Konkord sa nuklearnim raketama: Ovo verovatno niste do sada videli
Sumirano
- Konkord je ove godine obeležio 50 godina od prvih komercijalnih letova.
- Najbrži putnički avion na svetu krstario je na visini od 18.000 metara, brzinom od oko 2.180 km/h ili Mach 2.
- NATO razmatrao Konkord kao nuklearnu platformu, ideja odbačena zbog francuskog protivljenja.
- RAF razmatrao vojne varijante Konkorda, uključujući transportnu, izviđačku i bombardersku verziju, ali nijedna nije usvojena.
Postoje avioni. Manji, veći, brži, sporiji, putnički, vojni, transportni… I postoji Konkord.
Preporučujemo
Ruski motori uspešno prošli testove u ekstremnim zimskim uslovima na severu Rusije
Ruski istraživači razvili koncept adaptivne lopatice elise koja menja oblik tokom leta
Krajem januara ove godine obeležilo se tačno 50 godina od prvog komercijalnog leta ovog aviona - i to ne jednog, već dva leta istovremeno. O jednom od ta dva leta mogli ste da čitate na portalu Aero.rs.
Tog hladnog 21. januara 1976. godine iz Pariza je prema Dakaru i Rio de Žaneiru poleteo Air France, a iz Londona, British Airways prema Bahreinu. Dva aviona, dve kompanije i jedan datum u istoriji civilnog vazduhoplovstva.
Konkord (Concorde) je krstario na visini od oko 18.000 metara, na rubu stratosfere, razvijao je brzinu od Mach 2 - oko 2.180 km/h. Od Londona do Njujorka za tri sata i petnaest minuta.
Karta je koštala kao mali auto, a putnici su bili rokeri, biznismeni, diplomate i bogati turisti koji su cenili brzinu i luksuz i koji nisu imali volje da čekaju. Konkord nije bio prevoz - bio je privilegija.
Ali ovo nije tekst o šampanjcu na 18 kilometara visine.
Hladni rat: Kako isporučiti nuklearnu bombu
Dok je Konkord još bio na crtaćim tablama u Tuluzu i Bristolu, svet je izgledao ovako: Evropa podeljena na pola, Berlin presečen zidom koji je nikao preko noći avgusta 1961. - bukvalno, preko noći.
Savezništvo koje je samo dvadesetak godina ranije zajedno pobedilo nacističku Nemačku pretvorilo se, gotovo odmah, u nešto za šta tada još nisu imali pravo ime, pa su ga nazvali Hladni rat. Isti oni koji su zajedno oslobađali Pariz i Berlin sada su jedno drugo gledali kroz nišan, samo što je taj "nišan" bio nuklearni, sa obe strane.
SSSR raspoređuje balističke rakete dugog dometa, odmah zatim i SAD. Vašington i Moskva igraju igru u kojoj pobednik ne postoji - i to je jedino što ih je zadržavalo. A britansko ministarstvo odbrane ima sasvim konkretan problem: Bez balističkih raketa, kako i dalje imati relevantan "faktor odvraćanja", odnosno isporučiti nuklearno oružje brzo i pouzdano.
Odgovor koji su imali zvao se V-bombarderi (V-bombers) - trio strateških bombardera britanske nuklearne sile: Vickers Valiant, Avro Vulcan i Handley Page Victor. Impresivni avioni za svoje vreme, sposobni da nose nuklearne bombe duboko u neprijateljsku teritoriju.
Kraj nedodirljivosti: PVO sistemi i novi lovci
Problem je bio što su Sovjeti već 1960. godine raketnim sistemom S-75 Dvina oborili američki U-2 špijunski avion na visini od 21.000 metara. U međuvremenu su razvijeni lovački avioni sposobni za presretanje brzina od 2 Maha.
V-bombarderi odjednom više nisu bili nedostižni. Radari su ih lako otkrivali, PVO sistemi su ih "lokovali", Migovi lako sustizali. U prvoj polovini šezdesetih RAF je promenio taktiku upotrebe nuklearnih udara bombarderima sa prodora na velikoj visini (od 12 do 15 km) na penetraciju neprijateljskog vazdušnog prostora u brišućem letu na 150 m iznad terena ili niže, uz velike napore za posadu ali i opterećenje strukture aviona.
TSR-2, Polaris i zavisnost od SAD
Britanija je imala rešenje u razvoju: TSR-2, ambiciozni supersonični bombarder sledeće generacije. Projekat je otkazan 1965. zbog eskaliranih troškova i, kako mnogi istoričari navode, pritiska Vašingtona koji je preferirao da saveznici kupuju američki F-111. Istovremeno,
Nasau sporazumom iz 1962. Britanija je praktično pristala da svoju nuklearnu silu osloni na američke Polaris rakete lansirane s podmornica - što je značilo visok stepen zavisnosti od SAD-a u nuklearnoj strategiji.
Upravo u toj praznini - bez TSR-2, sa sve ranjivijim V-bombarderima, i sa željom za većom autonomijom - negde se rodila ideja o "borbenom" Konkordu.
NATO predlog iz 1964: Konkord kao nuklearna platforma
Na NATO skupu 1964. godine, predstavnici BAC i francuskog Sud-Aviation izneli su konkretan predlog: Konkord kao dvonamenski avion unutar tada razmatrane NATO Inter-Allied Nuclear Force (IANF). Umesto američkog F-104G Starfighter kao platforme za nuklearno oružje unutar saveza - Konkord, koji Britanija i Francuska ionako zajednički grade i finansiraju.
Za Britaniju je to imalo smisla i iz drugog ugla: bio je to način da se napravi odmak od potpune zavisnosti o američkom nuklearnom kišobranu uspostavljene Nassau sporazumom.
Ideja je pala relativno brzo. Francuski predsednik De Gol je bio principijelno protiv koncepta NATO "šerovanja" nuklearnih kapaciteta, smatrajući ga oblikom amerikanizacije evropske odbrane - i to ne samo u slučaju Konkorda, nego uopšte. A 1966. Francuska je povukla svoje oružane snage iz integrisane NATO komande. Sa tim potezom, svaki zajednički britansko-francuski vojni plan oko Konkorda automatski je ugašen.
RAF predlog iz 1974: Tri vojne varijante
Dve godine pre prvog komercijalnog leta novog supersoničnog putničkog aviona, 1974. datiran je izveštaj od četrdesetak strana podnet britanskom RAF, pronađen kasnije u onome što je opisano kao "interne arhive". Prema njemu razrađene su tri vojne varijante Concorde:
Prva - transportna verzija s rampom za vojnu opremu i vozila. Druga - taktička izviđačka platforma s kamerama, radarom i sistemima za elektronsko ometanje. Treća - supersonični bombarder koji bi nosio do tri nuklearne rakete tipa AGM-69 SRAM.
Ipak, ostalo je sve samo na predlogu. Nijedna od varijanti nije usvojena.
Da li Vam je važno kojim tipom aviona putujete?
Concorde Legacy: Brzina kao prednost, radarski odraz kao problem
Popularna instagram stranica Concorde Legacy, koja se bavi istorijom i nasleđem ovog aviona, navodi nešto širu verziju ove priče: da je RAF u periodu posle Hladnog rata razmatrao ideju pretvaranja Konkorda u nosač nuklearnih raketa, pri čemu bi najbitnija prednost bila sposobnost da pri brzini Mach 2 jednostavno pobegne lovcima koji nisu mogli da ga stignu. Navode se i mogućnosti modifikacije trupa za nošenje nuklearnih raketa iznutra i spolja.
Ista stranica kao razloge odustajanja navodi stratešku odluku Britanije da prioritet da nuklearnim podmornicama, kao i praktičan problem: Konkord je imao ogroman radarski odraz koji bi ga činio lako uočljivim - što je u velikoj meri poništavalo ideju neometanog prodora.
Bomkord i urbane legende
U vazduhoplovnim krugovima - forumima, blogovima, povremeno i nekim publikacijama - živi i nešto manje proverljiva verzija ove priče. Neformalni naziv: Bomkord (engl. Bomcorde, od engl reči BOMber i ConCORDE).
Prema tim navodima, BAC je sredinom šezdesetih izradio studiju za "stratešku udarnu" verziju Konkorda s modifikovanim nosom za bombarderski radar, bez putničkih prozora, i s kapacitetom za nošenje do tri rakete tipa Blue Steel - britanske nuklearne standoff rakete koja je već bila u upotrebi pod krilima Vulcana. Ilustracije su objavljene u RAF Yearbooku 1966. godine.
Konfuziji u informacijama i brisanju granica između stvarnih predloga i nečije fikcije pomogao je i - izuzetno kvalitetno, moramo da primetimo - urađen tzv. what if model aviona (šta bi bilo kad bi bilo u slobodnom prevodu). Konkorda sa oznakama RAF, sa nuklearnim raketama koje nosi poluuvučene u trup. Fotografije modela su postale skoro viralne i prate brojne objave o Bomkordu.
Ideja koja se vraćala – i uvek bila odbijena
Ono što je skoro sigurno: ideja je postojala, razmatrana je na više nivoa i u više navrata. I svaki put je odbijena iz nekog razlog, bilo da su kompleksni odnosi između saveznika, špromena vrsta izazova ili načina suprodstavljanja istim. Uostalom, podmornice su bile tiše, nevidljivije i strateški logičnije, a Konkord je bio previše uočljiv da bi igrao ulogu kojoj ga nikad nisu ni zvanično namenili.
Ostao je ono što je i bio od prvog dana: najbrži i najprestižniji putnički avion u istoriji, koji je London i Njujork spojio za vreme jednog malo dužeg filma.
Što je, budimo realni, bila mnogo bolja i jedinstvenija uloga. Nuklearni bombarderi dolaze i odlaze*, a Konkord je i posle povlačenja iz upotrebe i dalje ostao neprikosnoven za ono za šta je dizajniran.
op. aut: izuzimajući Boeing B-52 i Tupolev Tu-95 koji očigledno nemaju nameru još uvek da odu u istoriju
(Aero.rs)
Povezane vesti
Najveći lovac na svetu: Tu-128, čuvar ruskog Arktika
NASA koristi WB-57 avion star 70 godina: Nekada tajna špijunska letelica, danas snima pomračenje Sunca
Prva žena komandant Crvenih strela: Letela borbene misije, sada vodi legendarnu akro grupu
Ruski gigantski avion se prepolovio u vazduhu: Novi snimci poslednjih trenutaka leta An-22
Video: Srpska zastava na nebu Amerike: Dimitrije je ostvario svoj san
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
