Američki predsednik će uskoro leteti u bivšem katarskom avionu: Šta donosi VC-25 bridge aircraft?

Američko ratno vazduhoplovstvo (USAF) prvi put javno koristi termin VC-25 bridge aircraft kako bi opisalo bivši katarski Boeing 747-8 koji bi već tokom leta 2026. godine mogao da preuzme ulogu privremenog predsedničkog aviona Air Force One. Iza naizgled tehničkog izraza krije se jedna od najneobičnijih epizoda u istoriji predsedničkog vazdušnog prevoza SAD, spoj hitne operativne potrebe, višegodišnjih kašnjenja Boinga i politički osetljive odluke da se prihvati avion doniran iz inostranstva.

Za razliku od standardnih programa nabavke i konverzije predsedničkih aviona, koji se mere godinama, ovaj slučaj se odvija ubrzano i uz izuzetno malo javno dostupnih tehničkih detalja. Upravo zato se postavlja ključno pitanje: šta u praksi znači „bridge“ Air Force One i koliko se on razlikuje od punokrvnog VC-25?

Preporučujemo

Foto: U.S. Air National Guard photo by Tech. Sgt. Matt Hecht/Released

Zašto uopšte prelazno rešenje

Postojeća flota VC-25A, dva snažno modifikovana Boeinga 747-200B, u upotrebi je od 1990. godine. Iako se redovno održavaju i modernizuju, njihova starost sve češće dolazi do izražaja, kako kroz povećane zahteve održavanja, tako i kroz operativne incidente koji, i kada nisu ozbiljni, imaju veliki simbolički i logistički efekat.

Nedavni povratak jednog VC-25A sa rute preko Atlantika zbog "manjeg električnog problema", dok je predsednik bio na putu ka Davosu, dodatno je podsetio koliko je izvršna vazduhoplovna flota opterećena godinama službe. Takvi događaji ne ukazuju na ugroženu bezbednost, ali jasno pokazuju zašto vazduhoplovstvo traži privremeno rasterećenje postojećih aviona.

Istovremeno, program VC-25B, koji bi trebalo da donese novu generaciju Air Force One aviona zasnovanih na Boeingu 747-8, kasni godinama. Avioni su prvobitno bili planirani za isporuku 2024. godine, ali se sada realno očekuju tek oko 2028, pa čak i 2029. godine. Razlozi uključuju probleme u lancu snabdevanja, manjak radne snage sa odgovarajućim bezbednosnim dozvolama i izuzetnu složenost samog programa.

U takvom kontekstu, prelazno rešenje postaje operativno i politički prihvatljivije nego oslanjanje isključivo na flotu staru više od tri decenije.

Foto: Tanjug/AP

Šta znamo o roku i zašto je on neuobičajen

Američko ratno vazduhoplovstvo navodi da je cilj da „VC-25 bridge aircraft“ bude isporučen najkasnije do leta 2026. godine. Poznato je i da je avion formalno prihvaćen u maju 2025, dok su radovi na njegovoj preradi započeli u septembru iste godine.

Ako se taj rok zaista ostvari, cela konverzija bi trajala manje od godinu dana. U svetu predsedničkog vazdušnog prevoza, to predstavlja presedan.

Za poređenje, konverzija aviona koji su kasnije postali VC-25A trajala je više godina, uz fazni ulazak sistema u upotrebu, dok se i kod VC-25B proces meri skoro decenijom od potpisivanja ugovora do planirane isporuke.

Standardna konverzija aviona u Air Force One ne podrazumeva samo novu unutrašnjost ili savremene komunikacije. Reč je o dubokoj tehničkoj transformaciji koja uključuje kompleksne komunikacione sisteme sa višestrukom redundansom, otpornost na elektromagnetne efekte, sisteme samozaštite i sposobnosti koje omogućavaju predsedniku da obavlja komandne funkcije čak i u ekstremnim scenarijima.

U takvom okviru, pitanje više nije da li se proces skraćuje, već šta se u tom skraćivanju prećutno prihvata kao dovoljno.

Foto: Shutterstock

„Bridge“ ne znači isto što i pun VC-25

Prva realna mogućnost jeste da se obim zahteva za prelazni avion razlikuje od onoga što se podrazumeva pod punim predsedničkim standardom. Drugim rečima, „bridge“ VC-25 ne mora nužno imati sve sposobnosti koje će imati VC-25B, već samo one koje se smatraju neophodnim za određeni profil misija.

Druga mogućnost je ekstremno ubrzavanje procesa, uz paralelno izvođenje faza koje se inače rade sukcesivno. Takav pristup zahteva dodatne resurse i nosi organizacione rizike, ali omogućava znatno kraće rokove.

U stručnim krugovima se zato sve češće pominje scenario u kojem bi prelazni VC-25 prvenstveno preuzimao mirnodopske i domaće zadatke, dok bi postojeći VC-25A ostali zaduženi za najosetljivije međunarodne letove. Takva podela ne bi bila formalno saopštena, ali bi u praksi omogućila da se prelazni avion koristi u predvidljivijem bezbednosnom okruženju, uz smanjenje operativnog pritiska na najstarije avione flote.

Važno je naglasiti da ovaj pristup nije zvanično potvrđen, ali predstavlja logičan zaključak na osnovu poznatih rokova i prirode zahteva.

Foto: Shutterstock

Ko radi konverziju i zašto se o tome ćuti

Više izvora navodi da je u radove uključena kompanija L3Harris, kao jedan od ključnih dobavljača naprednih komunikacionih i elektronskih sistema za američko ratno vazduhoplovstvo. Avion je, prema dostupnim informacijama, viđan u njihovim objektima u Teksasu.

Ni USAF ni kompanija ne žele javno da potvrde detalje. U ovom slučaju, ćutanje nije samo pitanje poverljivosti, već i način da se izbegne javno poređenje prelaznog aviona sa punim standardima Air Force One platforme.

Foto: U.S. Air Force photo by Hayden Hallman

Trošak kao politička linija razdvajanja

Sekretar američkog ratnog vazduhoplovstva naveo je da će konverzija katarskog aviona koštati manje od 400 miliona dolara, a sredstva će biti obezbeđena iz neiskorišćenih fondova programa interkontinentalne balističke rakete LGM-35A Sentinel.

Ta procena odmah je izazvala skepsu u Kongresu. Kritičari tvrde da je iznos previše optimističan, posebno imajući u vidu da bi avion mogao biti korišćen relativno kratko, pre nego što eventualno završi u predsedničkoj biblioteci nakon završetka mandata.

Upravo zbog toga rasprava o ceni ne vodi se samo oko iznosa, već i oko pitanja koliko „privremeno“ opravdava stotine miliona dolara javnog novca.

Presedan koji prevazilazi tehniku

Prihvatanje širokotrupnog aviona doniranog od strane strane države za predsedničku ulogu predstavlja presedan bez jasnog istorijskog pandana. Zbog toga se rasprava o ovom avionu ne vodi samo u tehničkim okvirima, već zadire u politiku, etiku i percepciju bezbednosti.

Za jedne, reč je o pragmatičnom rešenju koje popunjava opasan vremenski jaz između stare i nove flote. Za druge, to je problematičan simbol koji otvara pitanja opravdanosti troškova i dugoročnih posledica.

Foto: U.S. Air Force photo by Senior Master Sgt. Kevin Wallace/RELEASED

Šta se može zaključiti u ovom trenutku

U ovom trenutku može se sa sigurnošću reći sledeće: američko ratno vazduhoplovstvo cilja leto 2026. kao rok za uvođenje prelaznog VC-25, detalji modifikacija namerno nisu javni, a sam koncept „bridge aircraft“ jasno ukazuje da se ne radi o trajnom rešenju, već o operativnom kompromisu.

Bez obzira na ishod, katarski Boeing 747 već sada zauzima posebno mesto u istoriji Air Force One programa, kao avion koji je nastao iz nužde, ubrzanja i odluka koje se u ovom segmentu američkog vazduhoplovstva donose izuzetno retko, ali ostavljaju dugotrajan trag.

(Aero.rs)