Simulacija nesreće Jeju Aira pokazuje: Betonska prepreka presudila ishodu izletanja sa piste
Nesreća aviona avio-kompanije Jeju Air na aerodromu Muan u Južnoj Koreji u decembru 2024. godine, u kojoj je život izgubilo 179 ljudi, ponovo je otvorila jedno od najosetljivijih, ali i najmanje vidljivih pitanja bezbednosti u civilnoj avijaciji. Šta se nalazi iza kraja piste i koliko to utiče na ishod u trenucima kada avion više ne može da se zaustavi na predviđenom prostoru.
Preporučujemo
Oni lete gde drugi ne smeju ni da gledaju: Noćne uhode, vazdušna konjica za nemoguće misije
Avion KLM-a odustao od poletanja posle dva sata taksiranja na Šipholu
Istraga ove nesreće još traje, ali preliminarni nalazi i tehničke simulacije već sada ukazuju da smrtonosni ishod nije bio nužna posledica samog izletanja sa piste, već načina na koji je prostor iza nje bio uređen.
Šta se pouzdano zna o nesreći
Boing 737-800, koji je leteo iz Bangkoka ka Muanu, imao je prinudno sletanje na trup i nakon toga izleteo sa piste. Avion je potom udario u betonski nosač antene lokalajzera, što je izazvalo naglo usporenje i teška strukturna oštećenja aviona. U nesreći su poginuli gotovo svi putnici i članovi posade, dok su preživele dve stjuardese koje su se nalazile u samom zadnjem delu aviona.
Ovi elementi predstavljaju činjenični okvir događaja. Konačni uzroci nesreće, kao i eventualna odgovornost pojedinih aktera, biće utvrđeni tek po objavljivanju završnog izveštaja zvaničnog istražnog tela.
Šta pokazuje simulacija
U okviru rada parlamentarnog posebnog odbora naručena je tehnička simulacija sudara, čiji su nalazi privukli veliku pažnju. Prema tim procenama, početni kontakt aviona sa pistom nije bio dovoljno snažan da izazove smrtonosne povrede. Ključni faktor bila je prepreka na koju je avion naleteo nakon izletanja.
Simulacija ukazuje da bi, u odsustvu betonske konstrukcije, avion mogao da klizi još oko 770 metara pre zaustavljanja. U tom scenariju, posledice po putnike i posadu bile bi značajno blaže, a mogućnost preživljavanja znatno veća. Važno je naglasiti da se ovde radi o preliminarnoj tehničkoj proceni, a ne o zvaničnom zaključku istrage.
Šta je RESA i zašto postoji
Zona iza kraja piste, poznata kao RESA, projektovana je upravo za situacije u kojima avion ne uspe da se zaustavi na pisti. Njena svrha nije da zaustavi avion po svaku cenu, već da omogući kontrolisano usporavanje i smanji rizik od teških povreda.
Međunarodne preporuke predviđaju da RESA bude duga najmanje 240 metara i da u njoj ne postoje čvrste, nelomljive prepreke. Navigacioni objekti mogu se nalaziti u toj zoni, ali samo ako su postavljeni na konstrukcijama koje pri udaru popuštaju i ne izazivaju naglo zaustavljanje aviona.
Upravo tu se, prema preliminarnim nalazima, nalazi ključni problem u slučaju Muana.
Iskustva iz ranijih nesreća
Iskustva iz ranijih izletanja sa piste jasno pokazuju koliko ishod ovakvih događaja zavisi od uređenja prostora iza kraja piste.
U avgustu 2005. godine avion tipa Airbus A340-300 na letu Air France 358 iz Pariza ostvario je dodir sa pistom znatno iza planirane tačke sletanja na aerodromu Toronto Pirson, nakon čega je izleteo sa piste i završio u jaruzi iza njenog kraja. I pored ozbiljnosti incidenta, svih 309 putnika i članova posade preživelo je, dobrim delom zato što se iza piste nije nalazila čvrsta prepreka koja bi izazvala naglo usporenje.
Suprotan primer zabeležen je u decembru iste godine u Čikagu, kada je Boeing 737-700 na letu Southwest 1248 preleteo kraj piste na aerodromu Midvej, probio ogradu i završio na javnom putu, pri čemu je smrtno stradao jedan šestogodišnji dečak u automobilu, dok je više putnika zadobilo povrede.
Sličan obrazac viđen je i u februaru 2020. godine na aerodromu Istanbul Sabiha Gokčen, gde je Boing 737-800 na letu Pegasus Airlines 2193 iz Izmira izleteo sa piste i završio u jaruzi, što je dovelo do tri smrtna slučaja i više od 170 povređenih, uz lomljenje trupa aviona. U svim ovim slučajevima, istrage su pokazale da ishod nije zavisio isključivo od greške tokom sletanja, već i od uređenja prostora iza kraja piste.
Gde je granica odgovornosti
Ključno pitanje koje se nameće nije ko je pogrešio u poslednjim sekundama leta, već da li je infrastruktura bila projektovana tako da ublaži posledice neizbežnog izletanja. Međunarodni standardi dozvoljavaju odstupanja, ali ona moraju biti jasno definisana i opravdana.
Zbog toga će deo završnog izveštaja istrage koji se odnosi na usklađenost infrastrukture sa bezbednosnim preporukama imati posebnu težinu. Tek tada će biti moguće precizno utvrditi da li je u Muanu reč o sistemskom propustu ili o prihvaćenom, ali rizičnom kompromisu.
Zašto je ovaj slučaj važan
Slučaj aviona Jeju Aira u Muanu ukazuje da ishod izletanja sa piste ne zavisi isključivo od događaja tokom sletanja, već i od načina na koji je prostor iza kraja piste projektovan i opremljen. U situacijama kada avion više ne može da se zaustavi na pisti, upravo ta zona postaje odlučujući faktor u ublažavanju ili pogoršanju posledica.
Dok se čeka konačni izveštaj istrage, dostupni podaci i prethodna međunarodna iskustva već sada potvrđuju da RESA ima konkretnu bezbednosnu funkciju. Njena uloga nije formalna, već operativna i u kritičnim sekundama može predstavljati razliku između preživljivog incidenta i smrtnog ishoda.
(Aero.rs)
Povezane vesti
Privremeni izveštaj o padu Jeju Er-a: Piloti isključili pogrešan motor nakon udara ptica, poginulo 179 putnika
Vatra progutala avion na pisti, svi putnici i članovi posade bezbedno se evakuisali
Kako napreduje istraga u Južnoj Koreji: istražitelji otkrili tragove ptičjeg perja i krvi u oba motora aviona
Neprijatno iznenađenje u istrazi avionske nesreće kompanije Jeju Air u Južnoj Koreji
Video: Beograd spojen sa Astanom redovnim letom: Konferencija za medije SCAT Airlines u Beogradu
Aero Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
