Najnovije, najstarije i najubojitije letilice RViPVO u Kragujevcu: H145M, Mi-8 i MiG-29 na Aero MIND 2025

Na Aero MIND vazduhoplovnom događaju, održanom prošle subote (15. jun) u Kragujevcu, verovatno najveću pažnju privukli su vazduhoplovi i pripadnici RViPVO Vojske Srbije. Ne zato što su bili najbrojniji – čak naprotiv, kako ste mogli da čitate na Aero.rs u reportaži sa ovog događanja, po brojnosti su ubedljivo dominirali ultralaki i sportski avioni – već iz jednostavnog razloga što su tri vojna helikoptera, uz jedan Kamov Ka-32 (Helikopterske jedinice MUP Srbije), bili jedini kojima je zainteresovana publika mogla prići, ući u njih i razgovarati sa momcima (i jednom devojkom) koji lete u njima.

Nastup dva višenamenska borbena aviona MiG-29SM iz 101. lovačke avijacijske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade, sa brišućim "nisko i brzo" letovima i simulacijom manevarske vazdušne borbe, bio je najbučniji i za mnoge vizuelno najatraktivniji deo letačkog programa.

Prošle subote su se pred kragujevačkom publikom našle najnovije i najmodernije letilice RViPVO – Airbus Helicopters H145M (u poslednjoj varijanti D3), najstariji helikopter kojim raspolaže Vojska Srbije Mil Mi-8 i ubedljivo najmoćniji vazduhoplov kojim raspolaže srpsko vazduhoplovstvo, MiG-29SM.

U službi od kraja šezdesetih: helikopter Mi-8

Mil Mi-8, poznat na zapadu pod NATO oznakom Hip, jedan je od najrasprostranjenijih helikoptera u istoriji. Sovjetski konstrukcioni biro Mil razvio ga je početkom šezdesetih godina kao višenamenski srednji helikopter za potrebe vojske, ali i civilnog sektora.

Prvi let prototipa obavljen je 1961. godine, dok je serijska proizvodnja počela 1965. Od tada je proizvedeno više od 12.000 primeraka u brojnim varijantama, a koristi se ili se koristio u više od 50 zemalja.

Razvoj Mi-8 tekao je kao logičan nastavak prethodnog modela Mi-4, ali sa dvomotornom konfiguracijom, većim nosivim kapacitetom i boljim letnim karakteristikama. Pogonsku grupu čine dva turboosovinska motora Klimov TV2-117 (kasnije varijante koriste TV3-117), svaki snage oko 1.700–2.000 konjskih snaga, što omogućava maksimalnu brzinu od oko 260 km/h, plafon leta oko 4.500 metara i dolet oko 500 kilometara bez dodatnih rezervoara. Može da preveze do nominalno – u praksi se ispostavilo i znatno više – 24 vojnika sa opremom, 12 nosila u sanitetskoj konfiguraciji ili oko 4 tone tereta u kabini ili na spoljašnjoj kuku.

Mi-8 je osmišljen kao istinski višenamenski helikopter. Korišćen je (i još uvek se koristi) za transport trupa, evakuaciju, logistiku, protivterorističke i desantne operacije, ali i za specijalne misije u elektronskom ratovanju, izviđanju i komandovanju u posebnim varijantama. Naoružane varijante Mi-8 i Mi-17, uključujući i modernizovane verzije poput Mi-8AMTŠ, mogu da nose nevođena raketna zrna, mitraljeze, a pojedine i vođene projektile. U ratovima od Avganistana do Sirije, pokazao se kao robustna i otporna platforma, sposobna da leti i u ekstremnim uslovima.

RViPVO nekadašnje JNA prve Mi-8 nabavilo je krajem šezdesetih, a helikopter je brzo postao okosnica transportne helikopterske avijacije. Do raspada nekadašnje federacije nabavljeno je oko 90 ovih letilica. Tokom ratova devedesetih služio je za evakuaciju ranjenika, snabdevanje jedinica i prevoz vojske u teškim uslovima, često izložen dejstvima PVO. U svom sastavu Mi-8 i Mi-17 imale su sve zaraćene strane: JNA, Hrvatska, Vojska Republike Srpske, Armija BiH, postoje snimci Mi-8 sa oznakama Milicije SAO Krajine, čak je Slovenija uslovno rečeno imala veoma kratko jedan primerak, koji je vraćen pod pretnjom da će biti oduzet silom.

Danas preostala dva operativna primerka Mi-8 i dalje lete u Vojsci Srbije, iako je u velikoj meri zamenjen modernijim Mi-17V-5 varijantama. Prva dva modernija Mi-17 Vojska Srbije nabavila je 2010. godine, iz sastava avijacije nekadašnjeg Resora državne bezbednosti MUP Srbije, od kojih je jedan uništen u udesu u martu 2015. godine prilikom transporta životno ugrožene bebe iz Raške u Beograd. Kasnije su nabavljena su prvo dva, pa onda još tri novoproizvedena Mi-17V-5.

Uprkos tome što je dizajn star više od šest decenija, Mi-8 i Mi-17 ostaje pouzdan i održiv sistem. Njegova prednost nije u sofisticiranoj elektronici,koja se naravno može - bar do nekog nivoa ugraditi - već u jednostavnosti, lakoći održavanja i ogromnom iskustvu koje posade i tehničari imaju u radu sa ovim tipom letelice.

U mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, još uvek predstavlja "radnog konja" u situacijama kada je brzina, nosivost i otpornost važnija od savremenih senzora i digitalnih sistema. Dokaz praktične korisnosti ovog sovjetskog helikoptera je i u podatku da je određeni broj primeraka nabavila i američka Centralna obaveštajna agencija CIA za potrebe tajnih operacija u Avganistanu.

Airbus H145M: Švajcarski armijski nož francusko-nemačke proizvodnje

Airbus H145M je laki višenamenski helikopter razvijen iz civilnog modela EC145, naslednika nemačko-francuskog projekta BK117 iz osamdesetih. Tehnički baziran na EC145 T2, vojna verzija H145M dobila je snažnije motore i unapređene sisteme avionike. Sertifikovan je za upotrebu 2015. godine, kada i ulazi u operativnu upotrebu nemačke vojske.

Helikopter pogone dva motora Safran Arriel 2E, opremljena digitalnim FADEC upravljanjem, što poboljšava pouzdanost i smanjuje opterećenje posade. Maksimalna brzina je oko 250 km/h, operativni plafon je približno 6.000 metara, a maksimalna poletna masa je oko 3.800 kilograma.

Repni fenestron (umesto klasičnog rotora) značajno smanjuje buku, što je prednost u operacijama u urbanim sredinama ili kada je potrebno da ostane neprimećen.

Karakteristična odlika H145M je njegova modularna konfiguracija – kabina se brzo prilagođava za transport trupa, izviđanje, medicinsku evakuaciju, vatrenu podršku, pa čak i specijalne operacije. Moguće je korišćenje različitog naoružanja i senzora, uključujući mitraljeze, nevođene i vođene rakete, te elektro-optičke sisteme. Opremljen je Helionix sistemom upravljanja letom i HForce modularnim naoružanjem.

Srbija je krajem 2016. naručila devet H145M helikoptera – šest za Vojsku Srbije i tri za Ministarstvo unutrašnjih poslova. Kasnije je porudžbina preinačena u četiri za MUP i pet za RViPVO. Prvi primerak (vojni 14501) isporučen je na sajmu naoružanja Partner 2019. godine.

U naoružanoj varijanti H-50B (b – borbeni), srpski H145M su naoružani domaćim lanserima nevođenih raketa S-8 i kontejnerima GH-78 sa mitraljezom M87 kalibra 12,7 mm.

Druga tranša, naručena 2021. godine, obuhvata 11 helikoptera s naprednijim sistemima – petokraki glavni rotor i HForce H3 paket naoružanja. Dolaskom H145M D3, nove helikoptere dobila je i 890. mešovita helikopterska eskadrila Pegazi sa Batajnice, posle 119. mhe Zmajevi iz Niša, koji su bili prvi korisnici H-50 u RViPVO.

Ovaj helikopter značajno dopunjuje modernizovanu helikoptersku flotu RViPVO Vojske Srbije – između lakih Gazela i Gama, srednjih Mi-17 i težih Mi-35M, H145M zauzima izuzetno važnu ulogu zbog svoje fleksibilnosti, mogućnosti brzih prekonfiguracija i kapaciteta da se integrišu različiti sistemi naoružanja. Efekat je šira upotreba istih vazduhoplova u vojnim, policijskim, spasilačkim i medicinskim misijama, uz sve veću samostalnost u održavanju i integraciji tehnologije kroz domaće kapacitete.

MiG-29: Čuvari neba nad Srbijom

MiG-29 (NATO oznaka Fulcrum) je lovac četvrte generacije razvijen u Sovjetskom Savezu krajem sedamdesetih godina, u vreme kada su se u Sjedinjenim Američkim Državama razvijali avioni F-15 i F-16. Sovjetski odgovor na tu pretnju bio je dvostruk – težak lovac Su-27 i lakši, frntovski presretač MiG-29. Kasnijim razvojem novih varijanti i modernizacijom postojećih aviona, prešao je iz kategorije lovačkog u višenamenski borbeni avion.

Prvi prototip poleteo je 1977. godine, a avion je u operativnu upotrebu ušao 1983. godine. Iza projekta je stajao konstrukcioni biro Mikojan-Gurevič, s ambicijom da stvori letelicu koja može efikasno da deluje u bliskoj vazdušnoj borbi, da se po potrebi koristi sa nepripremljenih pista i da bude dovoljno kompaktna za stacioniranje blizu linije fronta.

Dvadesetdevetka je prepoznatljiva po razmaknutim motorima, dvostrukim vertikalnim stabilizatorima i izraženoj aerodinamičnosti, koja mu daje izuzetnu upravljivost. Pogone ga dva motora RD-33, koji mu omogućavaju da dostigne brzinu veću od 2 maha (oko 2.400 km/h), a borbeni radijus mu, bez dodatnih rezervoara, iznosi oko 700 kilometara. Od samog početka, MiG-29 je bio specijalizovan za borbu na malim i srednjim daljinama, sa sposobnošću da lansira IC navođene rakete kratkog dometa, kao i da se oslanja na napredne optičke i infracrvene senzore čak i bez radarskog otkrivanja cilja.

Jugoslovensko RViPVO uvelo je MiG-29 krajem 1987. godine, kada je iz SSSR-a isporučeno ukupno 14 aviona – 12 jednoseda i 2 dvoseda, koji su raspoređeni u 127. lovačku avijacijsku eskadrilu Vitezovi na aerodromu Batajnica. SFRJ je u tom trenutku postala korisnik najsavremenije tehnologije u lovačkoj avijaciji, čak i pre zemalja Varšavskog ugovora, koje su kasnije počele da dobijaju nove lovce.

Do kraja veka i sukoba sa NATO, jugoslovenski MiG-ovi već početkom devedesetih godina nisu više bili tehnološki konkurentni savremenim zapadnim sistemima, delom zbog brzog razvoja protivnika, a delom zbog nedostatka adekvatne modernizacije i održavanja. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine, većina tada aktivnih MiG-ova bila je uništena u borbi ili na zemlji. Elektronska nadmoć NATO avijacije, starost sistema i tehnička zapuštenost učinili su da borbeni učinak bude ograničen, uprkos hrabrom otporu pilota. Sukob je preživelo pet aviona.

Nakon dužeg perioda stagnacije, ozbiljna obnova flote započela je 2017. godine, kada je Srbija iz Rusije dobila šest doniranih aviona, a zatim je nabavljeno još četiri iz Belorusije. Avioni su postepeno dovedeni na standard MiG-29SM ili SM+, i čine okosnicu današnjeg srpskog lovačkog vazduhoplovstva. Baziraju se na aerodromu Batajnica i raspoređeni su u 101. lovačkoj avijacijskoj eskadrili Vitezovi u sastavu 204. vazduhoplovne brigade.

Modernizacija na SM standard obuhvatila je navigacioni i komunikacioni sistem, kao i sposobnost integracije savremenog naoružanja. Izmene na napadno-navigacionom sistemu, pre svega radar N019E, omogućile su integraciju novog i modernizovanog naoružanja vazduh-vazduh, ali po prvi put u Srbiji i navođenih projektila vazduh-zemlja i precizno navođenih bombi.

MiG-29SM može da nosi protivradarske rakere H-29 i H-31, precizno navođene bombe, kao i klasične nevođene bombe i rakete S-5, S-8, S-13 i S-24 kalibra 240 mm. Vazduh-vazduh naoružanje obuhvata pored standardnih R-73 i R-60 i radarski navođene R-27 (novijih varijanti R1, ER1, ET1) i RVV-AE (R-77), koje omogućavaju delovanje van vizuelnog dometa, u tzv. BVR (beyond visual range) režimu. U zavisnosti od verzije, R-27 rakete imaju nominalni domet i više od 100 kilometara.

Iako je sada u toku nabavka novih višenamenskih borbenih aviona Rafal za srpsko RViPVO, MiG-29 ostaje ključna letelica u arsenalu srpskog RV i PVO. Njegova modernizacija bila je rešenje koje je omogućilo održavanje borbene sposobnosti u trenutku kada nije bilo ni finansijskih uslova ni političke odluke za nabavku potpuno novog sistema. Ono što je verovatno čak i značajnije – da se nastavi kontinuitet letačke obuke, ali i da se podmladi pilotski kadar na "brzoj" avijaciji.

(Aero.rs)