Oni lete gde drugi ne smeju ni da gledaju: Noćne uhode, vazdušna konjica za nemoguće misije
Delta fors (Delta Force, na srpskom Delta odred) reč je koja se najčešće čula uz vesti o hapšenju – ili otmici, zavisi iz kog ugla gledamo – venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura u noći između 2. i 3. januara. Maduro je bio još u helikopteru koji ga transportovao ka SAD, a već smo znali da su elitni američki specijalci, formalno 1st Special Forces Operational Detachment–Delta (1st SFOD‑D), bili ti koji su mu “pokucali na vrata” i izveli ga, takoreći, iz spavaće sobe, iz glavnog grada i iz države kojom je vladao od 2013. kada je prvi put pobedio na izborima (pokradenim ili ne, manje bitno za ovu priču).
Specijalci odreda Delta, ma koliko sposobni bili, nisu preplivali do Venecuele, niti su se u Karakas teleportovali. Neko je morao da upravlja tim letelicama. Neko je morao da ih provuče ispod radara venecuelanske protivvazduhoplovne odbrane – ma koliko prethodno bila oslabljena SEAD operacijama ili jednostavno pasivna – i spusti ih u dvorišta puna naoružanih čuvara, zadrži mirnu ruku dok oko rotora zvižde meci i potom ih bezbedno izvuče nazad. To nije posao za obične pilote. To je zadatak rezervisan isključivo za 160. puk za specijalne vazduhoplovne operacije (160th Special Operations Aviation Regiment – SOAR), jedinicu poznatiju pod zloslutnim imenom Noćne uhode. Ako su Foke i Delta vrh koplja američkih oružanih snaga, Noćne uhode su ruka koja to koplje baca sa hirurškom preciznošću.
Preporučujemo
Ovo su gradovi u koje putnici najviše vole da lete: Er Srbija objavila statistiku za 2025. godinu
Magla od jutros remeti avio-saobraćaj u Beogradu: Avioni preusmeravani, kašnjenja duža od sat vremena
Njihova uloga u Venecueli samo je najnovije poglavlje u istoriji jedinice koja je postala sinonim za nemoguće misije. Gde god da krenu najelitniji američki borci, bilo da je reč o pustinama Iraka, planinama Avganistana ili džunglama Južne Amerike, oni ne idu peške. Njih voze najbolji piloti helikoptera na planeti. Ovo je priča o njima.
Rođeni iz pepela katastrofe u pustinji
Paradoksalno, po mnogima najprestižnija vazduhoplovna jedinica - ili barem helikopterska - na svetu nastala je kao direktna posledica jednog od najvećih vojnih debakala u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Godine 1980. predsednik Džimi Karter naredio je operaciju Orlova kandža (Operation Eagle Claw) sa ciljem spasavanja američkih talaca zarobljenih u ambasadi u Teheranu.
Plan je bio složen i oslanjao se na pilote mornarice i marince koji nisu bili obučeni za složene noćne operacije u pustinjskim uslovima. Ishod je bio tragičan. Posle niza grešaka koje su imale kumulativni efekat, u peščanoj oluji u iranskoj pustinji, jedan helikopter se sudario sa transportnim avionom, što je dovelo do pogibije osam vojnika i potpunog kraha misije.
Taj poraz bio je bolno otrežnjenje za Pentagon. Shvatili su da posedovanje vrhunskih komandosa na tlu ne vredi mnogo ako ne postoji namenska avijacija sposobna da ih dopremi na cilj i vrati kući, bez obzira na vremenske uslove ili doba dana. Vojska je formirala privremenu grupu pod nazivom 158 (Task Force 158), sastavljenu od najboljih pilota iz 101. vazdušno-desantne divizije.
Njihov prvobitni cilj bio je drugi pokušaj spasavanja talaca, ali kada su taoci oslobođeni diplomatskim putem, jedinica nije raspuštena. Umesto toga, ona je evoluirala. Oktobra 1981. godine zvanično je rođen 160. SOAR. Njihov moto, nastao u tim prvim danima neizvesnosti, ostao je isti do danas: Noćne uhode ne odustaju (Night Stalkers Don’t Quit)
Flota iz pakla: Letelice koje prkose fizici
Ono što Noćne uhode izdvaja od regularnih jedinica nije samo ljudstvo, već i tehnika koju koriste. Njihovi helikopteri spolja mogu ličiti na standardne modele, ali ispod oplate to su zveri modifikovane do krajnjih granica inženjerske izdržljivosti. U operaciji u Venecueli, kao i u većini svojih misija, oslanjali su se na tri ključna tipa letelica.
Prvi i možda najprepoznatljiviji je MH-6 Little Bird (ptičica), od milošte nazvan "jaje ubica". Ova mala, izuzetno okretna letelica može da sleti na krov zgrade, u usku ulicu ili čak na veću terasu. Pripadnici specijalnih snaga se često transportuju na spoljnim klupama, spremni da iskoče istog sekunda kada skije helikoptera dotaknu tlo. Njegova naoružana verzija, AH-6, služi kao bliska vazdušna podrška koja može da deluje u urbanim sredinama sa preciznošću snajpera.
Okosnicu flote čini MH-60 Black Hawk (crni jastreb). Međutim, verzije koje koriste Noćne uhode imaju samo vizuelnu sličnost sličnosti sa onim što viđamo u vestima u redovnoj transportnoj upotrebi. Njihov model MH-60M je leteća tvrđava opremljena naprednim radarima za praćenje terena i motorima pojačane snage. Posebno je za neprijatelja zastrašujuća DAP (Direct Action Penetrator) konfiguracija. To nije transportni helikopter, već čistokrvna topovnjača koja ne nosi trupe i nakrcana je topovima od 30 milimetara, raketama i mitraljezima, služeći kao "leteći tenk" koji krči put za ostale.
Za teške zadatke i duge domete tu je MH-47 Chinook (Činuk). Dok ga regularna vojska koristi za prevoz tereta, piloti 160. puka sa ovim divom izvode manevre koji deluju nemoguće. Poznati su po tehnici "water casting", gde zadnji deo helikoptera spuštaju direktno u vodu dok rotori i dalje rade, omogućavajući čamcima sa specijalcima da uđu ili izađu iz letelice u pokretu. Takođe, Činuk je opremljen sondom za dopunu goriva u vazduhu, što mu daje praktično neograničen domet – ključna karakteristika za misije duboko u neprijateljskoj pozadini.
Operacija Maunt Houp III: Kako je ukraden libijski Mi-25
Istorija Noćnih uhoda prepuna je operacija koje zvuče neverovatno, ali su se zaista dogodile. Jedna od najsmelijih logističkih misija bila je operacija Maunt Houp III (Operation Mount Hope III) iz juna 1988. godine. Američka obaveštajna služba saznala je da su libijske snage, prilikom povlačenja sa severa Čada, u bazi Vadi Dum ostavile gotovo neoštećen – ali ipak nebezbedan da preleti – jurišni helikopter Mi-25 (izvozna varijanta Mi-24, NATO oznaka Hind) sovjetske proizvodnje. Za Pentagon, to je bila zlatna prilika da se dočepaju tada aktuelne sovjetske tehnologije.
Međutim, helikopter je bio duboko u pustinji, a libijsko vazduhoplovstvo je i dalje nadletalo i bombardovalo napuštenu zonu. Umesto klasičnog prepada, SAD su sklopile tajni dogovor sa vladom Čada: za dozvolu da izvuku helikopter, prema dostupnim informacijama, Amerikanci su platili dva miliona dolara i isporučili kontingent Stinger MANPADS raketa. Ali, fizički izvući letelicu bilo je nešto sasvim drugo.
Zadatak je pao na 160. SOAR. Dva helikoptera MH-47 preletela su skoro 800 kilometara pod okriljem noći uz nekoliko sletanja usput kako bi se dopunili gorivom na "mobilnim benzinskim pumpama": u praksi to izgleda tako da u sred nigde, najčešće po mrklom mraku, sleti MC-130J ili KC-130J sa gorivom, tehničari razvuku pumpe i creva i pretaču iz njega gorivo helikopterima ili kome je potrebno.
Jedan MH-47 je podigao masivni teret zakačen sajlama ispod trupa, dok je drugi leteo kao pratnja. Povratak je bio paklen – leteli su kroz peščanu oluju koja je smanjila vidljivost na nulu, noseći tonama težak sovjetski helikopter koji se ljuljao ispod njih, dok su im motori radili na ivici snage. Uprkos svemu, uspešno su ga doneli u bazu, dokazujući da za ovu jedinicu reč "nemoguće" ne postoji.
Pakao u Mogadišu: Pad Crnog jastreba
Ipak, nisu sve misije bile trijumfi bez žrtava. Identitet jedinice duboko je oblikovan događajima od 3. oktobra 1993. godine u Mogadišu, u Somaliji, tokom bitke koja je postala poznata kao Pad Crnog jastreba (Black Hawk Down). Tokom misije hvatanja poručnika ratnog vođe Mohameda Faraha Aidida, dva helikoptera MH-60 iz sastava 160. puka oborena su raketnim bacačima iznad grada.
Ono što je usledilo ušlo je u legendu morenih ratnih sukoba. Uprkos gubitku letelica sa pozivnim znacima Super 6-1 i Super 6-4, piloti i posade nisu odustali. Pilot Majkl Djurant je zarobljen nakon herojske borbe na mestu pada, dok su snajperisti jedinice Delta, Geri Gordon i Rendi Šugart, posthumno odlikovani Medaljom časti jer su dobrovoljno sleteli da zaštite Djuranta i njegovu posadu, znajući da idu u sigurnu smrt.
Noćne uhode su te noći letele neprestano, ulećući u unakrsnu vatru kako bi pružile podršku opkoljenim rendžerima i evakuisale ranjene, iako su im letelice bile izrešetane. Ta bitka je zacementirala vezu između 160. puka i specijalnih snaga – oni znaju da ih piloti nikada neće ostaviti, bez obzira na cenu.
Od Sadama do Bin Ladena
Kako je počeo globalni rat protiv terorizma, 160. SOAR je postao nezamenjiv šraf u mašineriji američke komande za specijalne operacije. Gde god je trebalo uhvatiti visoko rangiranu metu, oni su bili ti koji voze. U prvim danima invazije na Irak 2003. godine, upravo su Noćne uhode izvele smelu misiju spasavanja redova Džesike Linč iz iračke bolnice, što je bio ogroman moralni podstrek za američku javnost. Nekoliko meseci kasnije, u operaciji Crvena zora (Operation Red Dawn), njihovi helikopteri su bili ti koji su prevezli timove koji su izvukli Sadama Huseina iz rupe u zemlji blizu Tikrita.
Kruna njihovog delovanja u modernoj eri svakako je operacija Neptunovo koplje (Operation Neptune Spear) 2011. godine – likvidacija Osame bin Ladena u Pakistanu. Za ovu misiju korišćena je modifikovana, stelt verzija helikoptera Crni Jastreb. Helikopteri 160th SOAR su uspeli da neopaženo uđu u vazdušni prostor Pakistana. Iako je jedan helikopter uništen prilikom sletanja zbog neočekivanih aerodinamičkih uslova unutar zidina kompleksa, veština pilota omogućila je da niko od Foka (Navy SEALs) ne strada. Piloti su uspeli da spuste letelicu kontrolisano, omogućivši timu da izvrši zadatak i potom ih izvukli drugim helikopterima.
Obuka na granici ljudskih mogućnosti
Šta je potrebno da bi se postao deo ove elite? Proces selekcije i obuke je blago rečeno surov i poznat je kao Zeleni vod (Green Platoon). Kandidati, koji su već iskusni piloti regularne vojske, prolaze kroz fizičku i psihološku torturu kako bi se testirala njihova sposobnost donošenja odluka pod ekstremnim stresom. Međutim, srž njihove veštine leži u letenju sa naočarima za noćno osmatranje (NVG).
Dok većina vojnih pilota leti na bezbednim visinama, Noćne uhode su majstori tzv. NOE leta (Nap of the Earth). To znači letenje brzinom od preko 200 kilometara na čas na visini od samo nekoliko metara iznad krošnji drveća ili krovova zgrada, u potpunom mraku, oslanjajući se isključivo na sliku u zelenim tonovima koju pružaju njihove naočare. Oni uče da "osećaju" teren, da veruju svojim inženjerima leta koji vise sa zadnjeg dela helikoptera i daju glasovna uputstva o preprekama koje pilot ne vidi. Ta simbioza između posade je ono što im omogućava da sleću na nemoguća mesta.
Za situacije kad sila Boga ne moli
Put od zapaljenih olupina u iranskoj pustinji 1980. do hirurški preciznog izvlačenja predsednika jedne države 2026. godine, definiše evoluciju američke vojne moći. Operacija u Venecueli dokazala je da tehnologija napreduje, ali da ljudski faktor ostaje nezamenjiv. Dronovi mogu da posmatraju, a rakete da uništavaju, ali kada je potrebno fizički otići u srce neprijateljske teritorije i nekoga dovesti – ili odvesti – ne postoji zamena za pilota helikoptera koji leti u mraku. Noćne uhode ostaju tiha konstanta američke spoljne politike, uvek prisutni tamo gde diplomatija stane, a sila Boga ne moli.
(Aero.rs)
Povezane vesti
Lov na Madura: Kako su specijalci helikopterima upali kroz odbranu Venecuele i izašli bez gubitaka
Danska ulaže 1,8 milijardi dolara u američke avione P-8A Poseidon za nadzor Grenlanda i Arktika
Koje države danas vladaju nebom: Više od 50.000 vojnih letelica u službi globalno
Zašto SAD ponovo razmatraju hidroavione za operacije na Pacifiku
Video: Airbus H215 Super Puma MUP Srbije u akciji gašenja požara u okolini Kragujevca
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Miki
Platili 50 milki razne izdajnike i kao izveli akciju, pa kod nas je ceda prodao milosevica za 5 sta je problem?
Podelite komentar
holivud muvi
sto to nisu kod nas izveli..........
Podelite komentar