnog rata – presretač velikog dometa, projektovan za zaštitu severnih granica, gde je svaka misija zavisila od strpljenja navigatora, čeličnih živaca pilota, tona kerozina, desetina litara alkohola, navođenja sa zemlje i preciznog nišanjenja. Bio je čuvar koji nikada nije izvukao mač, ali je svojom pojavom osigurao da niko ne pokuca na ledena vrata.

(Aero.rs)