Kao da je Srbin smislio firmu iz inata: Kako je Ričard Brenson napravio Virdžin Atlantik

Kompanija Virdžin Atlantik, nastala pre 41 godine, danas ima flotu od oko 40 aviona i prevozi svoje putnike na 22 destinacije. A nekad? Nekad je to, verovali ili ne, bila samo kapriciozna ideja već dokazano sposobnog milionera, Ričarda Brensona.

Brenson je imao 28 godina, kada je, kao već poznati i priznati vlasnik kompanije Virdžin Rekords (Virgin Records - za koju su znali muzičari iz celog sveta koji su želeli da objave svoju ploču), rešio da se sastane sa svojom tadašnjom devojkom (a sada suprugom) Džoan na Britanskim Devičanskim Ostrvima.

Preporučujemo

Šta bi drugo mogao Britanac da uradi u to vreme osim da - kupi kartu za Ostrva i čeka na aerodromu. Upravo to je Brenson i uradio. Međutim, sat vremena pre poletanja zemaljska stjuardesa Britiš Ervejza obavestila je putnike da je poletanje aviona otkazano.

Brenson je bio veoma razočaran, a kao i svi drugi preduzetnici, odmah je, umesto jadikovki, postavio pitanje: "Šta ako postoji neki drugi način…?" Da preskočimo jadikovku: Sam Brenson u svom autorskom tekstu objavljenom na njegovom kompanijskom blogu kaže da je shvatio da postoji "puno ljudi koji žele da stignu na odredište", a sve što im je trebalo bio je - avion.

"Otišao sam u kancelarije u zadnjem delu aerodroma, iznajmio avion i pronašao jednu tablu. Iz šale sam napisao: "Virdžin Ervejz - 39 dolara u jednom pravcu" i popunio let sa svim putnicima kojima je let bio otkazan." Odmah po sletanju, jedan od putnika je rekao Brensonu da Virdžin Ervejz nije loš: "Samo poboljšaj uslugu i mogao bi da napraviš posao", rekao mu je.

I tako je krenulo. Brenson sam priznaje da je mnogo vremena "provodio putujući avionom, obilazio bendove (za mlađe - podsetnik: izdavač ploča (kasnije kaseta, pa CD-ova, Blu rej diskova itd) morao je da obilazi bendove, a Jutjub, Dizeri i ostale platforme tada nisu ni postojale). Sa bendovima bi potpisivao ugovore i sklapao poslove.

Putovanje avionom tada nije bilo prijatno iskustvo. Karte su bile skupe, usluga loša, hrana još gora, nije bilo zabave i nije bilo konkurencije koja bi primorala avio-kompanije da se potrude. Shvatio sam da postoji praznina na tržištu – prilika da se napravi nešto drugačije i pruži sjajno iskustvo putnicima".

Brenson je tada napravio listu stvari koje je želeo da razume oko iznajmljivanja aviona:

"Ako bih mogao da iznajmim jedan avion na godinu dana, uz mogućnost da ga vratim, imali bismo jasan izlaz ako sve propadne. Bilo bi neugodno, ali bismo ograničili gubitke. Do kraja vikenda, odlučio sam: ako možemo da sve ograničimo na godinu dana – ugovore o zapošljavanju, iznajmljivanje aviona, valutne rizike i sve ostalo što podrazumeva pokretanje linije za Njujork – zaštitili bismo se od većine rizika i vredelo bi pokušati".

Baš tako je zapravo - sve počelo. Kada je pozvao Boing naišao je na podsmeh, jer je Amerikancima bilo smešno što Englez iz muzičke industrije hoće da iznajmi džambo-džet (Boing 747 - ponovo - podsetnik za mlađe) na godinu dana. Posle celodnevnog natezanja i promena sagovornika, na kraju je saznao da Boing ima avione koje iznajmljuje, kao i da imaju jedan polovni džambo džet koji bi ozbiljno razmotrili da uzmu nazad posle godinu dana ako stvari ne uspeju.

Ubrzo potom Brenson se sastao sa ser Fredijem Lejkerom, osnivačem Lejker Erlajnsa, čovekom koji je među prvima primenio koncept lou-kost (niskobudžetne) kompanije.

"Britiš Ervejz će pokušati da te izbriše sa mape kao što su uradili meni (Lejkers Erlajns je bankrotirao 1982.). Zato ću ti dati savet u tri reči: Tuži ta g***a!", rekao je Lejker Brensonu i dao mu još mnogo saveta i ideja kako Virdžin može da radi drugačije.

Ozbiljno se razmišljalo i o imenu kompanije: jedan od vodećih Brensonovih biznis planera, Dejvid Tejt, protivio se ideji da novi avioprevoznik nosi ime Virdžin (devica, op. aut.): "Virdžin Atlantik? Hahahha... Niko nikada neće sesti u avion koji se zove Virdžin. To je smešno. Ko bi leteo kompanijom koja nije spremna da ide do kraja?"

Očigledno je: nije bio u pravu. U ranim jutarnjim satima 22. juna 1984. godine Virdžin Atlantik obavio je prvi let između Getvika (London) i Njuarka (Njujork Siti regija, SAD) koristeći Boing 747-200 sa registarskim oznakom G-VIRG. Avion je prethodno bio iznajmljen kompaniji Aerolineas Argentinas, a Brenson mu je dao "ime" Maiden Voyager (Prva putnica - op. aut.).

Brenson i njegov tim uveli su mnoge interesantne stvari u industriju: Prema njegovim navodima, prvi su uveli ekrane u sedištima, karte za avione njegove kompanije mogle su da se kupe u njegovim prodavnicama ploča, metalni kusur od prodaje u avionima davali su u humanitarne svrhe...

Da li je sve bilo sjajno u Virdžinu? Ne baš. Bilo je dosta turbulentnih godina u poslovanju zahvaljujući narastajućem broju kompanija i konkurenata, a potom i pandemije korona virusa 2020. Nekoliko puta za sve ove godine dovodilo se i u pitanje poslovanje čitave kompanije. Danas je Virdžin kompanija koja je "podeljena": 51 odsto je u vlasništvu matične kompanije, a 49% udela u vlasništvu ima Delta Er Lajns.

Pre godinu dana (19. maja 2024. godine) objavljeno je da oko 200 bivših članova kabinskog osoblja tuži kompaniju zbog nepravednog otkaza tokom procesa otpuštanja koji je usledio nakon pandemije.

Navodi se da je menadžment kompanije zaštitio više od 350 novozaposlenih koji su završili tek jednu nedelju od planiranih 6 nedelja obuke, umesto da zadrže iskusno starije osoblje koje je radilo u kompaniji više od 20 godina.

A Brenson? Eh: on je nakon osnivanja aviokompanije proširio biznis na hotele, železnicu, svemirski turizam... I još mnogo toga.  Nedavno je na portalu Aero.rs objavljen i tekst o tome kako je multimilijarder "ponosan na svoj prvi zeleni preko-okeanski let" obavljen Boingom 787 uz pomoć SAF-a (ekološki prihvatljivog goriva).

Da li će se zaustaviti na svemu onome što je do sada postigao? Teško. Neki ljudi nemaju vremena za oklevanje, nego za pronalaženje rešenja. A on sam je ne jednom rekao "ako za 30 sekundi nešto zavolim ili odlučim - to je to." Probajte: možda je to dobra ideja.

(Aero.rs)