Priča iz Aprilskog rata: Opsena ili stvarnost

U životu se dešavaju i čudni događaji, koji su na ivici stvarnog. Učesnici takvih dešavanja ponekad mogu da vide samo jedan deo, ali ne i celinu. Priča koja sledi je rekonstrukcija, jer se samo tako može ispričati.

Prvi je dan rata na pomoćnom letelištu kod manastira Krušedol na Fruškoj gori, u 32. vazduhoplovnoj grupi, jednoj od dve iz 6. lovačkog puka, namenjenoj za odbranu Beograda od napada neprijatelja iz vazdušnog prostora.

Posle dve lažne uzbune i dva nemačka napada na Beograd, u dežurnoj patroli su čekali na poletanje poručnik Dobrica Novaković i narednik Milivoje Bošković. Novaković je, kao iskusniji letač i stariji po činu, određen za vođu patrole.

Nešto pre 14 časova spustila se sumaglica i smanjila vidljivost. Nekako u to vreme iznad letelišta je u niskom letu preleteo par dvomotornih bombardera i odleteo dalje u pravcu severoistoka. Pošto su kratko vreme bili u vidokrugu naših letača, ovi bombarderi nisu sa sigurnošću prepoznati. Zato je naređeno da dežurna patrola poleti, osmotri avione i eventualno dejstvuje po njima – ako nisu jugoslovenski avioni.

Jugoslovenski lovci Messerschmitt Me-109 bili su istog tipa (čak i varijante E, popularni Emil) kao i nemački lovci u napadu na Kraljevinu Jugoslaviju. Bilo je još nekih tipova aviona koje su tokom tih dejstava koristile obe zaraćene strane i zato je ovakva provera bila neophodna.

Jugoslovenski lovci brzo su poleteli i sustigli nepoznate bombardere. Prišli su im iznad i iza njih, po svim pravilima vođenja vazdušne borbe, a zatim su se obrušili i našli u položaju ispod i iza bombardera. U toku prilaženja vođa je opazio jugoslovensku kokardu (vojna oznaka pripadnosti) na donjoj površini krila bombarderskog aviona i odmah prekinuo napad. O tome je radio-vezom obavestio svog pratioca. Po pravilima vođenja vazdušne borbe, pratilac je dužan da sledi vođu i štiti ga otpozadi dok ovaj vrši napad na cilj.

Međutim, narednik Bošković zaboravio je da uključi radio-stanicu, nije čuo vođu, i nastavio je prilaženje. U jednom trenutku se okrenuo i video da nema vođe. Poručnik Novaković je okrenuo avion i sleteo na polazno letelište.

Bošković to nije znao, pa je pomislio da je vođa patrole možda oboren. Bombarderi su već bili dovoljno blizu, pa je narednik po najbližem otvorio vatru. Samo pucanje trajalo je možda jedan sekund, a sve prethodno opisano - najviše pet minuta.

Onda je i pratilac ugledao isto što i vođa – jugoslovensku kokardu! Shvativši da je pucao po avionu iz svog vazduhoplovstva, uplašio se i okrenuo avion ka letelištu, ne osmotrivši rezultat svog napada.

Jugoslovenski bombarderi na koje je izvršeno presretanje poleteli su sa drugog letelišta koje nije bilo u istoj vazdušnoj zoni, a obaveštenje o njihovom preletu, s obzirom na to da je uglavnom obavljano preko preopterećene civilne telefonske mreže, često je kasnilo.

Najava ovakvih letova lovačkim vazduhoplovnim i protivavionskim jedinicama vršeno je da bi se smanjila mogućnost pogrešnog identifikovanja i dejstva po sopstvenim avionima.

Mladi pilot sleteo je na letelište kraj Krušedola i predao raport komandantu puka. Bio je uzbuđen, jer nije znao šta se desilo bombarderu na koga je pucao. Neki piloti su ga tešili govoreći da se i to događa, dok su drugi ćutali.

Nakon deset minuta primljen je izveštaj da je u borbi sa jednomotornim lovcima, u prostoru gde se zatekao Bošković, jedan jugoslovenski bombarder pao u plamenu. Mnogi su poverovali da je to boškovićeva žrtva, jer sve su činjenice govorile u prilog tome.

Bošković je bio očajan. Njegov vođa patrole, poručnik Dobrica Novaković, poleteo je oko 16 časova i nije se vratio. O njegovom kraju znamo iz izveštaja nemačkih bombardera koje je napao iznad Pančeva. Pogodio ga je strelac sa jednog od tih bombardera.

Nemci su videli kako jugoslovenski pilot iskače iz svog aviona i otvorenim padobranom se kači za rep svog aviona. Viseći na (verovatno) pocepanom padobranu, čija se kupola nije razvila, padao je u smrt.

Po rečima eskadrilskog mehaničara Novaković je poleteo na avionu Messerschmitt sa oznakom L-35, na kome je inače leteo komandir eskadrile, a bolovao je od išijasa u nogama. Dobrica Novaković sahranjen je na pravoslavnom groblju u Pančevu i tamo je bio do devedesetih godina prošlog veka, kada je njegov grob prekopan. Bila je pokrenuta akcija da se grob vrati u prethodno stanje, ali nije poznat epilog.

Sledećeg dana Bošković je tražio i dobio odobrenje da ponovo leti. Poleteo je oko 16.30 časova i uleteo u gust roj neprijateljevih aviona, a oni koji su bili pored pukovske radio-stanice tvrde da su ga čuli kako traži dozvolu da svojom letelicom udari u nemački avion.

Međutim, oboren je pre nego što je išta uspeo da uradi. Imao je samo 24 godine i 10 sati letenja na modernom lovcu Messerschmitt 109. Milivoje je poginuo ne saznavši pravu sudbinu bombardera koga je napao. Tu gorčinu poneo je sa sobom u smrt.

Pao je sa avionom kod sela Kovilj odakle su njegovi posmrtni ostaci izvučeni 1955. godine i preneseni na groblje u njegovu Orju Luku kod Danilovgrada. Motor sa njegovog aviona, fabrički broj 11195, danas se nalazi u depou Vazduhoplovnog muzeja – Beograd.

Sučeljavanjem izjava očevidaca, istraživača, pretraživanjem terena i oskudne arhive, obaranje jugoslovenskog bombardera od strane jugoslovenskog lovačkog aviona nije potvrđeno.

Šta se onda dogodilo?

Utvrđeno je da su se u istom reonu gde je bio Bošković, istovremeno našla četiri jugoslovenska bombardera Bristol Blenheim i četiri lovca Messerschmitt 109 (dva jugoslovenska i dva nemačka).

Dva Blenheima iz 11. samostalne grupe za daljno izviđanje vraćala su se sa bombardovanja ciljeva u Rumuniji, pojedinačno na svoje letelište Veliki Radinci, takođe ispod Fruške Gore. Za njima je letela nemačka patrola na Messerschmittima 109. Ona je naletela na jedan od ovih Blenheima, koji je pred samo sletanje na matično letelište potpuno promenio kurs i krenuo nazad, jer ga je gađala jugoslovenska protivavionska artiljerija sa venca Fruške gore. Taj avion je prinudno sleteo jer više nije imao goriva, a zanimljivo je da ga nemački lovci ne pominju u svojim izveštajima.

Možda i oni nisu osmotrili rezultat svog napada nego su okrenuli nazad - ako nisu imali dovoljno goriva? Taj jugoslovenski Blenheim pao je sa jednim motorom u plamenu, prevrnuo se na sletanju i izgoreo, a njegova posada poginula. Na njega se odnosio izveštaj koji je stigao na Krušedol, dok je drugi Blenhajm iz iste jedinice normalno sleteo na Velike Radince.

U isto vreme, u potpuno suprotnom smeru (ka Rumuniji), letela su dva bombardera Blenheim iz 1. bombarderskog puka, sa letelišta kod Bijeljine, a za njima jugoslovenski lovci Messerschmitt 109 sa Krušedola.

Ni posade bombardera iz 1. bombarderskog puka, ni lovačka patrola sa Krušedola, uopšte nisu videli Blenheime iz 11. samostalne vazduhoplovne grupe kao ni nemačke lovce, a ni ovi njih!

Avioni Blenheim iz 1. bombarderskog puka bacili su svoje bombe na mete u Rumuniji, a jedan od njih vratio se na letelište u Bijeljini sa 12 pogodaka u donji deo aviona, iako protivnik nije pucao na njih -  taj avion je zapravo Boškovićev „oboreni bombarder"!

Čak i da su svi učesnici ove priče danas živi, oni vam ovo ne bi mogli ispričati - jer ni Bošković, a ni član posade bombardera, na kojeg je pucao, ništa nisu videli.

Pomenuti član posade bombardera nije bio na svom mestu u leđnoj kupoli, odakle je trebalo da osmatra zadnju polusferu, jer je posada verovatno smatrala da su bezbedni od napada dok su nad svojom teritorijom.

(Predrag Miladinović/Aero.rs)