Zašto Srbija i Uzbekistan biraju skoro isto naoružanje: Od Erbasa i Rafala do kineskih lovaca i dronova

Šta povezuje Uzbekistan sa Srbijom? Naizgled, veoma malo: skoro 4.000 kilometara ih razdvaja, nalaze se na dva različita kontinenta, većina stanovništva dveju zemalja je različitih veroispovesti i tradicija, pa i rasa.

Ipak, ako pitate o sličnostima ovih dviju država i njihovih naroda neku od riznica kolektivnog znanja - koje nazivamo “veštačkom inteligencijom” - ispisaće vam ili izrecitovati listu paralela verovatno mnogo dužu nego što bi iko očekivao.

Na primer, komšija je, i u Uzbekistanu i u Srbiji, često bliži od rodbine - ne biraš ga, ali je tu za svakodnevne stvari, pomoć, razgovor i sve ono što život među ljudima nosi. Gost je svetinja - domaćin će ga nahraniti i napiti kao da sutra ne postoji, bilo da su na stolu plov ili pečenica, rakija ili šampanjac. Svadbe kod oba naroda se broje u stotinama zvanica, a ne u desetinama, i niko se time ne čudi.

Za razliku od individualističke zapadne kulture kojoj i jedni i drugi, paradoksalno, teže da se približe, i Uzbeci i Srbi su i dalje većinom duboko vezani za širu porodicu i zajednicu. Reč najstarijeg u porodici - ili u uzbekistanskoj mahali - i dalje ima gotovo apsolutnu težinu, isto onako kako patrijarhalni model još uvek diše na Balkanu.

Geopolitika i ekonomija: Raspad federacija i prodor kineskog kapitala

Ispod te površine leži i ozbiljnija, geopolitička i istorijska priča. Obe države su današnji oblik nezavisnosti stekle početkom devedesetih, raspadom velikih socijalističkih federacija - SFR Jugoslavije i Sovjetskog Saveza - što ih je primoralo da grade potpuno nove ekonomske sisteme i redefinišu spoljnu politiku, balansirajući između regionalnih integracija i strateške autonomije. Ta pozicija “između blokova” oblikovala je specifičnu doktrinu privlačenja investicija sa svih strana bez vezivanja za jedan centar moći - a ta strategija se najočiglednije vidi u prodoru kineskog kapitala, koji je u oba slučaja potisnuo tradicionalne ekonomske partnere.

Dok je u Uzbekistanu Kina čvrsto preuzela lidersku poziciju i postala najveći ukupni spoljnotrgovinski partner potisnuvši Rusiju, u Srbiji je zabeležen sličan trend na uvoznoj strani - Kina je pretekla Nemačku i postala ubedljivo najveći pojedinačni izvor uvoza, iako je Evropska unija kao blok i dalje dominantan trgovinski partner.

Obe države su postale ključna čvorišta za velike kineske infrastrukturne projekte i investicije u tešku industriju, a obe se istovremeno suočavaju sa unutrašnjim jazom između modernizovanih prestonica - Beograda i Taškenta - i siromašnijih ruralnih predela koji i dalje zavise od bazičnih privrednih grana.

Taškent se, baš kao i Beograd, ubrzano modernizuje i gradi, dok unutrašnjost obe zemlje znatno sporije prati taj tempo. Ta politika balansiranja dveju država vidi se i na vojnom planu između NATO-a, EU, Rusije i Kine.

Toplo-hladno sa SAD i NATO i vojna neutralnost

Uzbekistan sa NATO-om sarađuje već tri decenije, po modelu koji je u mnogo čemu sličan srpskom.

Kao ustavno neutralna zemlja, Taškent saradnju ne vodi ka članstvu, već kroz partnerske programe. Programu Partnerstvo za mir pristupio je još 1994. godine, dok je Srbija to učinila 2006. godine.

Odnosi sa Zapadom, međutim, nisu uvek bili bez problema. Taškent je od 2001. do 2005. godine ugostio američke i nemačke snage u bazama Karši-Hanabad i Termez, koje su služile kao logistička podrška operacijama u Avganistanu.

Nakon oštre zapadne kritike gušenja demonstracija u Andižanu 2005. godine, Uzbekistan je zatvorio baze za NATO snage.

Saradnja je obnovljena 2008. godine, a NATO je od 2013. do 2017. godine imao i posebnu kancelariju za vezu u Taškentu. Uzbekistan tako nastoji da od različitih partnera uzme ono što mu odgovara - od NATO obuku i standarde, a od Rusije naoružanje, ali i zajedničke taktičke vežbe. Sličan obrazac može se prepoznati i u Beogradu.

Opremanje vazduhoplovnih i protivvazduhoplovnih komponenti oružanih snaga dveju zemalja poslednjih godina takođe pokazuje veoma sličan način strateškog i geopolitičkog pozicioniranja.

Kineski borbeni avioni J-10CE u Uzbekistanu

Uzbekistansko ratno vazduhoplovstvo je od osnivanja letelo isključivo na sovjetskoj i ruskoj tehnici - borbenim avionima MiG, Suhoj i transportnim Iljušin i Antonov.

Krajem avgusta 2026. godine, povodom 35. godišnjice nezavisnosti, uzbekistanska državna televizija je emitovala snimke koji su zvanično potvrdili ono što se mesecima naslućivalo: Taškent je postao drugi strani korisnik kineskog lovca J-10CE, posle Pakistana, i prvi u Centralnoj Aziji, kako je Aero.rs pisao.

Na snimcima se vidi najmanje šest aviona u bazi Karši-Hanabad (K2) - istoj bazi iz koje je Uzbekistan 2005. godine, nakon diplomatske krize posle andižanskih događaja, izbacio američke snage. 21 godinu kasnije, ista pista dočekuje kineske lovce.

Ni Peking ni Taškent nisu zvanično saopštili detalje ugovora ni tačan broj naručenih aviona - ono što je potvrđeno jeste da je zemlja dobila i koristi najmanje šest primeraka, dok se u ranijim najavama pominjao broj od ukupno 24 aviona, vredan oko milijardu dolara zajedno sa naoružanjem i obukom.

Uzbekistan pritom nije direktno birao između Rusije i Kine, nego između Kine i Zapada. Zemlja je ranije izrazila interesovanje za nabavku 24 višenamenska borbena aviona Rafale, a francuski predsednik Emanuel Makron je tu opciju lično ponudio Taškentu 2023. godine. Uzbekistan je na kraju odustao od zapadne opcije i okrenuo se Kini - raskrsnica na kojoj će se, kako će se videti, uskoro možda naći i Srbija.

Modernizacija ratnog vazduhoplovstva: Od lovaca MiG-29 do zapadnih opcija

Obe zemlje su nastale raspadom veće federacije i decenijama letele gotovo isključivo na nasleđenoj tehnici iz osamdesetih godina.

Kod borbenih aviona ta priča nikad zapravo nije ni prekinuta modernizacijom - nema dokaza da je Uzbekistan ikada posle 1992. godine modernizovao svoje MiG-29 na neki napredniji standard ili kupovao nove, odnosno polovne lovce od Rusije, za razliku od Srbije koja je svoje nasleđene MiG-29 dopunila sa 10 doniranih iz Rusije i Belorusije, a potom i značajno modernizovala na ono što je danas poznato kao MiG-29SM standard.

Flota je ostala čisto nasleđena i od tada se uglavnom samo trošila. Prema nekim izvorima - koje svakako treba uzeti sa rezervom, budući da se procene flote iz otvorenih izvora znatno razlikuju - Su-27 je čak zvanično povučen iz aktivne službe 2020. godine.

Ostatak flote MiG-29 smanjuje se i postaje stariji svakim danom, što dodatno objašnjava zašto je Taškent požurio sa J-10CE umesto da čeka razvoj situacije u Rusiji i eventualno nabavlja tehniku sa te strane.

Nabavka vojnih dronova: Od Bajraktara, preko kineskih do  Hermes 900

Kod besposadnih letelica priče se čak i preklapaju kroz istog aktera.

Srpski predsednik je u aprilu 2022. godine javno izjavio da mu je turski kolega Erdogan obećao da će Srbija “preko reda” moći da kupi letelice Bayraktar, dok je istovremeno pominjao da Vojska Srbije već ima kineske CH-92 manje razorne moći i najavljivao nabavku većih CH-95, koji su potom isporučeni i nalaze se u sastavu 353. izviđačke avijacijske eskadrile na Lađevcima.

Uzbekistan je krenuo identičnim putem - kineski Wing Loong uz turski Bayraktar TB2, koji je zemlja zvanično dobila 2022. godine, sa tada planiranom potpunom operativnom integracijom tokom 2024. i 2025. godine.

Razlika je u ishodu. Srbija je 2023. godine odustala od Bayraktara pošto ih je Turska prodala i Prištini, i umesto toga se okrenula Izraelu - u novembru 2024. godine potpisan je ugovor sa kompanijom Elbit Systems za raketne sisteme PULS i dronove Hermes 900, predstavljen kao protivteža nabavci turskih dronova.

Uzbekistan je, za razliku od Srbije, turske dronove zaista i dobio.

Helikopterske jedinice: Nabavka letelica Mi-35M, H145M i Super Puma

Pre nego što se Taškent okrenuo Zapadu, prvo se vratio Rusiji - i tu je paralela sa Srbijom iznenađujuće precizna.

Karimova vlada je 2014. godine razmatrala kupovinu 16 evropskih helikoptera vrednih između 180 i 240 miliona evra, ali do posla nije došlo. Kada je Mirzijojev preuzeo vlast 2016. godine, potpisan je sporazum o vojno-tehničkoj saradnji sa Rusijom po kojem Uzbekistan kupuje oružje po domaćim ruskim cenama - jedina zemlja iz ZND van CSTO i EAEU sa tim statusom.

Rezultat je bio ugovor iz marta 2018. godine za 12 Mi-35M - modernu, unapređenu borbenu verziju Mi-24 (proizvodi Rostvertol) - sa isporukama u dve runde: prvo četiri helikoptera krajem 2019. godine, pa ostatak tokom 2020. godine.

Srbija je prošla suštinski identičan put. Vojska Srbije je 2019. godine nabavila četiri nova Mi-35M iz Rusije za 714. protivoklopnu helikoptersku eskadrilu “Senke” na Lađevcima.

Nezvanično, bila je ideja da se kasnije dopuni sa još dodatnim helikopterima do sastava pune eskadrile.

Ipak, Beograd se nije vratio Rusiji nego se okrenuo Kipru - u novembru 2023. godine je od kiparske Nacionalne garde kupljeno 11 polovnih Mi-35P.

Kipar ih se odricao jer ih, između ostalog zbog EU sankcija uvedenih Rusiji 2014. godine, nije mogao normalno održavati. Koliko je poznato, posle ograničenog remonta, šest helikoptera dobilo je oznake RV i PVO i uvedeno je u naoružanje.

Tek posle tih “ruskih rundi" je i u Uzbekistanu i u Srbiji usledila prava diversifikacija ka Zapadu. Taškent je dodao Airbusov H215M Cougar (16 komada) i H125M (11 komada), dok je Beograd 2016. godine ugovorio H145M - lakšu, višenamensku i naoružanu platformu, čime je postao treći kupac vojnih H145 i prva zemlja koja ih koristi sa naoružanjem domaće proizvodnje.

Nabavljene su i tri H215 Super Pume za MUP Srbije.

Isporuke H145M su počele 2019. godine, a dodatnih 10 helikoptera poručeno je 2021/2022. godine.

Srbija je nabavila i prvo dva, pa onda još tri srednja helikoptera Mi-17V5, dok Uzbekistan i dalje koristi starije varijante nasleđene iz SSSR-a, kao i Mi-24.

Transportni avioni Airbus C295 i KC-390 Millennium

Kod aviona Airbus C295 priča je gotovo identična, samo pomerena u vremenu. Uzbekistan je ugovor potpisao 2015. godine, čime je - uz susedni Kazahstan - postao jedna od prvih država u Centralnoj Aziji koja je prešla sa isključivo sovjetske transportne tehnike (poput An-26) na modernije zapadne taktičke transportere.

Sva četiri naručena aviona su i danas u upotrebi, gde dopunjuju težu transportnu flotu koju čini sovjetski Il-76. Srbija je do istog koraka - dva aviona, direktna zamena za jedini preostali An-26 u floti - stigla 23. februara 2022. godine, kada je ugovor potpisan u Madridu, sa isporukom u jesen 2023. godine.

Ta linija se sada nastavlja i kroz Embraer KC-390. Uzbekistan je početkom februara 2026. godine napravio nov iskorak u nabavci zapadne opreme, naručivši dva veća brazilska transportna aviona KC-390 Millennium, uz nove jurišnike Super Tucano.

Isti taj KC-390 Embraer tokom 2026. godine, aktivno nudi i Srbiji - demonstracioni primerak je gostovao na Batajnici, o čemu ste mogli da čitate na Aero.rs.

COIN avijacija: Lasta-95 i A-29 Super Tucano

Tu je i simpatična veza preko lakih i školskih aviona, samo u suprotnim smerovima.

Srbija je Iraku, u periodu od 2009. do 2011. godine, isporučila 20 sopstvenih školskih aviona Lasta-95, u okviru ugovora vrednog - kako je tada navedeno - oko 230 miliona dolara, koji je tada praktično makar privremeno oživeo domaću vojnu industriju.

Uzbekistan je, na sasvim drugačiji način, došao do konceptualno slične, samo teže klase aviona: kada je u avgustu 2021. godine pao Kabul, avganistanski piloti su preleteli u Termez sa 22 američka jurišnika A-29 Super Tucano i 24 helikoptera.

Vlasništvo nad tom flotom je Uzbekistanu zvanično prebačeno tek 2024. godine, kroz američki program viška odbrambene opreme - a ta priča se sada nastavlja i kroz pomenutu, sasvim novu i zvaničnu narudžbinu dodatnih aviona Super Tucano uz KC-390.

PVO sistemi FK-3 i HQ-9: Jačanje protivvazduhoplovne odbrane

Srbija je 2020. godine platila kineski FK-3 (izvoznu verziju sistema HQ-22), isporučen 2022. godine, čime je postala prva evropska država sa kineskim sistemom PVO srednjeg dometa.

Uzbekistan od kraja 2018. godine koristi FD-2000 - izvoznu verziju sistema HQ-9, tehnički jedan nivo iznad, uporedivu sa ruskim S-300.

Ta razlika, međutim, ne mora dugo da potraje. Predsednik Srbije je 28. juna 2026. godine, tokom prikaza naoružanja na Batajnici i Pasuljanskim livadama, najavio da Srbija nabavlja i sam HQ-9 - istu porodicu sistema koju Uzbekistan koristi već osam godina.

Prema analizi američkog lista Military Watch Magazine, ako se ta nabavka realizuje, Beograd bi dobio jedan od dometom najsposobnijih kopnenih sistema PVO u Evropi i praktično bi izjednačio mogućnosti sa Taškentom - od nižeg FK-3/HQ-22 sloja, pravo na S-300/S-400 razred.

Uprkos nabavci savremenih sredstava za PVO, i Uzbekistan i Srbija i dalje koriste sovjetske S-125 Pečora / Neva, kao i samohodni 2K12 Kub u slučaju Srbije.

Srbija izabrala Rafale, Uzbekistan kineski J-10CE: Da li Srbija kupuje "drugu eskadrilu" na istom mestu?

Obe zemlje su ozbiljno razmatrale francuski Rafale - Makron je uzbekistansku opciju lično pominjao 2023. godine. Ali dok je Srbija otišla do kraja i potpisala ugovor za 12 novih Rafala, Uzbekistan je odustao od zapadne opcije i 2026. godine otišao ka kineskom J-10CE.

Ono što je ranije delovalo kao razilaženje puteva, u međuvremenu deluje sve više kao samo drugačiji redosled.

Kineski J-10 se u srpskoj stručnoj javnosti sve ozbiljnije pominje kao najizglednija opcija za drugu eskadrilu RV i PVO Vojske Srbije - ne umesto Rafala, nego pored njih.

Predsednik Srbije, od koga po pravilu dolaze najave svake nabavke naoružanja - i ne samo naoružanja - najavio je da će Srbija uskoro imati ukupno 40 borbenih aviona, što matematički prevazilazi 12 ugovorenih Rafala i ograničeni preostali vek flote MiG-29.

Dodatnu indirektnu potvrdu mogućnosti da su u pitanju kineski avioni dala je njegova kvalifikacija “Rafali i ono drugo o čemu ne mogu da govorim”, što je isključilo mogućnost nabavki dodatnih aviona iz Francuske.

Specifičnu težinu ovoj (za sada spekulativnoj) opciji daje i potvrđena kupovina kineskih supersoničnih raketa vazduh-zemlja CM-400, trenutno integrisanih na MiG-29 kao jedini tip u sadašnjoj floti sa odgovarajućom nosivošću za njih. Jedini drugi avion u ponudi tehnički sposoban da ih ponese jeste upravo J-10CE, uz JF-17 za koji je ovo naoružanje prvobitno i razvijeno.

Ako se ta pretpostavka obistini, Uzbekistan i Srbija ne bi bile dve zemlje koje su na istoj raskrsnici izabrale suprotne smerove, nego dve zemlje koje su do istog kineskog aviona stigle obrnutim redosledom - Taškent direktno, Beograd kao dopunu zapadnom izboru.

Strategija diversifikacije naoružanja Srbije i Uzbekistana

Bilo da je reč o evropskim helikopterima, turskim dronovima ili kineskim PVO raketama, priča o oružju Uzbekistana i Srbije pokazuje kako geografska udaljenost gubi na značaju pred identičnom logikom nabavke.

Obe države su iz stare socijalističke vojne ostavštine zakoračile u eru u kojoj se na istim stajankama nalaze francuski ili kineski borbeni avioni, evropski helikopteri i španski transporteri a taktički ih štite kineski raketni sistemi.

Jedina prava razlika, čini se, leži u tajmingu. Dok Uzbekistan već broji kineske lovce na svojim pistama, ako zaključujemo po analogiji, deluje kao da u Srbiji već postoji skica za sledeći korak u kompleksnom vojnopolitičkom i ekonomskom balansiranju.

(Aero.rs)