Kako je pilot F-117 izvučen iz Srbije posle obaranja: Sendi, Medžik, Frenk, topovnjača Spuki, F-16 i komandosi

"Udarac je bio veoma nasilan i odbacio je avion u levu stranu. Procenio sam silu od minus 7 g, što je ogromno. Iako sam bio čvrsto vezan, zbog tih sila bio sam prikovan za gurtne na remenima, stražnjicom van sedišta i savijen u najgorem mogućem položaju za iskakanje."

Te noći 27. marta, zbog nepovoljnih meteoroloških uslova svi napadi NATO aviona su otkazani osim misija formacija F-117. Kasnije su bili planirani i stelt strategijski bombarderi B-2 Spirit, koji su leteli direktno svoje baze iz Sjedinjenih Američkih Država.

Jednim od aviona F-117 Nighthawk upravljao je danas potpukovnik u penziji Darel - Dejl Zelko (Darrel P. Zelko), iskusan pilot F-117 koji je učestvovao u Pustinjskoj oluji i u prvoj i trećoj noći napada na SRJ. Imao je za cilj precizne udare na "jako branjene mete u i oko Beograda koje su bez uspeha napadane i predhodnih dana" – kasnije je u jednom predavanju pomenuo da je u pitanju bio "važan komunikacioni i komandni centar u Beogradu", naverovatnije brdo Straževica kod Rakovice.

"Imao sam jak osećaj da ako ijedne noći postoje uslovi da moj avion obore, bila je to ova“, kaže američki pilot koji je svoje protivnike na jugoslovenskoj strani opisivao kao "veoma obučene, sposobne, ekstremno motivisane i opremljene najmodernijom ruskom tehnikom".

F-117 su poleteli iz Avijana, preko Italije i Slovenije, do Mađarske, gde su se vazdušnim putem dopunili gorivom, a zatim su, u predviđeno vreme, ušli u vazdušni prostor Srbije. "Leteli smo duž rumunske granice i napravili desni zaokret ka Beogradu, prelazeći ga u smeru istok-zapad." Dejstvo na ciljeve Zelko je opisao kao uspešno, dodajući "ali po koju cenu".

F-117 i celokupna doktrina njegove upotrebe je bazirana oko stelt koncepta i smanjene radarske, infracrvene i vizuelne uočljivosti. Prema dostupnim informacijama avion nema čak ni sinalizator radarskog ozračenja, odnosno RWR uređaj (Radar Warning Receiver) jer se podrazumeva da neće biti otkriven

Po izbacivanju bombi, F-117 je nastavio - na autopilotu - unapred planiranom rutom izlaska iz vazdušnog prostora SRJ, od juga Beograda ka severozapadu.

Za to vreme pripadnici 3. raketnog diviziona 250.raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije, na svom prvom zaposednutom ratnom položaju u njivama oko Šimanovaca su čekali da im neki neprijateljski avion uleti - bukvalno - u ono što raketaši zovu "zona uništenja".

Kako su raketaši Dvestapedesete uočili nevidjljivi avion, ni ne znajući da je on nevidljiv, kako su ga operateri prihvatli na tzv. ručno praćenje i ultimativno lansirali raketu sistema S-125 Neva na komandu potpukovnika Zoltana Danija, mogli ste da pročitate u opširnom tekstu na Aero.rs pre dva dana na 25. godišnjicu obaranja F-117.

Nekoliko trenutaka pre 20:42 i vremena koje je u istoriji ratovanja zabeleženo kao prvo i za sada jedino obaranje F-117 u ratnom sukobu, iz kabine F-117 broj 82-806 pozivnog znaka Vega 31, Zelko je vizuelno uočio lansiranje raketa u svom pravcu, "negde sa pozicije od 4 sata" (iz pravca koji odgovara kazaljci časovnika koja pokazuje 4 časa).

"Gledao sam raketu zemlja-vazduh i čak i u početnoj fazi nisam se dvoumio da su me imali. Uradio sam sve da predupredim (obaranje), ali je to jednostavno bilo neizbežno."

"Pomislio sam: Znaš šta? Ovo je loše. Mislim da se neću izvući ovog puta. Prva raketa je proletela tik iznad mene. Toliko blizu da sam se začudio da se nije aktivirala. Mogao sam osetiti kako avion podrhtava od vazdušnog talasa. Čim me je prešla, ponovo sam pogledao drugu raketu i pomislio udariće pravo u mene - i tako je i izgledalo", opisuje američki pilot trenutak pogodka.

"Udarac je bio veoma nasilan i odbacio je avion u levu stranu. Procenio sam silu od minus 7 g, što je ogromno. Iako sam bio čvrsto vezan, zbog tih sila bio sam prikovan za gurtne na remenima, stražnjicom van sedišta i savijen u najgorem mogućem položaju za iskakanje."

Uprkos svemu, Zelko kaže da je bio "mentalno i emocionalno jako miran" i od celog događaja se ne može setiti jedino trenutka kada je povukao ručice za katapultiranje sedišta iz onoga što je ostalo od F-117 – kasnije će saznati da mu je pogodak Neve otkinuo celo krilo.

Od iskakanja do otvaranja padobrana na sedištu ACES II kojim je opremljen Nighthawk treba 1.4 sekundi koje se (ne)sretniku u njemu čine po pravilu kao večnost. Zelko kaže da mu je u tim trenutcima jedna od slika pred očima bila kako opušteno razgovara sa "srpskim operatorom rakete" i čestita mu rečima "Veoma dobar pogodak!", a zatim mu dodaje "ali - nećete me uhvatiti!"

"Ne na arogantan ili podrugljiv način, već sa navalom odlučnosti koja mi je bujala kroz misli. Odmah sam shvatio koliko je važno protivniku onemogućiti da iskoristi propagandni potencijal zarobljavanja pilota F-117".

Podigavši pogled ka kupoli padobrana ispod koje je visio približavajući se sremskim oranicama, američki pilot se nimalo prijatno iznenadio kada je shvatio da je padobran narandžasto-bele boje, odlično vidljiv na mesečini. "Bio je osvetljen kao lampion. U šali sam pomislio da bih mogao ispaliti i signalnu raketu kako bi me Srbi lakše našli".

Još uvek u vazduhu i mimo procedura koje su nalagale uspostavljanje kontakta tek po prizemljenju i sakrivanju, Zelko je ručnim radiom uputio poziv na tzv. guard frekvenci (243.0 MHz) koji je u tom trenutko bio verovatno najgora noćna mora za one koji su ga čuli: Vega 31 pada!

Svoj je postupak kasnije objasnio bojazni da ne dospe u zarobljeništvo odmah po prizemljenju, kao i činjenicom da je bio opremljem samo relativno jednostavnim radiom, bez mogućnosti kodirane ili satelitske komunikacije".

Odgovorio mu je Frenk 36, leteća cisterna KC-135 u bosanskom vazdušnom prostoru, sa čije su se pozicije mogle videti i eksplozije iznad severozapadne Srbije, kao i Medžik 86, NATO E-3 AWACS zadužen za kontrolu vazdušnog prostora. Kako je sve to zvučalo preko radio veze možete čuti ovde.

Po prizemljenju, Zelko je zakopao svoj padobran i sakrio se u kanal za navodnjavanje - najpogodnije skrovište koje je mogao pronaći u njivi u blizini sela Buđanovci gde se nalazio.

Odatle je "posmatrao neprijateljevu potragu" koja je počela čim je olupina otkrivena, "veoma brzo, nekih 15 minuta po padu".

U vestima u 22 časa mogli su se videti snimci olupine oborenog Nighthawka  u plamenu koje su skoro istog trenutka preuzele globalne medijske kuće.

Ubrzo po potvrdi obaranja, u potragu za pilotom poletela su iz baze u Tuzli dva helikoptera MH-53 Pave Low i jedan MH-60 Pave Hawk sa specijalnim snagama, koje su po američkoj verziji događaja u tom trenutku znale samo da je Vega 31 oboren, ali ne i gde tačno.

Dok nije javio svoj tačan položaj na osnovu očitavanja ručnog GPS uređaja, pogrešno su mislili da je severozapadno od Novog Sada i u tom reonu je pripremana operacija borbenog traženja i spasavanja (combat search and rescue, CSAR) - jedna od nuspojava prikrivenosti stelt aviona je da je - osim za neprijatelja - slabo uočljiv i za svoje snage.

Kako je vreme odmicalo, helikopterima je nestajalo goriva i morali su biti dopunjeni u vazuduhu na nekih 700 metara visine na nekoliko kilometara izvan granica Srbije.

Za koordinaciju CSAR operacije angažovani su parovi aviona O/A-10A sa pozivnim znakom Sendi koji su kružili iznad područja pada, održavali vezu sa oborenim pilotom i navodili helikoptere.

Sendi su imali takođe ulogu vatrene podrške ali koliko je poznato za njihovim dejstvom nije bilo potrebe. Za vatrenu podršku, odnosno dejstvo na neprijateljske snage koje su pretile da ugroze spasavanje pilota, angažovani su i borbeni avioni F-16 i A-10A, kao i leteća topovnjača AC-130U Spooky.

Lociranje Zelka se odužilo, kada bi jedan par O/A-10 morao na punjenje, menjao ga je drugi, a helikopteri su u jednom trenutku čak i sleteli "negde u području" da bi se konsolidovali i uštedeli gorivo.

Uprkos apsolutnoj tehnološkoj premoći i utreniranim posadama, američka CSAR operacija bila je toliko složena da su teškoće i neplanirane okolnosti bile neminovnost: prvo je došlo do nekoordinacije između helikoptera u kojima su bile specijalnim snagame i para O/A-10A jer su jedni računali u lokalnom vremenu a drugi po tzv. Zulu vremenu’(koje je jednako onom po Griniču); jedan Sandi u drugom paru imao je kvar na predajniku UHF radija, a i sam Zelko je imao problema sa specijalnom signalnom baterijom što je otežalo njegovo precizno lociranje.

Ne mogavši da u noći nad brdovitim Balkanom pronađe avion-tanker za popunu gorivom jedan od pilota aviona A-10 se snašao tako da je ispalio (svetleće, op. aut) IC mamce kako bi ga lakše uočili i naveli ga do sebe. ’Sandi’ O/A-10 su prijavljivali "jako elektronsko ometanje" kao i "protivvazduhoplovnu aktivnost neprijatelja" u zoni u kojoj se odvijala CSAR operacija.

Navodno je jedan F-16CJ ispalio HARM projektil ka radaru VJ koji je uključen kad su helikopteri ušli u vazdušni prostor Srbije.

Pored toga što američkog pilota gonioci nisu uspeli da uoče sa zemlje (pominjan je i helikopter sa reflektorom za pretragu) nisu uspeli da ga precizno lociraju ni njegovi spasioci, kako oni u avionima koji su kružili iznad, tako ni posade helikoptera koje su letele tik iznad tla uz pomoć optoelektronskih uređaja za gledanje noću, sa pogašenim svim svetlima i radarima da bi izbegli otkrivanje.

U jednom trenutku američki helikopteri sa specijalnim snagama umalo su zakačili dalekovode ali su ih videli u poslednjem trenutku i izbegli opasnost.

Negde pred svitanje, u mrklom mraku – Mesec je zašao iza horizonta a oblačnost se povećala - i Zelko je morao da upali signalnu baklju kada su mu se helikopteri dovoljno približili kako bi ga uočili njegovi saborci. Posle je posvedočio da mu nije radio uređaj za lociranje pa je posegnuo za paljenjem baklje što je naravno imalo za posledicu da su ga uočili su ga i svi ostali koji su ga tražili, po američkim procenama njih oko 80, policije, vojske i meštana.

"Osvetlio sam pola Srbije", pričao je kasnije. Dok su dva helikoptera pružala zaštitu iz lebdenja, jedan HH-60 je sleteo nekoliko desetina metara od Zelka i pokupio ga ispred nosa poteri. Tokom cele noći jedna od najvećih bojazni za američke snage bilo je podmetanje zasede i verodostojnost da je Vega 31 stvarno Vega 31, odnosno pilot Dejl Zelko.

Provera autentičnosti identiteta pilota jedan je fundamenata CSAR mislije i vrši se nekoliko puta, jedna od metoda je otvaranjem tzv. ISOPREP informacija odnosno izolovanih ličnih podataka koje zna samo osoba čiji je identitet potrebno verifikovati. Dvojica specijalaca krenula su iz helikoptera po pilota.

"Video sam dve nejasne figure kako se pojavljuju u tami. Te momke nisam primetio dok nisu prišli na desetak stopa. Izgledali su kao vanzemaljci sa svojim šlemovima, opremom za gledanje noću i naoružanjem. (...) Prišao mi je, zgrabio me za levu nadlakticu i privukao ka sebi. U prvom trenutku nisam znao šta radi ali sam osetio njev dah na svom licu. Proveravao je moj profil. To je bila konačna verifikacija“, seća se Zelko i dodaje da su mu posle rekli kako ga je u tim trenutcima iz predostrožnosti na nišanu držalo nekoliko pripadnika specijalnih snaga.

Helikopter MH-60 bio je na zemlji 45 sekundi. Od iskakanja iz pogođenog F-117 „noćnog sokola“ do izvlačenja sa teritorije SRJ oborenom američkom pilotu i njegovim spasiocima trebalo je nešto manje od osam časova.

Dejl Zelko, čije je obaranje iznad Srbije i izvlačenje iz dubine protivničke teritorije, prema njegovim rečima bilo "veoma potrebno otrežnjenje" ostao je u aktivnoj službi i do penzionisanja bio je čest je učesnik predavanja i seminara na kojima prenosi svoja iskustva, prvenstveno o različitim aspektima preživljavanja i spasavanja oborenog pilota u ratnom sukobu kao i "motivacionih govora" mlađim naraštajima vazduhoplovaca.

Zoltan Dani, komandant 3. raketnog diviziona 250. raketne brigade PVO Vojske jugoslavije koja je oborila F-117 Nighthawk je na svoj zahtev penzionisan i živi u rodnom Skorenovcu kod Kovina gde je otvorio – kažu, veoma uspešnu – pekarsku radnju.

Dvojica oficira susreli su se 2011. godine, inicijativom producenata dokumentarnog filma Drugi susret Željka Mirkovića i posetili jedan drugog.

Nepunih deset godina kasnije F-117 je povučen iz upotrebe i mesto je ustupio modernijim avionima u eskadrilama američkog vazduhoplovstva, ispostaviće se ne baš zauvek: kasnije je određeni broj primeraka vraćen u upotrebu.

Pojedini avioni nalaze se kao eksponati u muzejima (uključujući i delove aviona 82-806 u beogradskom Muzeju vazduhoplovstva i prostorijama 250. raketne brigade), izloženi ispred vazduhoplovnih baza ili rasklopljeni u rezervi. Oko 1200 delića aviona koji je oborio jugoslovenski PVO prodato je kao kolekcionarski predmet uz sertifikat o autentičnosti.

Raketni sistem S-125M Neva-M i danas je u upotrebi u 250. brigadi sada srpskog RV i PVO.

(Aero.rs)