NATO nije znao šta gađa: Tajna operacija na Batajnici koja je prevarila neprijatelja 1999. godine

Jutro posle prve noći napada NATO na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RViPVO) dočekalo je sa više nego prepolovljenom flotom operativnih najboljih i najmodernijih lovačkih aviona MiG-29.

Ovaj lovac sovjetske proizvodnje bio je jedini koji je možda mogao u vazduhu da se suprotstavi tehnološki i brojčano višestruko nadmoćnim leticama agresora. Sa naglaskom na reč možda: od nabavke 1987. prošlo je više od dvanaest godina, u međuvremenu se raspala država, sa njom i JNA, uvedene su sankcije na uvoz naoružanja a potom i ekonomske. Avioni su održavani sa mukom, hronični nedostatak delova i goriva drastično je smanjio letenje i obučenost pilota, o nekim modernizacijama i nabavkama nije bilo ni govora.

U međuvremenu, zapadni avioni koji su krajem devedesetih kada su MiG-29 nabavljeni bili približno jednakih ili čak slabijih mogućnosti su kontinuirano modernizovani. Uvedena je u upotrebu raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-120 AMRAAM sa sposobnošću gađanja ciljeva na preko 100 km udaljenosti koja je i presudila većini jugoslovenskih MiG-29 u vazduhu.

Primarni cilj neprijatelja: MiG-29

Iz ugla napadača, nimalo ne iznenađuje da su jugoslovenski MiG-29 i njegovi piloti bili jedan od primarnih ciljeva: Iako je agresor imao tada najmodernije radare poput AN/APG-68 na F-16C i F-16D duplo većeg dometa od onih kojim su opremljeni MiG-29, kao i pomenute AMRAAM rakete, trebalo je nutralisati svaku makar i najmanju mogućnost opasnosti po svoje avione.

Bez obzira što su znali da su inferiorni i po broju i po opremljenosti, piloti 127. lovačke avijacijske eskadrile Vitezovi poletali su u susret neprijatelju. Tri MiG-29 oborena su prve noći.

Major Nebojša Nikolić se katapultirao iz svog aviona u okolini Titela, major Iljo Arizanov pogođen je iznad Kosova i padobranom se spustio na teritoriju pod kontrolom pobunjeničkih albanskih formacija i naredna dva dana peške probijao do aerodroma.

Major Predrag ‘Grof’ Milutinović je u MiG-29 poleteo sa aerodroma Ponikve ali je oboren - prema kasnijim njegovim svedočenjima najverovatnije prijateljskom vatrom - u blizini Kruševca. Pogođen je i avion kojim je upravljao major Dragan Ilić ali je uspeo iako oštećen da sleti u Niš. Ovaj avion je kasnije gađan i uništen na zemlji.

Prve noći na aerodromu Batajnica je uništen (“teško oštećen”, navode autori Olujić, Dimitrijević i Antić u monografiji 204. lovački avijacijski puk) još jedan MiG-29. Dva dana kasnije, 26. marta, izbubljena su još tri MiG-29. Iznad granice Srbije i BiH oborena su dva aviona pri čemu se major Slobodan Perić spasao katapultiranjem na visini od oko 7.000 metara a kapetan I klase Zoran Radosavljević je poginuo. Prilikom preleta sa aerodroma Podgorica na Ponikve, jedan MiG-29 je izgubljen u udesu, a pilot major Slobodan Tesanovic je iskočio.

Od ukupno šesnaest aviona, kraj trećeg dana rata dočekalo je samo polovina; od toga se još od ranije pet - četiri jednoseda i jedan dvosed - vodilo da su neispravni. Efektivno, iole upotrebljiva lovačka avijacija RViPVO bila je desetkovana za tri dana.

Ideja nastala u bunkeru

“Dvadeset četvrtog marta sam se zatekao u ulozi operativca u 204. lovačkom avijacijskom puku. Tačno sam znao odnos naših snaga i zemalja koje nas napdaju”, počinje priču za Aero.rs pilot-potpukovnik u penziji Đorđe Ivanov.

“Pre prvih dejstava, mi smo dislocirali neke avione. Operativni centar je pogođen sa više [krstarećih raketa] Tomahavk tu noć i naravno da je uništen, a mi koji smo tu bili, otišli smo na neki rezervni položaj, koji je bio kao neka zemunica. Tu smo imali centar veze za komunikaciju sa pilotima”

“Bilo nas je mnogo unutra. Te rakete su padale sve bliže i bliže i, što se kaže, Bogu se moliš da ne promaše i da te ne ‘sastavi’. Dok osećaš te detonacije, prođe ti život kao neki film, kao neka traka; ja sam se u tom momentu setio Strumice, mog rodnog grada, gde sam pravio makete, napravio sam Trojanskog konja i osvojio neku nagradu”.

“Ne znam kako se to spojilo, Trojanski konj i makete aviona. Znao sam da mi da pobedimo u tom ratu nemamo šanse, i po pitanju snaga i po pitanju obučenosti, mislim da smo bili potpuno inferiorni”

Ivanovu, tada majoru avijacije, rodila se ideja da naprave lažne avione kojima bi zamenili prave kako bi ih “sačuvali, pa u nekom boljem vremenu, kad oni misle da ih više nemamo, možda bi poleteli pa bi nešto uradili”.

Dok su pod bombama i krstarećim raketama bili u operativnom centru, pripadnici RViPVO su pratili situaciju na nebu, pristizale su informacije, gledali su kako njihove kolege i prijatelje obaraju jednog po jednog. “Moraš nešto preduzeti da bi sačuvao [avione], jer ovako samo možemo da izginemo”, razmišljao je tada.

Da nije major prolupao

“Tu noć nismo spavali… Tukli su do sitnih sati” Ujutro su u obilazak aerodroma Batajnica kako bi sagledali nastala razaranja došli komandant RViPVO general Smiljanić sa kim su bili i funkcioneri opštine Nova Pazova koja se naslanja na aerodrom. “Naše pozadinsko obezbeđenje je bilo naslonjeno na njih (Opštinu Nova Pazova, op. aut.) i oni su došli da vide da li nam treba neka pomoć, da vidimo gde će ljudstvo, gde ćemo da spavamo, da se hranimo, a ja sam kao operativac 204. lap bio zadužen upravo za taj deo”, nastavlja Ivanov.

Predložio je komandantu da se prave lažni ciljevi – makete kako bi se sačuvali pravi avioni. “Pogledao sam reakciju, vidim oni civili političari se gurkaju, kažu da nije major prolupao, kakve makete da pravi, rat je, gine se, gori na sve strane. On (general Smiljanić, op. aut.) je samo odmahnuo rukom i rekao ‘dobro’”.

Njemu je to bilo dovoljno da prione na posao. “Nikakvih papira, strategijskih planova, projekata nije bilo. Trebalo je osmisliti od čega, kao i sa kim da se rade te makete”. Vrlo brzo, Ivanov je shvatio da to ne može biti ‘tek neka skalamerija’ već mora biti verna kopija pravog aviona kako bi zavarala neprijatelja koji “nije bio nimalo naivan”.

Čuo je da u Novoj Pazovi ima avio-modelara koji su svetski prvaci “sa ovim malim modelčićima koji prave”, kao i za raketne modelare u Vojsci i odlučio da iskoristi njihovo umeće. Našao je i stolare i “jednog od boljih avio-mehaničara koji je isto bio modelar”. Ekipa za izradu lažnih MiG-29 bila je spremna.

Samu proizvodnju maketa organizovao je u novopazovskim fabrikama i radionicama nameštaja. U celom procesu izrade najveća ‘genijalnost’, smatra Ivanov, je bila u činjenici da su makete, koje su pravljene primarno od drveta – letvica i šperploča, na kraju obložene tankim metalnim pločama. Konkretno, štamparskim pločama koje “su tanke, lako savitljive, imaju odličan [radarski] odraz a lako se kroje makazama”

Od flomastera i najlona do “pravog” aviona

Ekipa je okupljena u školi u kojoj su bili raspoređeni. “Uzeli smo najobičniji crtež od makete aviona u razmeri 1:72 (plastične makete na sastavljanje, op. aut), najlon, alkoholni flomaster i izvukao sam konture”. Otišli su u fabriku i tu je počela izrada prve makete, “pilot uzorak, da vidimo da li može da stoji, da drži, da se odnese iz fabrike do pozicije na aerodromu”

Majoru Ivanovu izrаda maketa nije bio primarni zadatak tokom rata. Kao pripadnik komande 204. lap, zaduženja su mu bila razmeštaj ljudstva i tehnike, snabdevanje i dežurstvo na operativnom centru. Maketama se bavio u, uslovno rečeno, slobodno vreme – ako tako nešto postoji tokom ratnog stanja. “Bukvalno nisam spavao. Bio sam dežuran, a posle dežurstva odem u radionicu da vidim šta rade momci”.

Jedan od izazova predstavljalo je to što je hala u kojoj su sklapane bila relativno mala, pa su krila i repne površine dodavane na centralni deo (trup sa “motorima” i vertikalnim repom) kada lažni MiG-29 napusti radionicu. “To je bio proces koji je trebalo vrlo brzo uraditi”, priča Ivanov, “jer čim izađe napolje dobija obrise aviona” i može biti primećen.

Na izradi prve makete, uz Ivanova radili su avio-mehaničar zastavnik Drakče Ranić, avio-modelari Radivoje Blagojević i Nikola Buljević, stolar Petar Grubić i preduzeća DIP Vojvodina iz Nove Pazove i Lifam iz Stare Pazove.

Od početka izrade do postavljanja prošlo je 24 dana. "Postavili smo je i uveče je već bila uništena", seća se Ivanov.

“Pravi avion smo ugurali u šumicu, i tu maskirali, isključili sve na njemu a maketu smo ‘oživeli’ i stavili pored njega na oko 100 metara. Pilot i mehaničar su bili na pravom avionu, u dežurstvu, ali pokriveni maskirnom mrežom. Samo sam molio Boga da ne zamene. Znali smo da će tu noć da gađaju i bilo je pitanje da li će pogoditi maketu ili pravi avion”, priseća se Ivanov postavljanja prve makete na ono što u vazduhoplovstvu zovu razmeštejana prostorija (r/p).

NATO je “zagrizao mamac”: Prva maketa je uništena

Neprijatelj je “zagrizao mamac”, pogođena je maketa, a ne pravi MiG-29. “Prekrstili smo se, hvala Bogu, jedna maketa manje, ali zato jedan avion i ljudski životi više…” Posle toga, kaže Ivanov, i vojno rukovodstvo je shvatilo da makete nisu šala.

Sledeća je urađena za 10 dana, treća za sedam, a šesta, poslednja je završena za pet dana. To je bilo moguće jer su već, kako Ivanov slikovito opisuje “uhodali proizvodnju, šnitove, mere, znalo se ko šta radi”.

Većina maketa uništavane su samo nekoliko sati od sklapanja. Jedna je čak gađana dok je prevlačena na mesto gde su je nameravali postaviti ali nije pogođena. Ivanov smatra da je raketa verovatno “zaključala” na stacionarni cilj i da je maketu – i mehaničare koji su je vukli traktorom – spasilo tih “50 do 70 metara” koji su prešli od kad je raketa lansirana do trenutka pogotka.

NATO je očigledno vodio evidenciju o broju preostalih jugoslovenskih aviona MiG-29. Uništeno je pet lažnih MiG-29, a toliko je i aviona preživelo sukob. Poslednja maketa je pogođena pred sam kraj rata, 8. juna: po svemu sudeći bojeva glava nije detonirala, pa su oštećenja nastala samo od krhotina asfalta.

“Zahvaljujući toj ideji, sačuvali smo avijaciju, koja i dan danas leti”, ponosan je Đorđe Ivanov. “Dvadeset šest godina, evo, te makete su nadživene same sebe”, kaže penzionisani pilot misleći na avione koji su spaseni, a i danas lete u RViPVO Vojske Srbije.

Ivanov smatra da smo tokom rata izgubili sve MiG-29, “sigurno lovačka avijacija ne bi opstala” i zaštita vazdušnog prostora bi možda morala da se delegira i na strane države, kako to i rade mnoge države u regionu.

“Mislim da sam u tom momentu uradio nešto najbolje što sam mogao za našu zemlju: sačuvati tehniku, sačuvati ljudske živote i upotrebiti kasnije u nekom drugom vremenu i u drugim uslovima. Onako kako smo krenuli, da su nam sve uništili, ja mislim da bi točak istorije bio drugačiji”, razmišlja Đorđe Ivanov više od četvrt veka posle sukoba.

Kako izgleda lažni MiG-29

“Makete smo radili na dva mesta. Jedno je bilo Lifam, drugo Drvno industrijski kombinat Vojvodina”, seća se pilot-potpukovnik u penziji. Konstrukcija je bila metalna, oblik maketi su davale letve, a preko toga su zakucavane šper ploče i na kraju već pomenute metalne aluminijumske štamparske ploče. “Točkove smo uzimali od starih automobila na furdi, od fiće, od kombija, šta god smo imali, samo da se kotrlja.”

Na mesto izduvnika “smo dodavali velike buriće od čeličnog lima 3-4 mm debljine i u njima smo ložili vatru – na ta dva mesta – da ‘avion’ dobije i termoviziju”, odnosno odraz u infracrvenom spektru, navodi Ivanov. “Postavljali smo i radio-stanicu u nosu, takozvana Nataša”. Sa radio-stanice je emitovana uobičajena komunikacija između pilota aviona i kontrole letenja koja se obavlja prilikom pokretanja i poletanja aviona.

Na kraju su makete farbane “pravim avionskim bojama”, postavljene su oznake RViPVO i čak evidencijski brojevi od 18111 do 18115 na repove. Poslednja maketa dobila je “evidencijski broj” 18106.

Bilo je i naizgled banalnih problema, kako nabaviti boje – nisu hteli da im daju: “Ko farba avione u sred rata?!”, a nisu smeli da kažu za šta im trebaju da ne bi “procurela” informacija o proizvodnji lažnih aviona. Ivanov ističe da je bio “posebno krut po pitanju bezbednosti”, da nije davao nikakva snimanja, “jer da je procurela informacija, našli bi oni neki način da saznaju šta je pravo a šta je lažno”.

“Imate termoviziju, imate fizički oblik, i imate još i radio signal, pa ne znam ko ne bi tu omanuo”, ponosan je Ivanov na lažne avione koje su pravili. “U tome je bila – narodski rečeno – glavna caka, da maketu oživiš”.

Ivanov priča da je, po postavljanju prve makete, prilikom obilaska aerodroma sa komandantom puka potpukovnikom Milenkom Pavlovićem - koji je inače i sam bio pilot MiG-29 i nedugo zatim je i poginuo u tom avionu - kada je video maketu prvo bio iznenađen brojem aviona na aerodromu, a potom tražio objašnjenje zašto avion nije naoružan. “On sa pedeset metara, koji vozi taj avion, nije mogao da primeti da je to lažni cilj, koliko je bio stvarno veran.”

Tri života poslednje makete MiG-29

Poslednja, šesta maketa, koja je dobila evidencijski broj 18106, kako je već pomenuto, nije uništena ali je gađana i oštećena pred sam kraj rata, 8. juna. Godinama je propadala na otvorenom na batajničkom aerodromu.

“Molio sam nadležne da je prebacimo u muzej da svedoči o tom nekom vremenu kako smo ratovali; tu je bilo i razumevanja i nerazumevanja”. Pre desetak godina maketa je konačno prebačena u Muzej vazduhoplovstva pored aerodroma Nikola Tesla, gde ju je restaurirao, uz pomoć svog sina – ponovo Đorđe Ivanov, sada penzioner ali sa nesmanjenim entuzijazmom.

Pre nego što će stići u muzej, ovaj, slobodno možemo reći, istorijski artefakt još jednom je izbegao uništenje: trebala je biti “dignuta u vazduh” za scenske efekte u filmu Darka BajićaRat uživo. Maketu je spaslo to što je sa nje otpao prednji točak, zaglavila se i nisu mogli da je pomere.

Treći put ova maketa M-18 preživela je uništenje kada je, prema zamisli, trebala biti deo postavke izložbe “Odbrana 78” povodom 20 godina od NATO agresije. “Neko se setio (...) da se ta maketa, koja je već restaurirana, iseče i ponovo montira u Muzeju grada Beograda. Da su to uradili, mislim da je nikad ne bi ponovo sastavili”, priča Ivanov. “Predložio sam da im napravim drugu, koja će biti primerena za izložbu. I tako sam uradio.”

Poslednja maketa M-18 i danas se nalazi pored Muzejoa vazduhoplovstva, nažalost i dalje zatvorenog za posetioce kao nemi svedok svog vremena i onih koji su je osmislili i pravili, prkoseći snalažljivosti tehnološkoj  i brojačanoj nadmoći neprijatelja.

Sukob sa NATO preživelo je ukupno pet aviona MiG-29, tačno onoliko koliko je maketa M18 uništeno. Četiri jednoseda varijante 9.12 (evidencijskih brojeva 18101, 18102, 18105 i 18108) i jedan dvosed za obuku varijante 9.51 (ev. br. 18301) uz potpuno zastarele MiG-21 i njihovi piloti održavali su "na aparatima" lovačku avijaciju i obezbeđivali zaštitu vazdušnog prostora Savezne Republike Jugoslavije, Državne zajednice Srbije i Crne Gore i Srbije sve do 2017. godine. Tada je od Rusije dobijeno šest aviona istog tipa (varijanti 9.12, 9.13 i 9.51) i četiri od Belorusije (9.13). Danas Vojska Srbije koristi i dalje ove avione, koje su modernizacijama i integrisanjem novog i naoružanja dovedeni na standard nazvan MiG-29SM.

Našao svoj mir u slikarstvu i ikonama

Đorđe Ivanov je otišao u penziju ubrzo posle rata, 2000. godine, u činu potpukovnika, kako sam kaže zbog stanja u avijaciji kada se došlo u situaciju da je RViPVO "spalo da ima jedan do dva ispravna aviona".

"Znate kakva su to vremena bila posle rata, te nema guma te nema akumulatora, nema ništa... Kad sam jednu noć sleteo, okačio sam kacigu i rekao 'Đorđe, to je to, šta je bilo po pitanju avijacije'. Nema za čim da žalim. Da je ostala avijacija kakva je trebala da bude, da nije bio prokleti rat, sigurno bih leteo još mnogo godina i uživao bih u tome".

Kaže da "ponekad, kad se baš zaželi" ode do letilišta pa sa svojim prijateljima koje imaju motorne zmajeve i ultralake letilice "malo leti". Dobitnik je Ordena belog orla sa mečevima trećeg stepena.

Posvetio se slikarstvu i konopisanju, oslikavši mnoge crkve u Srbiji ali i Francuskoj i Makedoniji. Imao je do sada preko 65 izložbi slika, na kojima preovladavaju vazduhoplovni motivi.

"Smatram da sam avijaciju naslikao iz mog ugla, kao pilota, kako sam je doživljavao. Tako da sam našao sebi neki mir: upravo to uživanje u letenju kroz slikarstvo", završava svoju priču za Aero.rs o maketama avione koje su prevarile NATO i ljudima koji su ih osmislili i pravili Đorđe Ivanov, pilot-potpukovnik u penziji.

(Aero.rs)