Srbija pamti svoje heroje: Ivan poginuo spašavajući bebu, mural čuva sećanje na njega

"Ja sam mlađa sestra. Na svet sam došla da on ne bi ostao sam… Dve godine je razlika između nas, ali smo bili kao blizanci. Sve njegove igre i društvo, je bio i moj izbor. Sedam godina posle tragedije sam bila nema na tu temu. Sad mogu i da pišem i da pričam, ali obavezno uz pratnju suza", počinje razgovor za Aero.rs Ana Bošković, sestra zastavnika Ivana Miladinovića, tragično nastradalog letača-mehaničara Vojske Srbije.

Ivan je poginuo spašavajući bebu iz Novog Pazara zajedno sa kolegama majorom Omerom Mehićem, kapetanom Milovanom Đukarićem i zastavnikom Nebojšom Drajićem 13. marta 2015. u nesreći helikoptera MI-17.

Helikopter u magli: Najveća nesreća savremenog RViPVO 

Toga dana dežurna posada 890. mešovite helikopterske eskadrile Pegazi poslata je u Rašku da transportuje životno ugroženu bebu staru pet dana u Beograd. Prilikom drugog pokušaja sletanja pri magli i niskoj oblačnosti na Aerodrom Nikola Tesla – gde su preusmereni iako je plan bio da slete na helidrom VMA – helikopter se srušio nedaleko od piste.

Pored četiri pripadnika RViPVO, živote su izgubili i dr Dževad Ljajić i anesteziolog Miroslav Veselinović, kao i mali Šahin Ademović, beba iz Novog Pazara.

Sećanje na Ivana Miladinovića: Od fotografije do murala

Povod za razgovor je mural, posvećen Ivanu Miladinoviću, koji je više od deset godina od tragedije naslikan na njegovoj rodnoj kući u Razbojini pored Brusa, kao jedan od načina da se sačuva sećanje na hrabrog avijatičara, oca, supruga, sina i brata.

Inspiracija za motiv bila je fotografija – portret zastavnika Miladinovića koja je nastala na još jednom humanitarnom letu: krajem 2014. godine, posle katastrofalnih poplava u Srbiji, pripadnici RViPVO vratili su se na mesto gde su učestvovali u spašavanju unesrećenih kako bi se družili sa učenicima škole i predškolskom decom i poklonili simbilično 204 knjige – od 204. vazduhoplovne brigade – za školsku biblioteku.

Noć magle i suza: Trinaesti mart očima sestre

"Tog trinaestog marta sam radila do 22. Bila sam neraspložena da pričam čak i sa drugom, koji me uvek nasmeje. Vozim preko Gazele i shvatim da preko mosta ništa ne vidim od magle. Dođem kući, gde moji uvek očekuju neku zanimljivu anegdotu od mene, presvučem se, sipam sebi čašu vina i izađem na terasu da zapalim cigaru – suprug, bivši pušač, baksuz, ne da da se puši u stanu. Pogledam u pravcu Geneks kule i shvatim da je nema. Magla! To bi otprilike moglo biti vreme Mehine borbe da vidi pistu. Ukućanima se izvinim i odem na spavanje", počinje svoju priču Ana.

"Zvoni telefon između 03 i 04. Skačemo oboje, jer nije vreme za lepe vesti. Javlja se suprug. Završava razgovor, plače i grli me mnogo jako. Saopštava mi."

"Biće ovo kao na sofi kod psihologa... suze opet lete, ali suze su ok, što bi rekla Mirjana Bobić Mojsilović. U tom trenutku, ja se još nisam oporavila od gubitka majke tri godine ranije. Jako smo vezani svi, onako baš kako treba biti porodica. Suprug oblači uniformu i odvode ga da ode do snahe i dece, da im on saopšti. Ostajem sama. Deca spavaju. Tih trenutaka se slabo sećam. Uključujem TV, ništa."

"Nešto pre 05, zvoni telefon, ponovo. Subota je. Zove moj tata. Javim se, ćutim. Kaže: ‘Ano, nisam nešto mogao da spavam, uključio sam TV i čujem da je neki helikopter išao po bebu, nisam shvatio jesu li je dovezli na aerodrom ili su imali udes. Da nije bata leteo’. Znam samo da sam mu rekla: ‘Dođi’."

"Dovezli su ga rođaci. Moj tata nije poneo ništa crno od garderobe, jer je mislio da njegov sin samo povređen i leži na VMA. Tačka. Budim sina, on je stariji. On sluša, a onda se ispovraća. On je odrastao sa ujom i svakave avanture, koje smo mi izbegavali, uja je bio tu da ispuni. Skok padobranom za osamnaesti rođendan na primer."

"Onda tako uplakani budimo sestru (moju ćerku), kažemo joj. Ona je, takođe, imala posebno mesto kod uje, jer je jedino dete, od naših četvoro, koje je ‘naše’, ima plave oči i kosu. Posle se ne sećam detalja, ne znam ni kad je muž došao, moj tata, familija... U nekom momentu odlazimo kod dece i snaje. Sećam se nepoželjnih gostiju sa neprimerenim govorima. Okrenula sam im leđa, gledala kroz prozor i gušila bes i suze. Na rečenicu ‘ovo će iskoristiti novinari koji će vam postavljati razna pitanja’, okrenula sam se da ih isteram iz stana svoga brata, ali me je suprug zadržao i njih zamolio da odu. Ne želim im pisati imena."

"Sad već moram da obrišem suze", iskrena je Ana u razgovoru dok se priseća tih trenutaka.

"Voleo je taj svoj posao i kraj"

"I, da, nisam znala da radi, da je dežurni tog dana. Mislim da mi je neko od njegovih kolega rekao na nekom pomenu da je nekoga menjao, da nije bio njegov red…", nastavlja Ana.

"Kad se desio Feketić (spašavanje iz snežnih smetova 2014. godine, op. aut), molila sam ga kao Boga da beži odatle ili u penziju ili u prosvetu. Onda je došao Obrenovac. Ja sam toliko bila dosadna, da se brat požalio mom suprugu, pa me ovaj ljubazno zamolio da oladim malo... Probala sam da poslušam. Kad smo se videli posle poplava, kaže moj brat: ‘Kako sam te noći obuo čizme, tako ih nisam izuo sve vreme poplava…’ Voleo je taj svoj posao i kraj."

Čuveni slikar tražio da radi jeftinije

"Odavno mi se 'krčkala' ideja na koji način da ovekovečim svog brata. I onda, jednog leta, prolazeći kroz selo pre našeg, na zgradi Pošte uočim mural omiljene mamine pesnikinje, Desanke Maksimović. Pomislim da je to uradio neki lokalni talentovani klinac i 'dam zadatak' svojim Razbojčanima da mi nađu njegov kontakt. Potraga je prilično potrajala, nađu oni kontakt, javim mu se i shvatim – uz pomoć Gugla – da je taj 'talentovani klinac', poreklom iz ovih krajeva, završio FLU u Beogradu i da je jedan od najpoznatijih srpskih muralista trenutno. Ups! Da li ću moći da platim svoju ideju!? Jer sam želela da mi finansijski niko u tome ne asistira. Maestro da svoju cenu, ja progutam knedlu i kažem: Ok, može."

"Posle par dana zove, kaže: Hej, nisi ti korporacija, ovo je nacionalna stvar, hajde da ponovo pričamo o ceni... Je l’ ti ok? Ja, naravno počnem da plačem i kažem, jeste. Kaže on, hej, može i na rate! Kažem, ne može! Eto, tako se dogovorismo."

Ideja je bila da mural bude završen do Ivanovog rođendana, 24. avgusta, ali se nekoliko dana odužilo.

Otac: Čuvar doma

"U našoj kući u Razbojni, tata je 'čuvar adrese'. Profesor fizičkog u penziji, koji ovog septembra puni 83, ali još vozi auto, penje se na stube i misli da sve može. Od gubitka sina, 'samo' je imao kancer prostate i srčane probleme, ugrađen mu je pejsmejker... Inače, super je, 'ništa mu nije, može on sve'. Čeličio se u domu za ratnu siročad u Kruševcu, gde su ga odveli, pošto mu je otac, Ivanov deda, umro od posledica smrzavanja na Sremskom frontu. Dakle, deda Ivanov je bio prva žrtva u porodici za našu domovinu", primećuje Ana Bošković Miladinović.

"Mama Ivanova i moja je bila učiteljica. Ona nam je umrla 2012. Ona taj trinaesti mart ne bi preživela. Mama i tata su radili u Osnovnoj školi u Razbojni, gde smo brat i ja završili osnovnu."

Kako je Ivan ušao u avijaciju

"I tako moj brat, ne znam gde, nađe konkurs za pilota, pokupi potrebnu dokumentaciju i saopšti nam svoju nameru. Mama i ja smo se ježile od poziva, ali ga svi podržimo. Ko će biti pilot, ako ne on. Što bi on rekao za sebe, 'kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati'. Jako je bio duhovit. Ne prime ga u pilotsku školu, ali ga prime u Rajlovac (vazduhoplovno-tehnička škola, op. aut). Baš se razočarao. Međutim, ode on u Rajlovac. Stalno smo išli kod njega. Sećam se ronjenja suza u ogromnim količinama i pri sastanku i pri rastanku. Jednom mi je priznao da se uveče pokrije preko glave i plače za nama."

Biografija: Podoficir za primer

Ivan Miladinović rođen je 24. avgusta 1968. godine u Kruševcu. U vojsci je bio od jula 1987. godine, kada je završio Srednju vojno-tehničku školu RViPVO u Rajlovcu. Službovao je na aerodromima Zemunik, Divulje, Podgorica, Priština i Batajnica.

Na Univerzitetu u Prištini stekao je zvanje profesora fizičke kulture i aktivno se bavio padobranstvom.

Bio je na dužnosti prvog podoficira u četi za vazduhoplovno-tehničko održavanje 890. mešovite helikopterske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade, a imao je završene preobuke za helikoptere Mi-8 (HT-40) i Mi-17 (HT-48), na kojima je ostvario preko 1000 sati naleta u ulozi mehaničara-letača.

Ratovi, humanitarne misije i odlikovanja

Učestvovao je u mnogim misijama traganja i spasavanja tokom ratova na tlu bivše Jugoslavije, poplave u Obrenovcu, tokom evakuacije zavejanih u Feketiću, sve do poslednjeg zadatka spasavanja bebe iz Novog Pazara.

Nosilac je više odlikovanja za revnosnu službu, kao i za učešće u ratnim sukobima na teritoriji SFRJ i tokom NATO bombardovanja. Posthumno je odlikovan medaljom za hrabrost Miloš Obilić.

Iza sebe je ostavio suprugu, sina i ćerku. "Bratanica završava master na fakultetu za dizajn. Rođena je za vreme bombardovanja 99. Bratanac finišira osnovne studije na privatnom IT fakultetu, juri da upiše master u Japanu…", kaže Ana.

Mural na rodnoj kući u selu Razbojna izradio je Milan Milosavljević, akademski slikar sa umetničkim imenom Deroks.

Borba za spomenik

Na mestu pada helikoptera u naselju Radio-far, pored beogradskog aerodroma Nikola Tesla, svakog 13. marta okupljaju se nekadašnje kolege, prijatelji i poštovaoci četvorice pripadnika RViPVO poginulih 2015. godine. Ove godine, na desetogodišnjicu tragedije, organizovan je najveći skup do sada.

Posle završetka istrage, ostaci helikoptera su prodati na otpad u Temerinu. Deo repa Mi-17, na kome se vidi državna zastava i evidencijski broj 12551, kupila je grupa prijatelja i nekadašnjih kolega, sa namerom da ga sačuva kao svedočanstvo događaja i sećanje na poginule i postavi u formi spomenika.

U decembru prošle godine, Skupština grada Beograda odbila je predlog koji je podneo odbornik Saša Bošković, pilot-pukovnik u penziji i zet poginulog zastavnika Miladinovića, da se dnevni red dopuni raspravom o postavljanju spomen-obeležja. "Borba za njega je u toku i preko 31.200 ljudi je potpisalo peticiju za njegovu izgradnju", kaže Bošković za Aero.rs.

Srbija pamti svoje heroje: Ivanov mural nije jedini

Mural sa likom majora Omera Mehića, vođe vazduhoplova te tragične noći, naslikan je godinu dana posle nesreće u Novom Sadu. U Mošorinu, rodnom mestu kapetana Milovana Đukarića, jedna kuća je takođe oslikana njegovim portretom.

Novosadsko šetalište pored gradske plaže Štrand nazvano je Šetalište Omera Mehića. Na Zemunskom keju postoji mural posvećen tragediji, na kome je naslikan helikopter i ispisana su imena sedam žrtava.

(Aero.rs)