“Slava ti, Omere. I veliko hvala. Do neba gde si pripadao i kome si se zauvek vratio. Putuj, i ne okreći se”

Ime Omera Mehića, pilota-majora Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije postalo je sinonim za tragediju helikoptera Mi-17 koji se srušio prilikom pokušaja sletanja na beogradski aerodrom Nikola Tesla 13. marta 2015. godine prilikom prevoženja životno ugrožene bebe iz Raške stare samo pet dana.

Kako je Aero.rs pisao u posebnom tekstu koji se bavi do sada najvećom katastrofom u modernoj istoriji RViPVO, u spletu tragičnih okolnosti, kako onih decenijama akumuliranih, tako i trenutnih grešaka i propusta, uz majora Mehića živote su izgubili i kapetan Milovan Đukarić, zastavnik Nebojša Drajić i zastavnik Ivan Miladinović, doktor Dževad Ljajić, anesteziolog Miroslav Veselinović i beba Šahin Ademović.

Nedugo posle pada helikoptera, pukovnik u penziji Srećko Prentović prisetio se jedne epizode nastale tokom raspada nekadašnje zajedničke države i razgovora sa tada mladim pilotom potencijalno “nepodobnog imena”. Bilo je to vreme kada su se delile teritorije, porodice, birale strane, kada su se, kao što i sam Prentović opisuje, “brojala krvna zrnca”.

Kao svojevrsni oproštaj od poginulog kolege, svoje sećanje na jedan susret sa Omerom Mehićem ratne 1992. godine, kada je komandovao 111. helikopterskim pukom, objavio je na svom Facebook profilu, a Aero.rs je dobio dozvolu da je prenese u integralnom obliku.

Proleće 1992. godine. Banjaluka, tenkodrom Zalužani, silom prilika pretvoren u helidrom za prihvat tri eskadrile helikoptera dislociranih iz Hrvatske, iz Zagreba tačnije. Helikopteri kao mravi pritisli svaki travnati pedalj tenkodroma. Između njih, vijugavim, betoniranim stazama, po ceo dan bruje i gmižu tenkovi. Vrvi kao u mravinjaku. Između tenkova svaki čas uzleti po neki „krilati mrav“ i krene put neba. Po ranjenike najčešće. Besni rat.

Država se raspada u strašnim, krvavim mukama, obolela od teške bolesti, neizlečive. Od nacionalizma. Sa državom se, po istim šavovima, polako, ali sigurno, raspada i njena vojska, JNA – četvrta vojna sila u Evropi. Haos jedan neopisiv.

Kucanje na vratima.

“Pozdrav, komandante, šta ima?”

“Uđi, Omere.”

Omer Mehić, poručnik, mlad, zdrav, jak, uvek vedar i nasmejan, vrsni i neustrašivi pilot. U letačkom kombinezonu sa patikama na nogama. Nema čizama, ostale tamo negde u Zagrebu, nove nisu stigle, a bos ne može leteti. Leti u svojim patikama. Na borbene zadatke, a svaki je borbeni, jer rat je. Puca se na sve strane, ko stigne i odakle stigne.

Ćaskamo uz kaficu, nje, dao bog, još uvek ima.

“Šta se ovo dešava, komandante?”

“Raspad sistema, moj Omere, rat. Užas, vidiš sam.”

“Dobro to, to me ne brine, to je naš posao, nego ovo sa nacionalizmom i njegovim bujanjem, sa prebrojavanjem krvnih zrnaca po tom osnovu...”

A prebrojavala su se, baš tih dana, moram da priznam.

“Kaži, Omere, šta te muči, ne okolišaj.”

Salinger Igor

“Ne okolišam, zato sam i došao, komandante, da pričamo otvoreno, da se posavetujem. Muči me moje ime, Omer. Muči me ovaj raspad, muči me nacionalizam, dele nas, komandante. Muči me pitanje: ko sam ja, kome pripadam i šta da radim sa sobom? Gde je moja budućnost?”

“E, moj Omere, teška pitanja postavljaš, ali kada već pitaš, odgovoriću ti. Ti si, Omere, naš, pripadaš JNA, Ratnom Vazduhoplovstvu, ovom puku i svojoj eskadrili. A kome svi mi danas pripadamo, ne bih ti znao reći. Ali prvenstveno pripadaš sebi, Omere.

"Tvoja budućnost, generalno, službe što se tiče, kao i moja, nije u našim rukama, o njoj će odluku doneti neko drugi. Čekaj, je li te neko dira i proziva po toj osnovi, vređa te, šikanira?”

“Jok, komandante, niko za sada, ali ja vidim šta se dešava i ne vidim kraj gde će da stane. Nisam siguran da već sutra neko neće da me prozove zato što se zovem Omer i da mi kaže: „Idi kući, Omere, ti nam ne trebaš više. Omere, ne trebamo.“

Ja svoje kolege i sve vas smatram svojom braćom, spreman sam u svakom momentu da svoj život položim za svakog iz ove naše jedinice, ali nisam spreman da sutra doživim bilo kakvo poniženje od ljudi koji me lično ne poznaju, a zasmetaće im što se zovem Omer. Šta ću kada se to dogodi? Kuda ću onda?”

“Vidi, Omere, dok se ja pitam i donosim odluke u ovoj jedinici, i dok si u njoj, to se neće desiti. A već sutra, neko može doneti odluku i reći i meni: „Idi kući, ti nam više ne trebaš,“ bez obzira što se zovem Srećko, a ne Omer.

Znaš me, znam te. Znaš i sve svoje kolege, znaju te. Pametan si, razmišljaš unapred, to je dobro, samo odgovor na tvoje pitanje šta će biti sutra i kakva je budućnost, ja ti ne mogu dati, jer ga ne znam.

Odluka je u tvojim rukama i samo u tvojim. Ostaneš li s nama, delićeš našu sudbinu, ma kakva ona bila. Odlučiš li da odeš, ne znam šta će sa tobom biti.

Bilo kakvu odluku da doneseš, ja ću je pozdraviti i podržati, neću promeniti mišljenje o tebi. Samo te molim jedno: ako odlučiš da odeš, nemoj da bežiš. To je kukavički. Saopšti svoju odluku o odlasku i idi kao čovek.

“Jesmo, komandante, veliko hvala. Nema meni života bez vas. Bez nas, tačnije.”

Salinger Igor

Omer je doneo odluku. Kakvu, danas znate sami. Poštenu, kakav je i on bio. Veliku, kakav je i on bio. Hrabru, kakav je i on bio. Nikada više nismo prozborili nijednu reč na tu temu. A sretali smo se. Zagrlio bi me i poljubio. I uvek mi se obraćao sa „komandante“, mada mu to više nisam bio.

Prentović je svoju objavu završio svojevrsnim oproštajem od svog nekadašnjeg pilota:

“Slava ti, Omere. I veliko hvala. Do neba gde si pripadao i kome si se zauvek vratio. Putuj, i ne okreći se”

(Aero.rs)