Devojka od koje su strepeli nemački piloti: Poginula je sa 22 godine, zvali su je Bela ruža Staljingrada
Da je rođena u neko drugo vreme, sa tek napunjenih dvadeset godina, Lidija bi bila na studijama nekog od moskovskih fakulteta ili završavala pilotsku akademiju čvrsto odlučna da veći deo svog profesionalnog života provede na nebu. Vikendima bi verovatno odlazila na neki od sportskih aerodroma i uživala u onome što najviše voli - letenju. Možda bi putovala po svetu i objavljivala na društvenim mrežama snimke sa egzotičnih destinacija i zalazaka Sunca, onog koji je privilegija samo ptica i pilota.
Vreme u kome je dočekala svoj dvadeseti rođendan bilo je jedno od najsurovijih u istoriji ljudske civilizacije: Drugi svetski rat trajao je već dve godine, a nacistička Nemačka i Sile osovine napale su Sovjetski Savez 22. juna 1941. Dva meseca kasnije, 18. avgusta, Lidija Vladimirovna Litvjak napunila je dvadeset godina.
Preporučujemo
Južnokorejski piloti greškom bombardovali selo, ima povređenih
Švedska šalje osam aviona Saab Jas 39 Gripen u vazdušne snage NATO u Poljskoj
Devojka skoro stereotipnog slovenskog izgleda, nežnog lica, plavih očiju i talasaste svetle kose, Lidija Litvjak se učlanila u aeroklub sa četrnaest godina i već godinu dana kasnije je obavila prvi samostalni let. Do početka rata, već je bila nastavnik letenja i obučila je, prema nekim navodima, 45 mlađih pilota.
Hitler je narode Sovjetskog Saveza smatrao nižom rasom protiv koje je pobeda bila neizbežna. Međutim, ti navodni Untermensch pokazali su se kao žestoki protivnici, očvrsli decenijama oskudice i vođeni nepokolebljivom, skoro pa fanatičnom ljubavlju prema svojoj zemlji, slobodi i vrednostima u koje su verovali. Četiri godine kasnije, pripadnici niže rase istakli su sovjetsku zastavu na zgradi Rajhstaga u porušenom Berlinu.
Među tim vatrenim patriotama bilo je, prema procenama istoričara, osamsto hiljada žena koje su se dobrovoljno prijavile za zadatke na prvoj borbenoj liniji, u ulogama snajperista, mitraljezaca i vozača tenkova. Gotovo dvesta hiljada žena služilo je u vazduhoplovstvu protivvazdušnoj odbrani, uključujući one koje su pilotirale bombarderima i lovcima, okupljenim u 122. vazduhoplovnu grupu.
Veliku ulogu u okupljanju žena u namenske avijacijske jedinice imala je Marina Raskova, koja je kao navigator u nizu smelih letova na velike udaljenosti krajem 1930-ih postala jedna od najpoznatijih ličnosti u Sovjetskom Savezu i uzor milionima mladih žena.
Slagala broj sati naleta da bi je primili u avijaciju
Litvjak je pokušala odmah da se priključi avijaciji Crvene Armije, ali je odbijena zbog nedostatka iskustva. Cilj ne bira sredstva: slagala je o broju časova naleta, navodno preuveličavajući svoje predratno letačko iskustvo za 100 sati i primljena je u 586. lovački avijacijski puk (586. iap - 586-й истребительный авиационный полк) Protivvazdušne odbrane, koji je formirala Raskova. Tamo se obučavala na avionu Jakovljev Jak-1. 586. puk bio je jedna od tri avijacijske jedinice ranga puka koje su popunjavane ženskim pilotima u okviru Crvene armije.
Jak-1 bio je lagan i okretan avion koji je bio savršen za borbu u vazduhu. Njegova konstrukcija od drveta i metala činila ga je lakim za održavanje. Bio je osnova za kasnije modele iz Jakovljevog biroa sa oznakama Jak-3, Jak-7 i Jak-9 i začetnik čitave porodice aviona, sa oko 43.000 proizvedenih primeraka. Zanimljivo je da je konstruktor Aleksandar Jakovljev dobio kao zaslugu za svoj rad na ovim avionima Orden Lenjina (najviše građansko odlikovanje u Sovjetskom Savezu), novčanu nagradu od 100.000 rubalja i automobil marke ZIS.
Iako je 586. iap u početku imala defanzivnu ulogu, Litvjak je brzo pokazala izuzetnu agresivnost u letenju i talenat, pa je prebačena u “muški” 437. lovački avijacijski puk, gde je dobila priliku da se bori u bici za Staljingrad.
Zabeleženo je da je Lidiju Litvjak tadašnji komandant Boris Jerjomin (kasnije je postao general-potpukovnik avijacije) opisao kao “veoma agresivnu osobu“ i “rođenu za pilota lovca”.
Prva vazdušna pobeda: Prekaljeni as Luftwaffe
U 437. lovačkom puku, Litvjakova je ostvarila svoje prve dve vazdušne pobede 13. septembra, tri dana nakon dolaska i tokom svoje treće misije zaštite Staljingrada, postavši tako prva žena lovac-pilot koja je oborila neprijateljski avion. Tog dana, četiri Jak-1, predvođena majorom S. Danilovom, napala su formaciju dvomotornih bombardera Junkers Ju 88, koje su pratili lovci Meseršmit (Messerschmitt) Bf 109.
Njen prvi pogodak bio je Ju 88, koji se zapalio i srušio nakon nekoliko rafala. Potom je oborila Bf 109G, koji je “bio na repu”, odnosno u poziciji da obori komandanta eskadrile, Raisu Beljajevu. Pilot oborenog Gustava – kako je nazivana G varijanta Meseršmita – bio je vazdušni as sa 11 pobeda – Ervin Majer iz 2. eskadrile JG 53.
Majer je uspeo da iskoči padobranom, zarobile su ga sovjetske trupe i dovele pred pilota koji ga je oborio. Kada je video Litvjakovu, mislio je da je žrtva sovjetske šale. Tek kada mu je ona do detalja opisala svaki manevar u njihovoj borbi, shvatio je da ga je zaista oborila žena pilot. Bila je to prva vazdušna pobeda u istoriji ratovanja koju je postigla pilotkinja.
Litvjak je nastavila nizati pobede, a njeno ime počelo je da se širi među sovjetskim i nemačkim pilotima. Tokom 1943. godine, prešla je u elitni 9. gardijski lovački avijacijski puk, a potom i u 73. gardijski puk, gde je nastavila da leti na svom omiljenom Jak-1. Borila se protiv iskusnih nemačkih pilota, uključujući i one iz elitne jedinice Jagdgeschwader 52. Oborila je više Foke Vulf (Focke-Wulf) Fw 190 i Meseršmit Bf 109 aviona, dokazujući da je među najboljima.
Pravila haljine od padobrana oborenih nemačkih pilota
Nedugo zatim, Litvjak se našla u svojoj najžešćoj vazdušnoj bici do tada. Suočila se sa šest lovaca Meseršmit – oborila je dva, izbegla tri, a jedan ju je pogodio. Tokom prinudnog sletanja, zadobila je tešku povredu noge.
Posle bolničkog lečenja, poslata je kući u Moskvu da se oporavi u stanu svoje majke. Bila je savršen propagandni materijal za Sovjete, koji su, nakon skoro dve godine iscrpljujućih borbi, konačno počeli da preuzimaju inicijativu nad nacistima. Saga o prelepoj devojci koja je pravila marame i haljine od padobrana zarobljenih nemačkih pilota, a istovremeno mogla da se suoči sa šest nacističkih aviona odjednom, delovala je kao moderna bajka.
Njena priča je odjeknula širom sveta; čak su britanski i američki mediji, uključujući Njujork tajms, izveštavali o Beloj ruži Staljingrada.
Ponuđen joj je produžen odmor, ali je, očajnički želeći da se vrati u borbu, odbila ponudu.
Njene legendarne podvige preneli su čak i Nemci, gde su je pretvorili u gotovo mitsku figuru – fatalnu ženu ratnicu sa nežnom belom ružom nacrtanom na njenom avionu. Cvet je na crtežu zapravo bio ljiljan, referenca na njeno ime, mada je u kokpitu uvek držala sliku ruže, kao i bukete divljeg cveća, koje bi ustajala rano ujutru da bere, ponekad ih rasipajući po krilima svog aviona pre misije.
Romansa sa komandirom eskadrile
Litvjak je impresionirala sve svojom smirenošću i veštinom usred haosa borbe. Ipak, te jeseni i zime njene prilike za direktnu vazdušnu borbu bile su ograničene. Iako je njen komandant prepoznavao talenat ženskih pilota, teško ih je doživljavao ravnopravnima muškarcima.
Litvjak i ostale pilotkinje bile su dočekane sa mešavinom oduševljenja, otpora, pokroviteljstva i, na kraju, teško stečenog poštovanja od strane muškaraca koji su čak odbijali da polete ako bi njihov avion dotakla žena avio-mehaničar.
Tek kada su ona, druga pilotkinja po imenu Katja Budanova i njihove dve mehaničarke premeštene u 296. lovački puk u januaru 1943, Litvjak je ponovo dobila priliku da u potpunosti oseti borbu, u koju je ulazila sa sve većom smelošću.
Upravo u ovom puku upoznala je i zaljubila se u mladog pilota Alekseja Salomatina, svog komandira eskadrile, asa sa priznate 39 vazdušne pobede. Njihova burna romansa bila je javna tajna, a prema nekim izvorima, samo dva meseca nakon upoznavanja zatražili su dozvolu za brak.
Salomatinova - kažu nepotrebna, nastala kao posledica rizičnog letenja iznad aerodroma - smrt u maju 1943. godine duboko ju je pogodila, ali nije uticala na njenu odlučnost da se bori.
“Piloti ne umiru… oni samo polete i više se ne vrate”
Prvog avgusta 1943. Litvjak se nije vratila na svoj aerodrom u Krasnom Luku. Bila je to njena četvrta misija tog dana, u kojoj je obezbeđivala pratnju za grupu jurišnih aviona Iljušin Il-2 tokom čuvene Kurske bitke, najveće vazdušno-tenkovske bitke u istoriji ratovanja. Dok su se Sovjeti vraćali u bazu, na Litvjak su se obrušila dva nemačka lovca Meseršmit Bf 109 u trenutku kada je napadala veliku formaciju nemačkih bombardera.
Sovjetski pilot Ivan Borisenko se prisećao: “Ljlja jednostavno nije videla Meseršmite 109 koji su obezbeđivali nemačke bombardere. Dva su se obrušila na nju, a kada ih je konačno ugledala, okrenula se da ih presretne. Zatim su svi nestali iza oblaka”.
Borisenko ju je poslednji put ugledao kroz rupu u oblacima – za njenim Jak-1 vukao se crni dim, dok ju je progonilo čak osam nemačkih lovaca Bf 109.
Spustio je svoj avion niže da bi pokušao da je pronađe. Nije video padobran, niti eksploziju, ali se Litvjak nikada nije vratila sa misije. Sovjetske vlasti su sumnjale da je možda bila zarobljena, što ih je sprečilo da joj odmah dodele titulu Heroja Sovjetskog Saveza.
Smatra se da je jedan od dvojice nemačkih pilota oborio Litvjak: nosioc Gvozdenog krsta i as sa 30 vazdušnih pobeda, Hans-Jorg Merkle iz 1./JG 52 ili dobitnik Viteškog krsta i budući as sa 99 pobeda, poručnik Hans Šlif iz 7./JG 3.
Merkle je jedini pilot koji je tog dana prijavio obaranje jednog Jak-1 u blizini Dmitrijevke, što mu je bila trideseta i poslednja pobeda. Merkle je poginuo kada je avion koji je oborio udario u njegov - postupak u vazdušnoj borbi poznat kao ramming. Šlif je, pak, istog dana prijavio obaranje jednog LaGG-3 (koji su nemački piloti često mešali sa Jak-1), u oblasti južne Ukrajine, gde je na kraju pronađen Litvjakin avion.
Kako bi dokazala da Litvjak nije pala u zarobljeništvo, njena mehaničarka i bliska prijateljica Inna Pasportnikova započela je 36-godišnju potragu za mestom pada Jakovljeva Jak-1, uz pomoć javnosti i medija. Tokom tri godine, u potrazi su joj se pridružili i Litvjakini rođaci, pretražujući najverovatnije lokacije pomoću detektora metala.
Godine 1979., nakon što su otkrili više od 90 mesta pada aviona, 30 olupina i pronašli posmrtne ostatke mnogih poginulih pilota, istraživači su došli do otkrića: “U selu Dmitrijevka, u Šahterskom okrugu, sahranjena je neidentifikovana žena pilot”. Tada se pretpostavilo da je reč o Litvjak i da je poginula od smrtonosne rane na glavi. Pasportnikova je izjavila da je formirana posebna komisija za pregled ekshumiranog tela, koja je zaključila da posmrtni ostaci zaista pripadaju Litvjak.
Lidija Litvjak je posthumno odlikovana zvanjem Heroja Sovjetskog Saveza 1990. godine.
Neki istoričari osporavaju da je Litvjak bila prva pilotkinja koja je oborila neprijateljski avion, ali ostaje najuspešnija žena pilot-lovac u istoriji, sa 12 potvrđenih i 4 moguće pobede.
Partijska komesarka: "Nadmena i koketna avijatičarka"
O ličnosti Lidije Litvjak možda najbolje govore epizode sa početka njene karijere, koje opisuje autor Edvard Vajt:
Sveprisutni partijski zvaničnici i informatori živeli su među regrutima. Jedna od njih, politička komesarka Nina Ivakina, imala je zadatak da uoči znake ideološke slabosti. Svake nedelje Ivakina je podnosila izveštaj o pobunjeničkom ponašanju i nedisciplini. Jedne noći, nedelju dana pred Božić, Litvjak je počinila ozbiljan prekršaj – iskrala se iz spavaonice nakon povečerja da bi otišla na ples sa vojnicima iz susednog garnizona. Ivakina je smatrala da je to samo nastavak njenog uobičajeno drskog i neposlušnog ponašanja.
“Ona uopšte nije svesna svoje krivice”, zapisala je Ivakina sa vidnim zaprepašćenjem, nakon što je Litvjak izvedena pred Sud crvenih komandira i nije pokazala ni trunku kajanja zbog svojih postupaka.
Tokom nekoliko meseci obuke, Litvjak je koristila svaku priliku da izrazi svoju individualnost. Najpre je odbijala da joj svetlosmeđe kovrdže budu ošišane kratko, kao što je bilo propisano za sve regrute. Kada je naposletku popustila, nabavila je hidrogen da bi ih izbelila u platinasto plavu nijansu. Kada je dobila uniformu, prilagodila ju je dodajući raskošan krzneni okovratnik – zbog čega je nakratko bila uhapšena.
Iako je bila pod prismotrom, ne samo vojnih nadređenih, već i partijskih i državnih agenata, Litvjak je očigledno osećala slobodu da izrazi svoju ličnost, navodi Vajt.
Ivakina je Litvjak označila kao “nadmenu, koketnu avijatičarku”. Uprkos sumnjama političke komesarke, Marina Raskova je smatrala da su Litvjakove očigledne mane zanemarljive u poređenju s njenom instinktivnom briljantnošću u vazduhu. To je bio retki dar koji nikakva obuka nije mogla da pruži.
Ništa nije moglo ugroziti njeno mesto u 122. vazdušnoj grupi – čak ni otkriće da je slagala u prijavi, preuveličavši svoje pilotsko iskustvo. Zapravo, to je možda čak i pomoglo Raskovoj da u njoj vidi sebi srodnu dušu. Kada su sovjetski arhivi otvoreni posle pada Istočnog bloka, otkriveno je da je Raskova radila kao tajna agentkinja za NKVD – sovjetsku tajnu policiju. Prema rečima Valentine Grizodubove, sa kojom je Raskova letela u svojim najpoznatijim ekspedicijama, Raskova “nije imala nikakvu specijalizovanu obuku kao navigator i ukupno je sakupila tek tridesetak sati leta”.
"Želim da živim makar i kratko ali divlje i uzbudljivo"
"Šta me čeka? Ili nešto predivno i veličanstveno, ili će se sve u trenu srušiti u običnu svakodnevicu civilnog života, kakav vode obični grešnici. Naravno, ono što želim jeste da živim, makar i kratko, ali divlje i uzbudljivo... Uskoro će doći čas kada ćemo uzleteti na krilima sokolova, a život koji živimo biće potpuno drugačiji.” napisala je Lidija Litvjak, u pismu majci početkom 1942., nekoliko nedelja pre svoje prve borbene misije.
Više od 80 godina kasnije, svoju prvu "žensku vazdušnu pobedu" za svoju državu zabeležila je i jedna pilotkinja američke avijacije, konkretno Mornarice SAD (US Navy). Neimenovana pripadnica eskadrile WFA-32 Borbeni mačevaoci (Strike Fighter Squadron 32 Fighting Swordsmen) koja je bila detaširana na nosač aviona Dvajt Ajzenhauer prema navodima US Navy uspešno je dejstvovala protiv drona-kamikaze koji su lansirali Huti prema brodovima u Crvenom moru i tako se upisala u istoriju kao prva Amerikanka koja je oborila neprijateljski vazduhoplov dejstvom iz aviona.
(Aero.rs)
Povezane vesti
Uskrs zavijen u crno: Više od hiljadu stradalih i razoren grad u savezničkom bombardovanju Beograda
Britanski tabloidi zabrinuti: Da li će ruski avion zameniti legendarni Hok T-1
Na današnji dan 1983. izveden prvi probni let sovjetskog mornaričkog VTOL aviona Jak 38M
Rusi poklonili američki avion partizanima u Somboru: Sakrili točak da im “Munja” ne odleti!
Video: Oni prave rakete i bespilotne letilice : Šta je Beoavia?
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Niki
Ispravka zvali su je beli ljiljan Staljingrada.
Podelite komentar