U jednom danu ukrali dva hrvatska aviona: Ovako je nastala prva partizanska avijacija u Evropi
Pola veka, u nekadašnjoj jugoslovenskoj federaciji, 21. maj bio je dan kada se slavilo ratno vazduhoplovstvo — dan ispunjen svečanim strojevima, aeromitinzima, nagradama, unapređenjima i dodelama zlatnih letačkih znakova, najprestižnijeg pilotskog odličja.
Zvanična istorija beleži da su tog datuma, ratne 1942. godine, iz Zrakoplovstva NDH (kasnije Bojno zrakoplovstvo) trojica avijatičara preletela svojim avionima na oslobodenu teritoriju pod kontrolom partizana: Franjo Kluz dvokrilcem Potez 25, a Rudi Čajavec i strelac Mišo Jazbec dvosedom francuske proizvodnje Breguet 19. Ovim preletima, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ) - makar na kratko - dobila je svoju prvu avijaciju.
Oko samog datuma i danas postoje određene kontradiktornosti: po većini istorijskih izvora, preleti su se dogodili 23. maja, ali je u partizanskim dokumentima ostao zabeležen datum 21. maj, koji je kasnije ustanovljen kao Dan Ratnog Vazduhoplovstva i Protivvazdušne Odbrane (RViPVO) u JNA, u skladu sa antifašističkim tradicijama.
Franjo Kluz, koji je postao personifikacija partizanske avijacije, rođen je 18. septembra 1913. u mestu Jošik blizu Bosanske Dubice, u porodici poljskog porekla. Otac mu je došao na Balkan početkom 20. veka i tu osnovao porodicu.
Završio je osnovnu i građansku školu u Bosanskoj Dubici, radio kao pisar kod advokata, a zatim stupio u Vojno vazduhoplovstvo. Završio je mehaničarsku, pa potom i pilotsku podoficirsku školu 1939. godine. Početak Aprilskog rata 1941. zatekao ga je kao pilot izviđačke eskadrile na aerodromu Rajlovac, kod Sarajeva.
Posle kapitulacije Jugoslovenske vojske, mobilisan je u novoformiranu avijaciju kvislinške Nezavisne Države Hrvatske, koje je preuzelo i najveći deo aviona Vojnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije koji je preživeo sukob.
U jesen 1941. godine borbe su se rasplamsale u većem delu okupirane Jugoslavije. Partizanske jedinice su oslobađale prostrana područja, verovatno po površini tada najveće slobodne teritorije u potpuno okupiranoj Evropi. Od zaplenjenog oružja naoružavane su sve veće formacije, a pojavili su se i prvi topovi i oklopna vozila - začeci partizanske artiljerije i tenkovskih jedinica. Već tada se rodila i ideja o partizanskoj avijaciji, pa su preduzeti i prvi pokušaji da se dođe do aviona.
Partijske organizacije u Zagrebu i Sarajevu uspele su da stupe u kontakt sa avijatičarima iz Zrakoplovstva NDH za koje se smatralo da su naklonjeni narodno-oslobodilačkom pokretu i da ih u početku koriste za prikupljanje potrebnih podataka, kasnije i sredstava i naoružanja.
U očekivanju da neko od njih i preleti avionom, štab Romanijskog partizanskog odreda, koji je držao prostranu slobodnu teritoriju do nadomak Sarajeva, dobio je zadatak da pripremi teren za sletanje. Izabrano je Luburić-polje, blizu Sokolca, gde je pre rata bio pomoćni aerodrom bivše jugoslovenske vojske i ucrtana je standardna aerodromska signalizacija: bela linija i znak u obliku velikog slova T, kao i velika bela petokraka zvezda. Kada su okupacione snage otkrile ovo letilište, blago rečeno prilično su se uznemirlili, prema većini navoda.
Štab 3. domobranskog zbora u Sarajevu došao je do zaključka da će se na Romaniju spustiti engleski ili ruski avioni, ili možda neki avion NDH. U jednom izveštaju načelnik Glavnog stožera (generalštaba) NDH general Vladimir Lakša ističe da “partizani pripremaju akciju iz vazduha i da su već osposobili pomoćni aerodrom za avione”. Kasnije, u decembru, štab 3. domobranskog zbora je čak izvestio o (nepostojećim) “partizanskim avionima na Romaniji”.
Istovremeno, ustaške policijske vlasti u Sarajevu preduzele su hitne mere da bi sprečile eventualno bekstvo avijatičara. Sredinom decembra uhapšena je jedna grupa osumnjičenih među kojima su se nalazili i oni koji su bili spremni da prebegnu partizanima, a hapšenja su se nastavila i početkom 1942. godine.
U januaru su nemačke i domobranske jedinice zauzele Sokolac i Luburić-polje u drugoj neprijateljskoj ofanzivi i na taj način osujetile prvi pokušaj stvaranja partizanske avijacije.
Mesni komitet Komunističke partije Jugoslavije u Banjaluci preko radiotelegrafiste Slavka Trenka stupio je u kontakt sa časnikom-namjesnikom Zrakoplovstva NDH Franjom Kluzom. “On je u početku saradnje priložio Crvenoj pomoći nekoliko hiljada kuna, a zatim je na aerodromu nabavljao municiju i oružje koje je prebacivao na oslobođenu teritoriju. Kluz je, takođe, i pored kontrole komande uspevao da u toku letova nad mestima borbe više puta baci partizanima oružje i drugi materijal”, navodi autor Čedomir Janić u knjizi Čuvari našeg neba (1977.)
Novinski tekst objavljen u Areni 1966. godine navodi situaciju gde je Kluz, izvršavajući zadatak dotura municije ustaškim jedinicama u okruženju “slučajno promašio” mesto izbacivanja i pošiljku dostavio neprijatelju, odnosno partizanima.
To je izazvalo bes komandanta eskadrile, koji mu je zapretio “oduzimanjem letačkog zvanja ako se to još jednom ponovi”. Kluz mu je navodno odgovorio: “Gospodine satniče, ja sam spreman da ispravim pogrešku. Molim Vas, dopustite mi da se iskupim!”. Komandant mu je odobrio dodatni let, ukrcana je još jedna pošiljka municije a po povratku Kluz je raportirao da je zadatak uspešno izvršen i “municija dostavljena” — ali prećutavši kome ju je dostavio. Ponovo ju je, navodi Arena, bacio iznad teritorije koju su kontrolisali partizani.
U Banjaluci, tada u sastavu NDH, partijska aktivnost je bila veoma razgranata. Naročito je aktivna bila partijska organizacija u tzv. Uredu za kolonizaciju, koga je vodio Rudolf Čajavec, rezervni pilot. Preko ovog državnog organa pribavljane su velike količine sanitetskog, kancelarijskog i drugog materijala koji je slat na slobodnu teritoriju.
Nekoliko dana nakon oslobođenja Prijedora, partijsko rukovodstvo iz Banjaluke obavestilo je Kluza, Čajavca i Milutina Mišu Jazbeca (mehaničara-strelca) da treba da prelete avionima na oslobođenu teritoriju i spuste se na aerodrom Urije kod Prijedora – mesto koje im je bilo dobro poznato još iz predratnog perioda. Tačno je određen i datum preleta.
Odabrana je subota (23. maj, op. aut), ne slučajno, već zato što se pretpostavljalo da će tada budnost na aerodromima biti slabija – poslepodnevni letovi i dežurstva bili su redukovani zbog vikenda koji je, u vojnoj praksi tog vremena, počinjao još u subotu popodne.
Kluz, Čajavec i Jazbec su se tajno sastali i dogovorili o svim pojedinostima. Kluz, kao aktivni avijatičar, imao je redovan pristup avionima jer je gotovo svakodnevno leteo – iako je uz sebe uvek imao oficira kao pratioca, bio je uveren da će se "nekako rešiti" te pratnje. Čajavec, kao rezervni pilot, imao je ograničeniji pristup, ali je računao na to da će zbog pojačane aktivnosti skupine Cenić – jedinice angažovane za izviđačke i bombarderske misije, kao i za transport – moći da dobije letelicu, s obzirom na to da su tada i rezervni avijatičari bili preko potrebni. Jazbec, kao mehaničar, imao je svakodnevni pristup avionima, pa kod njega nije bilo prepreka.
Dogovor je bio jasan: kada Kluz avionom preleti iznad zgrade Ureda za kolonizaciju i napravi tri kruga – što će biti znak za pokret – Čajavec treba odmah da krene ka aerodromu i zatraži dozvolu za let.
Rečeno - učinjeno: Tog dana Franjo Kluz je poleteo u avionu Potez 25 sa natporučnikom Knezom da isporuči 37 pušaka i municiju u Sanski most. Po sletanju, nagovorio je Kneza da ostane u Sanskom mostu, kako bi u “drugoj turi” mogao da ponese više tereta, pa će ga u povratku vratiti u Banjaluku. To potvrđuje i zvanični izveštaj Zapovjedništa ustaške nadzorne službe: “Nadporučnik Knez ostao je u Sanskom Mostu radi opterećenja krilaša (aviona, op. aut.) da bi isti mogao da primi više tereta”
Kluz se vratio na Banjalučki aerodrom, utovario “sedam pušaka, dva sanduka streljiva i konzerve” i poleteo usput napravivši tri kruga iznad Čajavecove kancelarije.
Nedugo zatim, Čajavec i Jazbec pojavili su se na aerodromu, dobili odobrenje za let i preuzeli su sanduk municije i 100 kg soli da dopreme ustašama u Gornjoj Sanici.
Avioni su po planu sleteli na Urije gde ih je dočekala grupa partizana. Među njima su bili i komandant Operativnog štaba za Bosansku krajinu Košta Nađ, politički komesar 2. krajiškog odreda Boško Šiljegović, kao i drugi rukovodioci.
Zajedno sa prva dva aviona, ova tri avijatičara postali prve vazduhoplovne snage pokreta otpora koje beleži istorija u okupiranoj Evropi.
Krajiške partizanske novine već sutradan su događaj pozdravile člankom pod naslovom “Udareni su temelji našoj mladoj krajiškoj partizanskoj avijaciji”.
U duhu propagiranja bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda i narodnosti, u tekstu dalje piše:
“Pošteni sinovi hrvatskog naroda odbijaju da izvrše zločinačka naređenja krvavog Pavelića i prelaze sve vise na stranu Narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije. Njihovi avioni, umesto da siju smrt i pustoš po srpskim selima i među srpskom sirotinjom, biće moćno oružje u našoj zajedničkoj borbi protiv fašističkih varvara.”
Partizani su tako dobili svoje prve avione ali se odmah se postavilo pitanje kako da ih sačuvaju. Bilo je jasno da će neprijatelj učiniti sve da ih otkrije i uništi – kako iz vazduha, tako i preko izviđača i kolaboracionista na zemlji. Zbog toga je doneta odluka da se letelice razdvoje i stacioniraju na različitim lokacijama.
Nakon kratkog zadržavanja na Urijama, Potez 25, sada sa Mitračićem kao saputnikom uz pilota Kluza, uzleteo je u pravcu Kozare. Iznad mesta Međuvode avion je neko vreme kružio, tražeći odgovarajući teren za sletanje. Oko 13 časova uspešno je prizemljen, a Kluz i Mitračić, uz pomoć lokalnog stanovništva, raskrčili su mali gajić ispod obližnje crkve i tamo maskirali avion granjem i šibljem.
Na suprotnoj strani, domobrani sa položaja kod Bosanske Dubice sa nevericom su posmatrali prizor: “svoj“ avion spuštao se pravo na partizansku teritoriju!
Čajavec, koji je ostao na letilištu Urije, maskirao je avion Brege što je bolje mogao uz neku živicu na obodu livade i pokrio ga je granjem i lišćem.
Znajući da su odbegli avioni primarne mete, smislio je ratno lukavstvo: Na ivici aerodroma, duž drvoreda, izradio je makete aviona Potez i Brege u prirodnoj veličini, koristeći daske i druge raspoložive materijale. Maskirao ih je granjem i lišćem, ali ne u potpunosti – namerno je ostavio konture aviona delimično vidljivim, dovoljno da iz vazduha deluju uverljivo. Pored maketa postavio je i dva bureta s gorivom, čime je dodatno pojačao iluziju stvarnog prisustva letelica.
Plan se oslanjao na pretpostavku da će neprijateljski izviđači otkriti „avione“ i uništiti ih — verujući da su uklonili pretnju.
Kao što se i očekivalo, neprijatelj je ubrzo došao do informacije. Jedan trgovački pomoćnik iz Prijedora, prešao je iz Prijedora u Banjaluku gde je ustaško-domobranske vlasti obavestio o dešavanjima na aerodromu Urije. Partizanske vlasti u tom periodu imale su relativno “mekani” odnos prema civilima i one koji su to želeli puštali su da slobodno pređu ili se vrate na okupiranu teritoriju.
Potez 25, odnosno njegova maketa, uništena je već 29. maja, a za Brege je komandant 1. Zrakoplovne skupine NDH dobio izveštaj da je teško oštećen, ne znajući da se radi o lažnim ciljevima.
“Zrakoplov je pronađen na osnovi izjave trgovačkog pomoćnika Omić Muharema, rodom iz Bosanskog Petrovca, koji se je zatekao u Prijedoru kada su ga partizani osvojili. Na fotografskom snimku otkriveni zrakoplov je sigurno uzorka „Potez". Kako se primečuje, uništen je bombama, a bačve benzina, od kojih se jedna vidi, isprobušene strojničkom vatrom”, piše u izveštaju izviđača.
Rudi Čajavec je pre svog prvog - i poslednjeg - borbenog leta u partizanima prkosno prebojio oznake NDH belim poljima na avionu i na njima ucrtao crvene petokrake, za razliku od Franje Kluza koji je znatno opreznije - neko će reći i mimo pravila ratovanja - ostavio oznake NDH na Potezu 25. Naoružani su bili improvizovanim bombama radioničke izrade (od vodovodnih cevi i neeksplodiranih bombi) koje su se ručno bacale i mitraljezima.
Na prvom borbenom letu partizanske avijacije, prilikom napada na neprijateljske snage, Čajavec je ranjen u koleno i kako očigledno nije mogao više da upravlja avionom, prinudno ga je spustio na proplanak nekih 15 kilometara od Banjaluke. Kako se ispostavilo, teritorija je bila pod kontrolom neprijatelja. Sa jedne strane bile su ustaške jedinice, a sa druge četnici. I jedni i drugi krenuli su ka avionu. Čajavec, ranjen i nepokretan, je izvršio samoubistvo kako ne bi pao u ruke neprijatelju a Jazbec je pokušao da pobegne ali je uhvaćen i sproveden u Zagreb gde je mučen i ubijen.
Uprkos tragičnom završetku prvog leta i potpunoj nadmoći nemačke i NDH avijacije, Kluz i njegovi saborci nisu posustajali. Iz baze kod sela Međuvođe, Franjo i njegov mehaničar-mitraljezac Ivica Mitračić izvršili su više borbenih letova. Bombardovali su položaje ustaške Crne legije kod Međeđe i bacali propagandne letke nad Bosanskim Novim, Dvorom, pa čak i Dubicom i Kostajnicom.
Prva gerilska avijacija okupirane Evrope trajala je nekih 45 dana. Nemački lovac Foke Vulf 190 je u julu 1942. zapalio Potez 25 dok su se partizanski piloti spremali za let i to je praktično bio kraj prve faze partizanske avijacije.
Borbeni efekat ovih dejstava bio je skroman, ali moralni - u vojnoj terminologiji psihološko-propagandni - ogroman; kako kod partizana i slobodarski orijentisanog naroda, tako i kod neprijatelja. Kluz, koji je svoje izveštaje o dejstvima potpisivao sa “Avijatičar-partizan”, navodio je u njima kako ustaše i domobrani beže u panici i skaču u Savu i močvare prikom naleta aviona. Zabeležen je i najmanje jedan slučaj da su ustaške ili domobranske snage oborile svoj avion misleći da gađaju partizanski, kao i da su uspostavljene čak lovačke patrole na potezu Zagreb-Banjaluka da bi se sprečilo eventualno iznenađenje.
Tokom 1943. Kluz i još nekolicina pilota formirali su Prvu vazduhoplovnu bazu u Livnu, a zatim su, zajedno sa savezničkim snagama, prešli u Italiju i severnu Afriku. U tom periodu Britanci su formirali 352. eskadrilu poznatu pod zvaničnim nazivom 352nd (Yugoslav) Sqn. RAF, prvu jedinicu britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva RAF-a sastavljenu od jugoslovenskih pilota i tehničara.
Poginuo je 14. septembra 1944. godine u napadu na luku u Omišu, kada ga je oborila protivavionska artiljerija. Sahranjen je na britanskom vojnom groblju u Beogradu, kao oficir RAF-a i narodni heroj.
Njegov - i Čajavčev i Jazbecov - prelet i borba ostali su simbolom hrabrosti i odlučnosti u socijalističkoj Jugoslaviji, pa i decenijama kasnije 21. maj ostao je dan posvećen RViPVO.
Istorijska ironija učinila je da samo nekoliko dana pre nego što bi bila obeležena pedeseta godišnjica prebega Franje Kluza i Rudija Čajaveca avionima u partizane, 15. maja 1992. godine dva pilota-oficira RViPVO prelete sa aerodroma Ponikve pored Užica avionima MiG-21 u Zagreb, odnosno Split i pređu na stranu Hrvatske vojske.
Kao i u svim drugim sličnim slučajevima - a tokom istorije bilo ih je puno, uključujući i Franju Kluza i Rudija Čajaveca - istorija iz ugla onih od kojih su otišli pamtiće ih kao izdajice i dezertere, onih kod kojih su došli kao odvažne, heroje i patriote. A istoriju, da ne zaboravimo, pišu pobednici.
(Aero.rs)
Povezane vesti
Uskrs zavijen u crno: Više od hiljadu stradalih i razoren grad u savezničkom bombardovanju Beograda
Devojka od koje su strepeli nemački piloti: Poginula je sa 22 godine, zvali su je Bela ruža Staljingrada
Rusi poklonili američki avion partizanima u Somboru: Sakrili točak da im “Munja” ne odleti!
Lokid P-38 Lajtning: Najbolji saveznički avion na Pacifiku tokom Drugog svetskog rata
Video: NATO nije znao šta gađa: Tajna operacija na Batajnici koja je prevarila neprijatelja 1999. godine
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Mujo
Heroji. Slava im.
Podelite komentar
Pametnjakovic
Da li ste primetili kako se zovu? Nisu prezimena sa ic... Pravi Hrvati nisu Ustase.... Samo, malo ih je. Vecina su Srbi
Podelite komentar
Рашо
Није било тешко наговорити их. Само им је објашњено да су и НДХ и комунисти на истом задатку - уништење Срба и свега што је српско! Ко сумња нека се запита како је могуће да Јосип Броз са својом свитом проведе 90% рата на територији НДХ а да се не догоди нити једна битка између тих војски? Ситне чарке засноване на личној нетрпељивости појединаца и кафанске туче не рачунамо као битке!
Podelite komentar