Pad aviona jeziviji od filma: 72 dana ledenog pakla, kanibalizma i borbe za život, spašeno samo 16 ljudi

Kada su članovi amaterskog ragbi kluba iz Montevidea krenuli na utakmicu u Santjago verovatno ni u najluđim svojim mislima nisu mogli da pretpostave da će više od pola veka kasnije ono što će preživeti u naredna 72 dana lediti krv u žilama milionima ljudi širom planete i to preko - Netflixa.

Društvo snega (Society of the Snow) u režiji španskog reditelja Huana Antonija Garsija Bahone -  koji je od kada je premijerno prikazan 4. januara postao jedan od najgledanijih filmova na ovoj globalnoj platformi za distribuciju vizuelnih sadržaja - opisuje upravo sled događaja koji je usledio posle polaska na jedno činilo se po svemu rutinsko i opušteno sportsko gostovanje.

Bio je petak, 13. oktobar 1972. kada je avion Urugvajskog ratnog vazduhoplovstva (Fuerza Aérea Uruguaya - FAU) Fairchid FH227D El Tiburcio star samo četiri godine, na letu 571 poleteo sa aerodroma Mendoza (MDZ) u Argentini sa 40 putnika i pet članova posade u 2:18 posle podne.

FH227 je amerikanizovana i produžena verzija popularnog putničkog aviona za kratke destinacije Fokker F-27 Friendship, najmasovnije proizvođenog holandskog aviona posle Drugog svetskog rata. U odnosu na F-27 i FH-27 koji su imali mesta za 40 putnika, FH227 imao je 56 sedišta, kao i povećan prostor za prtljag ili teret. Proizvožen je u fabrici Fairchild-Hiller u SAD.

Nakon 74 minuta provedenih u vazduhu avion je prestao da se javlja kontroli leta. Bio je to početak verovatno najstrašnije priče o preživljavanju u istoriji vazduhoplovstva.

Opušten let vesele ekipe 

Avion koji je od FAU iznajmio Daniel Huan, predsednik ragbi kluba Old Christians iz Montevidea, je dan ranije poleteo sa aerodroma Karasko (MVD), ali je zbog oluje nad Andima avion sleteo u Mendozu (Argentina), gde su putnici proveli noć i sačekali da se meteo-uslovi poprave.

U avionu je bilo 4o putnika i 5 članova posade: 19 članova ragbi kluba Old Christians iz Montevidea (Urugvaj), koje su pratili njihovi roditelji, članovi porodica, navijači i prijatelji.

Letilicom su upravljali pukovnik-pilot Hulio Cezar Feradas, iskusan vazduhoplovac sa više od 5.000 sati leta i prvi oficir, potpukovnik-pilot Dante Hektor Lagurara.

Posada je odlučila da odloži let do 14 časova. Takođe, rešili su da koriste zaobilaznu rutu, koja je 600 kilometara duža, ali je trebalo da obezbedi opušteniji let. FH227  je poleteo u 14:18 iz Mendoze, prema radio-faru Malarge na FL180 (18.000 stopa, 5.500 metara). Posada je održavala radio vezu sa aerodromom Malarge, javlja im "poziciju i visinu" najavila da će stići do prolaza Planšon u 15:21.

Treba imati u vidu da je 1972. godina bila bez današnje sofisticirane satelitske navigacije, u nepristupačnim predelima iznad Anda najverovatnije i bez radarskog pokrivanja tako da su informacije od posade bile jedino što se o avionu moglo znati. Plan je bio da se pređe preko prevoja do radio-fara Kuriko. Odatle je avion trebalo da skrene na sever i da se spusti prema Santjagu (Čile).

Kobna greška i Glečer suza

Kada su napustili pistu aerodroma Mendoza, komande je preuzeo potpukovnik Lagurara. Zbog loših uslova leta, mislio je da je preleteo vrh Kuriko odakle je avion trebalo okrenuti ka aerodromu Pudauel (SCL) u Santjago de Čileu. Prevideo je da je još uvek više od 60 kilometara udaljen od vrha i počeo je da se spušta.

U trenutku kada je video da avion leti pravo u planinu, bezuspešno je pokušao da povrati visinu. Uspeo je da "digne" nos aviona koji je preleteo greben, ali je zadnjim delom zakačio planinski vrh.

Udarac je bio takvom silinom da je otkinut čitav rep sa dva reda sedišta, Tri putnika, navigator i stjuart su poginuli na licu mesta, a još dva putnika su ispala iz aviona. Dolazi i do loma krila, prvo jednog pa drugog.

U prvom trenutku nije se znala ni sudbina pukovnika Hulija Cezara Feradasa, lekara fudbalskog tima Dr Franciska Nikola i njegove supruge Ester, kao ni Fernanda Vaskeza i Eugenije Dolgaj Didug de Parado (majke Fernanda i Suzane Parado).

Kada je avion odnosno ono sto je ostalo od njega, i treći put udario o tle, deo trupa otklizao je brzinom koja se procenjuje na  350 km/h i zaustavio se na ledniku udaljenom 725 metara odatle, koji je kasnije dobio ime Glečer suza (Glaciar de las Lágrimas) koji se nalazi u planinskom pograničnom pojasu između Čilea i Argentine,  na 3.570 metara visine.

Pokušaj spasavanja iz pakla

Već prve noći, Andi su odneli još šest života: od zadobijenih povreda preminuli su Francisko Abal, Felipe Makirian, Hulio Martinez Lamas, Graciela Augusto Gumila de Mariani i pilot-potpukovnik Dante Hektor Lagurara.

Potraga za nestalim putnicima leta 571 počela je samo sat nakon što je izgubljen kontakt sa poadom. Četiri aviona pokušavala su da pronađu preživele prvog dana. Sutradan je 11 vazduhoplova iz Čilea, Argentine i Urugvaja nadletalo nad mogućim mestima nesreće.

Tek kasnije, saznalo se da su putnici u pokušaju da ih piloti spasioci primete pokušavali da poređaju sedišta u obliku slova SOS i da su čak karminom jedne od poginulih putnica pokušavali da na beloj površini aviona ispišu ta slova, ali su njihovi pokušaji bili uzaludni.

Osam dana nakon udesa, operacija potrage i spasavanja je obustavljena nakon više od 142 sata naleta.

Nove žrtve hladnoće 

Preživeli su odmah nakon pada aviona uspeli su da od ostataka naprave sklonište od nepunih osam kvadratnih metara. Kapiten ragbi tima Marselo Perez preuzeo je inicijativu: iskoristili su sedišta, torbe i sneg. Napravili su i improvizovane naočare kojima su sprečili snežno slepilo - isekli su vizire od zelene plastike iz pilotske kabine. U ostacima letelice našli su i mali radio oko kog su se okupljali i slušali vesti, iščekujući informacije o potrazi za njima. Baš u vreme kada je doneta odluka da se obustavi operacija spasavanja, umrla je još jedna putnica na letu 571 - Suzan Parado.

Kada je čuo da je doneta odluka da se operacija spasavanja prekine, Gustavo Nikolić je ušao u sklonište i uz osmeh rekao preživelima "Hej, ljudi, upravo sam čuo dobre vesti na radiju! Obustavili su potragu!"

"Zašto je, dođavola, to dobra vest", prodrao se na njega Paez.

"Zato što to znači da ćemo morati sami da se izvučemo odavde", odgovorio mu je Gustavo.

Bez hrane i bez nade

Surovo vreme na Andima pretilo je naročito noću, kada je temperatura padala i do 30 stepeni ispod nule.

Dvanaestog dana od pada aviona pronađena su beživotna tela Gastona Kostemale, Alehia Hunija, Gvida Magrija, Hoakina Ramireza i Ramona Martineza. Do tada su već potrošili kompletne zalihe hrane.

Osam čokoladica, tri male konzerve džema, konzerva školjki, konzerva badema, nekoliko urmi, malo slatkiša, suvih šljiva i nekoliko boca vina bilo je sve što su imali na raspolaganju. I to su rastegli na sedam dana.

A nakon toga - nije bilo ničeg. Znajući da oko njih nema nikakve vegetacije ni životinja, preživeli su brzo shatili da su osuđeni na propast i najstrašniju vrstu smrti - od gladi. 

Najteža odluka

"Iznova i iznova smo pretraživali ostatke aviona u potrazi za mrvicama. Pokušali smo da jedemo kožne trake sa kofera, iako smo znali da će nam hemikalije u koje je ta koža umakana naneti više štete nego koristi. Pocepali smo jastuke sedišta nadajući se da ćemo u njima pronaći slamu, ali smo našli nejestivi sunđer. I stalno sam dolazio do istog zaključka: ovde nije bilo ničega za jelo osim alumnijiuma, plastike, leda i kamena", napisao je Fernando Parado u svojim memoarima "Čudo u Andima: 72 dana u planini i moj dugi put kući".

Doneta je najstrašnija, ali i jedina moguća odluka. Tela poginulih su raskomadana i pojedena. Preživeli su dali jedno drugom dozvolu da, ako umru, njihova tela budu iskorišćena za hranu.

"Naš zajednički cilj bio je da preživimo, ali nismo imali više nikakvu hranu. Nakon samo nekoliko dana izgladnjivanja imali smo osećaj da naša tela jedu sama sebe samo da bi nas održala u životu... Znali smo odgovor. Ali je i sama pomisao na jedini odgovor bila užasavajuća. Tela naših prijatelja koja su ležala napolju, na ledu, čuvala su spasonosne proteine. Molio sam Boga da mi da znak. Bez njegovog pristanka osećao bih da sam oskrnavio uspomenu na moje prijatelje, da sam ukrao njihove duše", rekao je Roberto Kanesa koji je u trenutku udesa imao samo 19 godina.

Strahovita lavina odnosi još osam života

U strahovitoj lavini 17. dana nakon pada aviona poginulo je još osmoro. Mehaničar narednik Karlos Roke, Danijel Masons, Huan Karlos Menendez, Liliana Navaro de Metol (žena Haviera Metola), Gustavo Nikolić, Enriko Platero i Marselo Perez. Smrt kapitena ragbi tima koji je zaslužan za pravljenje skloništa, ali i Liliane koja je negovala povređene, delovala je poražavajuće na sve preživele.

Lavina je do te mere napunila sklonište snegom da je postojala opasnost da se preostali preživeli uguše zbog nedostatka vazduha. Parado je uspeo da probije rupu u snegu šipkom koju je napipao, a posle tri dana borbe sa snežnim nanosima, preostali putnici leta 571 bili su prinuđeni da jedu meso sa tela netom poginulih.

Nakon Perezove pogibije, Daniel Fernandez i Eduardo i Fito Strauč su preuzeli ulogu vođa grupe, koji su bili zaduženi da dele porcije mesa preminulih onima koji su ostali živi. Narednih 17 dana nije bilo žrtava, ali je 34. dana od pada aviona umro student Arturo Noguera, a tri dana kasnije student Rafael Ečavaren.

Izviđačke misije 

Dva meseca nakon pada aviona umro je Numa Turkati, student prava.

Do tada su ljudi koji su u paklu Anda uspeli nemoguće izvršili nekoliko kraćih izviđanja, kako bi videli da li je moguće pronaći put ka civilizaciji, jer su se sećali da je potpukovnik Lagurara pred smrt više puta ponovio da su preleteli vrh Kuriko. Dan nakon što je Turkati umro od izgladnelosti i teške infekcije noge (imao je samo 25 kilograma), umro je i Karlos Valeta.

I u tim trenucima, preživele nije napuštala želja za životom. Tročlani tim (Parado, Kanesa i Antonio Vizintin) se intenzivno pripremao za odlazak na spasilačku misiju. Čak su pripremili i zaštitu za surove noćne uslove: napravili su veliku "vreću" za spavanje koja je mogla da zaštiti svu trojicu.

Parado, Kanesa i Vizintin odlaze iz kampa rešeni da pronađu pomoć, ali se četiri dana nakon pešačenja po bespućima Anda Vizintin vraća u "kamp", odnosno do olupine aviona.

Spas posle 70 dana

Parado i Kanesa su se popeli na vrh glečera, a onda su krenuli u višednevno spuštanje dugo 61 kilometar. Bez ikakve alpinističke opreme, bez kompasa, mape, bez iskustva u penjanju, na visinama na kojima je gotovo nemoguće disati jer je vazduh razređen.

Upravo zbog toga što nisu imali iskustva, misija je trajala mnogo duže nego predviđena tri dana, ali im je "vreća" za spavanje spasila život tokom surovih noći. U trenucima kada se izgubi svaka nada - pred sobom su - umesto beskrajnih polja snega - videli izvor reke San Hose koju su pratili do prvih znakova civilizacije.

Devet dana nakon napuštanja kampa - videli su krave. A potom, kad su rešili da se odmore i uz vatru koju su založili provedu i devetu noć - videli su tri čoveka na konjima. Počeli su da mašu i da ih dozivaju, ali huka reke je gušila sve zvukove. Tek, jedan od njih, Serhio Katalan, je na konju došao do sredine rečnog toka i uzviknuo "Sutra".

Sutra se vratio i u neverici shvatio ko su ljudi koje je video prethodne večeri. Od zvuka reke nisu mogli čuti jedni druge pa su isprva komunicirali tako što su na kamenicama slali poruke - na prvoj je pisalo: "Dolazim iz aviona koji se srušio u planini", navodi Enciklopedija Britanika. Dao im je hleb i odjahao po pomoć. Na sred puta naišao je na kamion koji ga je odvezao do policijske stanice u selu Puente Negro. Policija je odmah obavestila vojsku, a vojska je pokrenula spasilačku operaciju.

Helikopteri u oblacima

Tri helikoptera Bell UH-1 Čileanskog ratnog vazduhoplovstva krenuli su u spasilačku misiju u veoma teškim vremenskim uslovima do Los Maitenesa. Odatle su, kada se magla digla, na osnovu uputstava Parada, došli do olupine.

Dve letelice stigle su u poslepodnevnim satima do mesta na kom je na spas čekalo još 14 ljudi. Teren je bio toliko strm da helikopteri nisu mogli da slete, već su se samo "naslanjali" na mesto udesa. Šest lica spaseno je prvog dana: Hoze Pedro Algorta, Daniel Fernandez, Hoze Luis Insiarte, Alvaro Magino, Karlos Paez Rodrigez, Eduardo Strauč.

Četiri pripadnika oružanih snaga ostali su sa preostalih osam preživelih do sutra, kada su i oni evakuisani do bolnice u Santiago de Čileu. Poslednji su mesto stradalništva napustili Alfredo Delgado, Roberto Fransoaz, Roj Harli, Havijer Metol, Ramon Sabela, Adolfo Strauč, Antonio Vizintin i Gustavo Zerbino.

Priznanje da su kako bi opstali pribegli kanibaliznu je izazvalo negativnu reakciju i izrazito pobožnoj javnosti sve dok jedan od preživelih nije ustvrio da su bili inspirisani Isusovom poslednjom večerom, na kojoj je Isus dao svojim učenicima hleb i vino za koje je rekao da su njegovo telo i njegova krv. Ovo bjašnjenje je pomoglo da se utiče na javno mnjenje, a crkva ih je kasnije oslobodila onoga što se smatralo grehom.

(Aero.rs)