Zašto se kabinsko osoblje ne plaši turbulencije i zašto njihov mir uliva poverenje putnicima

Malo šta može da uznemiri putnike kao trenutak kada avion počne da se trese. Čaše poskakuju, sigurnosni pojasevi se odmah zatežu, a pogled većine ljudi instinktivno odlazi u pravcu kabinskog osoblja. Ako stjuardese i stjuardi mirno sede, vezuju pojaseve i razgovaraju sa kolegama kao da se ništa posebno ne dešava, napetost među putnicima odmah popušta. Ako bi i oni delovali nervozno, panika bi se širila mnogo brže.

Zato je najzanimljivije pitanje upravo, kako je moguće da se kabinsko osoblje ne plaši turbulencije, iako je doživljava neuporedivo češće nego putnici i često je dočekaju na nogama, dok se kreću kroz kabinu u trenutku kada se potresi najviše osećaju?

Preporučujemo

Odgovor postoji i prilično je uverljiv.

Turbulencija za nije neočekivan događaj, već deo svakog radnog dana

Za putnika koji leti jednom ili dvaput godišnje, turbulencija je nepoznata i neprijatna pojava. Za kabinsko osoblje je to rutina. Kabinsko osoblje ima i do sto sati letenja mesečno, pa iz meseca u mesec dožive turbulenciju daleko češće nego većina putnika.

Nekad je kratka, nekad duža, ali za kabinsko osoblje obično ne predstavlja ništa neobično u toku radnog dana.

Vremenom se stvara potpuno drugačija emocionalna reakcija. Ono što putniku u kabini deluje kao naglo ljuljanje i neprijatno propadanje, za kabinsko osoblje je samo signal da treba da provere putnike, obezbede kabinu i sednu kada procedura to nalaže.

Obuka im od prvog dana objašnjava šta turbulencija jeste, a šta nije

Kabinsko osoblje prolazi kroz detaljnu i dobro osmišljenu obuku koja im od prvog dana objašnjava šta turbulencija zapravo predstavlja. Uči se razlika između najavljenih i neočekivanih udara, objašnjavaju se tipovi turbulencije i pravi se jasna razlika između subjektivnog osećaja ljuljanja i stvarnih rizika.

Veliki deo treninga posvećen je tome kako da se reaguje u kabini kada avion počne da se trese kada prolazi kroz zonu nemirnog leta, kako se prenosi informacija putnicima i na koji način se odvija koordinacija između kokpita i kabinskog dela. Najvažnije od svega je razumevanje konstrukcije aviona, jer posada zna da su krila i struktura napravljeni da izdrže znatno veća opterećenja nego ona koja se javljaju tokom običnog komercijalnog leta. Kada znaš šta se dešava i kako avion funkcioniše u takvim uslovima, strah jednostavno nema pravog uporišta.

Fokus posade je na putnicima, ne na turbulenciji

Razlika između putnika i kabinskog osoblja počinje već u tome kako doživljavaju turbulenciju. Putnik je oseća kao iznenadan događaj koji ga izbaci iz rutine, dok je kabinsko osoblje doživljava kao signal da počnu da primenjuju postupke koje uvežbavaju tokom obuke.

Kada se avion naglo zaljulja, njihov prvi instinkt nije da analiziraju šta se dešava, već da provere putnike, obezbede kabinu, sklone predmete koji bi mogli da padnu i sednu kada procedura to nalaže. Fokus na zadatku potiskuje emocionalnu reakciju i zato posada ostaje smirena čak i kada se kabina jače zatrese.

Njima je najvažnije da niko ne ustaje, da se sva oprema u kabini obezbedi i da se sve brzo stabilizuje.

Upravo ta kombinacija rutine i profesionalne pažnje čini da turbulencija za njih deluje daleko manje dramatično nego što izgleda putnicima.

Najveća opasnost nije turbulencija, već nevezan pojas

Iako zvuči iznenađujuće, kabinsko osoblje ne brine zbog toga što se avion trese, već zbog putnika koji ne slušaju uputstva.

Statistika iz bezbednosnih izveštaja pokazuje da se većina povreda tokom turbulencije dešava upravo zbog nevezanog pojasa ili predmeta koji padaju. Kada je kabinskom osoblju neprijatno, to obično nema veze sa strahom od aviona, već sa brigom da neko ustaje u trenutku kada avion ulazi u zonu jačeg strujanja vazduha.

Zato posada toliko insistira da putnici ostanu vezani i dok sede.

Kada se kabinsko osoblje zaista zabrine

Iako se retko dešava, postoji situacija koja i kod kabinskog osoblja povećava oprez. To je neočekivana, iznenadna i jaka turbulencija bez ikakvog upozorenja, posebno kada član posade stoji ili gura kolica. U takvim slučajevima posada se prvenstveno brine za bezbednost, ali čak i tada reakcija ostaje profesionalna i vođena obukom, bez paničnih signala ka putnicima.

Njihov mir je rezultat rutine, a ne glume.

Posada svesno koristi neverbalnu komunikaciju da smiri putnike

Kabinsko osoblje dobro zna da putnici često procenjuju situaciju prema njihovom ponašanju, pa je deo obuke posvećen neverbalnoj komunikaciji i načinu na koji se prenosi smirenost. Uče da se kreću sporije i kontrolisano, da zadrže stabilan ton glasa, da ne izbegavaju kontakt sa putnicima i da preko razglasa daju kratke i jasne poruke koje ulivaju sigurnost.

Čak i jednostavan osmeh ili kratak gest može da umiri čitavu kabinu. To ne znači da posada potiskuje emocije, već da razume šta se u tim trenucima dešava i zato ostaje pribrana. Upravo ta kombinacija znanja i ponašanja čini da njihova smirenost deluje uverljivo i zarazno.

Turbulencija je deo njihovog posla, a posao uvek pobedi strah

Na kraju, kabinsko osoblje se ne plaši turbulencije jer zna da ona nije pokazatelj problema na avionu, već uobičajena pojava u atmosferi. Iskustvo, znanje i stalna praksa oblikuju njihov odnos prema takvim situacijama, pa turbulenciju doživljavaju kao kratku smetnju, a ne kao pretnju. Zato posada često sedi mirno, razgovara međusobno i deluje potpuno opušteno čak i kada se avion ljulja jače nego što bi većini putnika prijalo.

Za njih je to deo radnog okruženja. Putnicima je manje poznato i zato im smirenost kabinskog osoblja ima mnogo veću težinu nego što se na prvi pogled čini.

(Aero.rs)