Novi vlasnik PIA bez avio-iskustva: Da li će simbol Pakistana biti samo još jedan finansijski eksperiment?

Odluka Pakistana da proda nacionalnu avio-kompaniju PIA (Pakistan International Airlines) jedna je od najosetljivijih ekonomskih odluka u novijoj istoriji te zemlje. Vlada je privatizaciju predstavila kao nužan potez, dok kritičari upozoravaju da je problem rešen administrativno, a ne suštinski.

Preporučujemo

PIA se godinama nalazila u dubokoj krizi. Finansijski gubici postali su hronični, dugovi su rasli, a država je redovno intervenisala kako bi kompanija ostala operativna. Umesto tržišnog upravljanja, PIA je funkcionisala pod snažnim političkim uticajem. Rukovodstva su se smenjivala bez jasne strategije, broj zaposlenih je rastao, a odluke o mreži linija često su bile politički, a ne komercijalno motivisane.

Kriza je dodatno produbljena 2020. godine, kada su otkrivene ozbiljne nepravilnosti u vezi sa pilotskim licencama. Zabrane letenja ka Evropi i narušeno poverenje regulatora imale su direktan finansijski efekat. PIA je izgubila pristup profitabilnim tržištima, dok su troškovi ostali isti ili veći.

U takvim okolnostima, međunarodni finansijski pritisak postao je odlučujući faktor. Aranžmani sa MMF-om podrazumevali su smanjenje državne potrošnje i prestanak finansiranja javnih preduzeća koja konstantno prave gubitke. Privatizacija PIA postavljena je kao test političke odlučnosti i signal investitorima da Pakistan ulazi u fazu strukturnih reformi.

Međutim, način na koji je privatizacija sprovedena izazvao je ozbiljne sumnje. Kritičari tvrde da prodajna cena ne odražava realnu vrednost kompanije. I pored dugova, PIA raspolaže vrednim slotovima, infrastrukturom i brendom koji i dalje ima prepoznatljivost na domaćem i dijasporskom tržištu. Posebno je sporno to što je deo obaveza ostao na teretu države, dok je novi vlasnik preuzeo operativno „olakšanu“ kompaniju.

Profil novog vlasnika postao je jedna od centralnih tačaka rasprave. PIA nije preuzela velika međunarodna avio-grupa sa razrađenim poslovnim modelom i iskustvom u restrukturiranju nacionalnih prevoznika, već investitor čiji je interes pre svega finansijski i operativni. To znači da privatizacija ne podrazumeva automatski ulazak PIA u širu mrežu partnerstava, zajedničkih nabavki ili optimizovanih redova letenja, što je u drugim slučajevima često bio presudan faktor oporavka.

Takav model otvara niz pitanja. Da li će novi vlasnik PIA posmatrati kao dugoročan projekat koji zahteva značajna ulaganja u flotu, obuku i bezbednosne standarde, ili kao kompaniju koju je potrebno stabilizovati kroz brzu racionalizaciju, smanjenje troškova i monetizaciju postojeće imovine. Skeptici upozoravaju da odsustvo jasne industrijske strategije nosi rizik da se privatizacija svede na finansijsku korekciju, bez stvarne transformacije poslovnog modela.

Dodatnu nelagodu izaziva i struktura same transakcije. Preuzimanjem kompanije sa znatno umanjenim obavezama, novi vlasnik ulazi u proces sa ograničenim rizikom, dok je deo istorijskih dugova ostao na teretu države. Kritičari u tome vide asimetričnu raspodelu odgovornosti, u kojoj javni sektor sanira prošlost, a privatni investitor preuzima budućnost bez jasnih garancija o nivou ulaganja i dugoročnoj strategiji.

Socijalna dimenzija dodatno komplikuje situaciju. PIA zapošljava veliki broj radnika, a privatizacija gotovo izvesno podrazumeva racionalizaciju. Sindikati upozoravaju na gubitak radnih mesta i prava, dok vlast insistira da bez restrukturiranja nema dugoročnog opstanka. Taj sukob jasno pokazuje da ekonomska logika i društvena realnost ne idu uvek istom pravcu.

Posebnu težinu nosi i simbolički aspekt. PIA je nekada bila jedna od tehnološki i operativno najuglednijih avio-kompanija u Aziji. Za deo javnosti, njena prodaja doživljava se kao gubitak kontrole nad strateški važnim sektorom i odricanje od dela nacionalnog identiteta.

Ključno pitanje ostaje otvoreno. Da li je problem PIA bio u vlasništvu ili u načinu upravljanja. Privatizacija sama po sebi ne garantuje uspeh. Ako novi vlasnik ne uloži u bezbednost, flotu i profesionalni menadžment, promena vlasništva neće značiti i stvarni oporavak.

Prodaja PIA zato ne predstavlja završetak krize, već prelazak u novu fazu. Tek naredne godine pokazaće da li je Pakistan rešio dugogodišnji problem ili ga je samo uklonio sa državnih bilansa, uz neizvesne posledice po zaposlene, putnike i tržište.

(Aero.rs)