"U ognju, sa mačem u ruci, u jurišu": Života Đurić, prvi pilot koji je poginuo tokom NATO agresije

U kasno popodne 25. marta 1999. godine, major Života Đurić - poznatiji kao Žika - seo je u pilotsku kabinu Orla J-22 broj 25104 na aerodromu Lađevci kraj Kraljeva. Poleteo je na borbeni zadatak i nije se vratio. Bio je prvi pilot RViPVO koji je poginuo u borbi tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, na zapadu poznate pod nazivom Operacija Združena snaga, nažalost ne i poslednji.

Sredinom 1998. godine, kada je već svima bilo jasno da je NATO intervencija pitanje dana, major Života Đurić rekao je svojoj porodici da se bombardovanje "ne može izbeći" i da tadašnja SR Jugoslavija u tom sukobu "ne može da pobedi, ali će veliku štetu da nanese".

Preporučujemo

Brat od strica, Milovan, posvedočio je kasnije u jednoj tv emisiji da mu je izgovorio reči koje i danas zvuče zastrašujuće, ali koje istovremeno opisuju mentalni sklop čoveka koji je znao šta ga čeka i svesno to prihvati: "Mene je vojska školovala da ubijem i da budem ubijen."

Prvi dan rata: Skidaju se rukavice

Aerodrom Lađevci - vojni deo današnjeg aerodroma Morava - prvog dana NATO bombardovanja dočekao je u iščekivanju borbenih zadataka. Kolege iz lovačke avijacije, raštrkane po aerodromima širom zemlje sa po jednim ili dva MiG-29, prethodne noći već su se suprotstavile tehnološki i brojčano daleko nadmoćnijem neprijatelju. U neravnopravnom sukobu pogođena su četiri MiG-29, tri pilota su se spasla iskakanjem iz avion, dok je jedan uspeo da sleti sa oštećenom letelicom .

Zadatak pilota Orla iz jurišnih eskadrila 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka — 241. lbae Tigrovi i 252. lbae Kurjaci sa Ušća — bio je unapred jasno određen: kada počnu napadi NATO, "skidaju se rukavice" i udara se po položajima i kampovima za obuku terorističkih formacija na Kosovu i Metohiji.

Pre tog ratnog proleća imali su dve "probe" neposredne ratne opasnosti — najpre u oktobru 1998., a zatim u februaru 1999., kada se sve ipak završilo, preciznije odložilo, pregovorima i novim ustupcima tadašnje SR Jugoslavije.

Avioni 241. lovačko-bombarderske eskadrile Tigrovi dobili su odmah na početku rata zadatak da podrže jedinice 3. armije Kopnene vojske u ofanzivnim dejstvima protiv OVK, koja je do tada od sporadičnih terorističkih akcija već prerasla u gerilsku formaciju sa utvrđenim uporištima i razgranatom logistikom u brojnim naseljenim mestima.

Tokom noći 24. marta, NATO bombe - najverovatnije tipa Durandal, namenjene penetraciji i destrukciji piste - nisu pogodile poletno-sletnu stazu aerodroma Lađevci, već su pale između nje i centralne stajanke, poznate kao VTR.

25. mart 1999.

Sutradan, u popodnevnim satima, poletela su dva para aviona Soko J-22 Orao. U prvom, sa evidencijskim brojem 25104, sedeo je major Života Đurić. On i pratilac, klasić Slobodan Dimovski, imali su zadatak da unište uporište OVK u rejonu Glogovca, gde je prema obaveštajnim procenama bilo između 800 i 1.000 albanskih pobunjenika.

Đurićev avion bio je naoružan sa četiri bombe FAB-250, a avion pratioca sa četiri kasetne bombe BL-755 — navodi autor A. Radić u knjizi Orao: Pogled iz jugoslovenskog ugla, u izdanju Ministarstva odbrane.

Vidljivost je bila znatno smanjena. Avioni su morali da lete u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na čas, prateći konfiguraciju terena. Let do zone dejstva odvijao se u radio-tišini i trajao je osam minuta - nakon toga avioni su se razdvojili kako bi dejstvovali iz različitih pravaca.

"U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice" —-pričao je kasnije brigadni general u penziji Sreto Malinović, tada potpukovnik i komandant 98. puka.

Zbog naglog manevra uvođenja u napad i ulaska u senke okolnih brda, pratilac Dimovski izgubio je vođu iz vida. Života je izbacio prve dve bombe na cilj — pratilac je video eksploziju, padne tačke bombi — a onda ga je izgubio zbog naglog manevra.

"Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije, na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru nagore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha" — govorio je kasnije Dimovski.

Druga dva Orla, koja su poletela nekoliko minuta nakon Đurića i Dimovskog, vratila su se na Lađevce, ali ne bez posledica: kapetan I klase Dejan Vasiljević u brišućem letu zakačio je - odozdo -  dalekovod razvučen između dva brda vertikalnim stabilizatorom i vratio se sa oštećenim avionom, srećom bez posledica po sebe. Avion je popravljen i vraćen u službu.

"Nije hteo živ u ruke neprijatelja"

Dva dana kasnije, nakon borbi sa pripadnicima OVK, specijalne jedinice policije dovele su kroz teritoriju na kojoj su se još vodile borbe — u borbenom oklopnom vozilu — pripadnike komisije za istragu pada aviona. Ostaci vazduhoplova sa evidencijskim brojem 25104 bili su rasuti na prostoru dužine 350 i širine 150 metara.

Oba motora prošla su kroz kuću koja se nalazila na oko 800 metara od mesta pada. Na osnovu toga zaključeno je da je avion majora Đurića posle odbacivanja bombi nastavio da ponire i udario o tlo 100 do 200 metara iza padnih tački bombi. Komisija je pošla od pretpostavke da su teroristi OVK "pogodili pilota ili uništili vitalni deo aviona."

Poznajući "Žikin temperament i mentalni sklop", jedna od pretpostavki kolega iz 241. eskadrile bila je da — ako nije bio lično pogođen, a nije mogao da izvuče avion — obrušio se na neprijatelja ne želeći da im živ padne u ruke.

"Dva dana se vodio kao nestao" — ispričala je njegova supruga Biljana novinarima.

"Idem na sve ili ništa"

Rođen u selu Davidovac 1963. godine, posle osnovne škole otišao je u Mostar u Vojnu vazduhoplovnu školu, a potom na Vazduhoplovnu akademiju u Zemuniku kraj Zadra i još dve godine u Titograd (današnju Podgoricu).

U jednom od dokumentarnih filmova snimljenih u znak sećanja na Životu Đurića, njegov otac Velimir ispričao je kako ga je i na samom ispraćaju za Mostar pokušao da odvrati od odlaska u vojnu gimnaziju:

"Kažem mu, sine, ne moraš ti sad da ideš. Evo, završi ovde gimnaziju pa idi u vazduhoplovnu akademiju. A on će meni — ćale, idem na sve ili na ništa!"

Po završetku školovanja Života Đurić kao potporučnik dobija prvu prekomandu za aerodrom Petrovec kraj Skoplja, da bi posle šest godina njegova 241. eskadrila bila premeštena na aerodrom Lađevci kraj Kraljeva. Tu je postao komandant Tigrova u sastavu 98. puka, kojim je komandovao tada potpukovnik Sreto Malinović.

Poginuo prvi, ali ne i poslednji

Ratno vazduhoplovstvo je uz majora Životu Đurića u sukobu 1999. godine izgubilo još tri pilota, od čega dvojicu u letačkim borbenim dejstvima.

Major Zoran Radosavljević poginuo je dan nakon Živote. Ostaci njegovog aviona nađeni su u rejonu Bijeljine. Pukovnik Milenko Pavlović, komandant 204. lovačkog puka, izgubio je život 4. maja u avionu MiG-29 u rejonu Valjeva, u okolini sela Petnica. Posle njegove pogibije nisu više izdavana naređenja da poleću lovački avioni.

General-pukovnik Ljubiša Veličković, pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Vojske Jugoslavije za RViPVO, poginuo je 1. juna 1999. godine dok je obilazio jedinice PVO na prvoj liniji odbrane.

"U ognju, sa mačem u ruci, u jurišu za odbranu svoje zemlje"

Penzionisani pilot brigadni general Sreto Malinović, koji je bio neposredni nadređeni Životi Đuriću, na obeležavanju 25 godina od pogibije rekao je da je Života imao "svoju dušu za sve nas, a svoje telo položio za svoju zemlju":

"Kako? Onako kako je jedino moguće takvom junaku: u ognju, sa mačem u ruci, u jurišu za odbranu svoje zemlje."

Saborac i kasniji komandant Tigrova Milan Obrenović kaže da je Života bio "mali rastom, a pun energije":

"Pun duha, kupio nas je sve svojim osmehom, belom obrvom, smislom za humor koji je bio vanserijski. Stalno je ulazio kao da je osvojio neku veliku državu."

Zoran Prodanović, još jedan od pilota 241. eskadrile, penzionisan u činu brigadnog generala sa mesta komandanta 98. vazduhoplovne brigade, sačuvao je zahvalnost prema Životi:

"Mnogo puta smo leteli zajedno u dvosedu kada me je obučavao, mnogo puta smo bili na zajedničkim vežbama. Bio mi je i komandir odeljenja i komandant eskadrile i uvek sam se osećao bezbedno s njim. To je bio čovek koji je svu težinu i ozbiljnost situacije znao da okrene na šalu — i to je bila zaista njegova najveća vrednost."

Života Đurić posmrtno je odlikovan i unapređen u čin potpukovnika. Sahranjen je u Paraćinu, a na spomen obeležju nalazi se rep aviona sa evidencijskim brojem 25104. Iza sebe je ostavio suprugu Biljanu, sina Aleksandra, koji je u trenutku očeve pogibije imao deset godina, i ćerku Anu, koja je imala devet.

Ko god danas prođe putem od ulaza u bazu do hangara i stajanki na aerodromu Lađevci, videće Orla J-22 sa ucrtanim brojem 25104 izloženog kao nemi svedok istorije. Sa vertikalnog stabilizatora gleda portret - pogledom koji se ne može izbeći — potpukovnika Živote Đurića, koji je sa tog istog aerodroma poleteo poslednji put.

"Piloti ne umiru... oni samo polete i više se ne vrate"

(Aero.rs)