Zašto prostor za ručni prtljag iznad sedišta nije pouzdano mesto za vredne stvari?

Kabina putničkog aviona projektovana je da istovremeno bude bezbedna, funkcionalna i maksimalno efikasna za veliki broj ljudi. Upravo u toj kombinaciji krije se i jedan manje vidljiv rizik o kojem se retko govori otvoreno, krađa tokom leta. Iako se takvi incidenti retko nalaze u zvaničnim statistikama, ljudi koji svakodnevno rade u tom okruženju poput letačkog osoblja, već decenijama imaju vrlo jasan odnos prema ličnim stvarima.

Preporučujemo

Iskustvo iz letačke zajednice pokazuje da se kabina ne posmatra kao homogeno bezbedan prostor. Naprotiv, ona se deli na zone koje su pod stalnim nadzorom i one koje to nisu. Prostor za ručni prtljag iznad sedišta, iako na prvi pogled deluje bezazleno, spada u drugu kategoriju. Tokom krstarenja osvetljenje je često prigušeno, putnici spavaju, a kretanje kroz kabinu predstavlja uobičajenu pojavu. U takvim okolnostima svaki prtljag koji nije u neposrednoj blizini vlasnika postaje potencijalno ranjiv.

Foto: Shutterstock

Priče koje se godinama razmenjuju među posadom, posebno na dugolinijskim letovima, ukazuju na isti obrazac. Oportunističke krađe se najčešće ne dešavaju tokom ukrcavanja ili iskrcavanja, već usred leta, u periodu kada je pažnja putnika najmanja. Prostor iznad sedišta i džepovi na naslonima tada postaju mesta kojima se može pristupiti bez izazivanja sumnje, jer se svako kretanje lako uklapa u normalnu dinamiku kabine.

Da se ovakav rizik ne vezuje isključivo za dugolinijske letove potvrđuje i konkretan slučaj iz domaćeg avio-saobraćaja. Tokom leta na relaciji Beograd–Niš, dvojica putnika su, prema navodima policije, iz ranca drugog putnika ukrala više od 3.500 evra. Osumnjičeni su uhapšeni po sletanju na aerodrom „Konstantin Veliki“ u Nišu, a novac je pronađen kod njih. Slučaj jasno pokazuje da trajanje leta nije presudan faktor, već trenutak u kojem lične stvari ostaju bez neposrednog nadzora u kabini.

Foto: Shutterstock

Letačka posada, zbog stečenog iskustva, ne razmišlja o tome šta učiniti nakon gubitka, već kako rizik ukloniti unapred. Pasoši, novčanici, telefoni i drugi vredni predmeti, po tom nepisanom pravilu, nikada se ne ostavljaju u ručnom prtljagu odloženom iznad sedišta. Prednost se daje ličnim torbama ispod sedišta, koje su stalno u vidokrugu i fizički dostupne vlasniku.

Takav pristup ne proizilazi iz preteranog opreza, već iz profesionalne navike. Letačko osoblje je obučeno da razmišlja unapred i da rizike uklanjaju pre nego što se oni materijalizuju. U tom kontekstu čak i kratko ustajanje, odlazak do toaleta ili istezanje posmatraju se kao trenuci u kojima se gubi potpuna kontrola nad ličnim stvarima.

Zanimljivo je da se ova logika zadržava i van kabine. Ljudi koji su odrasli u takvom okruženju ili su profesionalno vezani za avio-industriju često zadržavaju iste navike i kao putnici. Nošenje lične torbe sa sobom kroz kabinu, čak i kada je nepraktično, smatra se prihvatljivom cenom u poređenju sa rizikom trajnog gubitka dokumenata ili drugog vrednog predmeta.

Foto-ilustracija: Roland Liptak / Alamy / Profimedia

Iz svega navedenog ne proizilazi savet, već zaključak. U kabini aviona bezbednost ličnih stvari ne obezbeđuje sistem, niti je u potpunosti delegirana posadi. Ona se svodi na ono što je putniku u svakom trenutku na vidiku i dohvat ruke. Sve što se izmakne toj neposrednoj kontroli postaje deo prostora u kojem odgovornost više nije jasna, a rizik raste.

Upravo zato iskustvo ljudi koji u kabini provode profesionalni život ima posebnu težinu. Ako oni, koji najbolje poznaju njenu dinamiku i slepe tačke, dosledno izbegavaju da vredne stvari ostave u prostoru za ručni prtljag iznad sedišta, to nije stvar navike ili komfora. To je procena rizika zasnovana na dugogodišnjoj praksi, čak i onda kada se o tom problemu javno malo govori.

(Aero.rs)