Čelična kupola, superavioni, dronovi: Turska 11. na svetu po izvozu naoružanja, evo kako

U poslednjih nekoliko godina, potpisnik ovih redova više puta je čuo pitanje "zašto više ne pravimo vojne avione". Uz to, naravno, kreće i salva konstatacija i žalopojki za nekim davnim vremenima, kada su u zemlji koje više nema (SFRJ) bili izrađivani nacrti za avione budućnosti, a već postojeće avione merkali i Amerikanci.

A sad? U 21. veku uspeli smo da u pančevačkoj Utvi proizvedemo Lastu 95 (prvi put poletela 2009.) i Sovu (potpuno metalni niskokrilac - kažu idealan za škole letenja i avio-taksi). Gromoglasno najavljivan projekat Kobac iz pančevačih pogona nikada nije poleteo (iako je bilo najavljivano da će prvi put biti u vazduhu 2013).

Preporučujemo

Vojni vazduhoplovi sa mlaznim motorima kao da su davna prošlost za našu industriju. Razlozi za to? Naravno - novac.  Tačnije - veoma mnogo novca. I mnogo mladih stručnjaka. To je nešto što Turskoj - ne nedostaje: barem u tom segmentu.

TUSAS

Za razliku od Srbije, Turska je uspela da se odlepi: pedesetih godina prošlog veka - odmah po učlanjenju u NATO, nivo njihove proizvodnje borbenih aviona bio je manje-više na istom nivou kao u Jugoslaviji, a 1987. u halama tada državne kompanije TUSAS (Türk Havacılık ve Uzay Sanayii A.Ş. - Turska vazduhoplovna i svemirska industrija) započelo se sa proizvodnjom licencne verzije F-16 u saradnji sa Dženeral Dajnemiksom.

Međutim, tu nije kraj: Pogoni ove velike kompanije koji se nalaze kraj Ankare i u kojima trenutno radi više od 17.000 ljudi, od čega više od 7.000 inženjera prosečne starosti od 33 godine, ušli su u proizvodnju lakih školsko-borbenih aviona Hurkuš (manje-više u klasi Laste 95), ali za potrebe turskog vazduhoplovstva rade i napredne nadzvučne mlazne školsko-borbene avione Hurjet koji će, prema postojećim planovima, uskoro ući u naoružanje i Španskog ratnog vazduholovstva.

Turska je dugo bila veoma važan faktor u proizvodnji Lokid Martinovog aviona F-35: TUSAS je imao značajnu ulogu kao dobavljač drugog izvora za središnji trup (center fuselage) američkog aviona, zajedno sa kompanijom Nortrop Gruman. Međutim, zbog kupovine PVO sistema S-400 od Rusije, Turska je "izbačena" iz igre i bila je prinuđena da se okrene proizvodnji svog aviona pete generacije.

Njihov KAAN (imperator) odavno je obavio prvi probni let (prvi primerak na slici iznad), a u ovom trenutku u pogonima se završava treći prototip (od šest planiranih) koji bi trebalo da se "približi" konačnoj verziji aviona planiranog za priključenje naoružanju Turskog ratnog vazduhoplovstva u 2028. godini. Saudijska Arabija i Španija pa i Egipat za sada se pojavljuju kao potencijalni kupci i partneri u razvoju aviona, ali autor ovog teksta prilikom posete TUSAS-u nije mogao da dobije potvrdu ovih informacija.

Istovremeno, u okviru više hala radi se na proizvodnji helikoptera T129 ATAK (u saradnji sa italijanskim Leonardom), višenamenskog helikoptera T625 Gökbey (gospodar neba - op. aut.), ali i helikoptera T70 (turska verzija helikoptera Blek Hok), kao i transportnog T925, kao i napadačkog T929 ATAK2. Tu su i široko prihvaćene i u naoružanjima više zemalja prisutne bespilotne letelice Anka i Aksungur. 

ASELSAN 

Još jedna kompanija izdvaja se po složenosti svojih sistema: Vojna elektronska industrija - skraćeno ASELSAN (od Askeri Elektronik Sanayi). Sa više od 16.000 zaposlenih (od čega više od 7.000 inžinjera i stručnjaka prosečno starih - pogađate - 33 godine), kompanija je smeštena takođe nadomak Ankare u strogo obezbeđenom okruženju.

Samo dva dana pre dolaska novinara portala Aero.rs, na zatvorenoj ceremoniji kojoj je prisustvovao i Redžep Tajip Erdogan, kompanija je isporučila ključne komponente projekta Çelik Kubbe (Čelična kupola), nacionalnog sistema integrisane vazduhoplovne odbrane. Ovaj sistem je dizajniran da obezbedi višeslojnu zaštitu od različitih pretnji, uključujući bespilotne letelice, rakete i vazdušne napade.

Sistem "težak" 460 miliona dolara se sastoji od čak 47 "delova" (vozila) među kojima se izdavajaju moćni AESA radar ALP 300-G sa dometom detekcije od 650 km, ali i PVO sistemima KORKUT (strašilo), SIPER (zaklon - za zaštitu dugog dometa) i HISAR-0+ i HISAR-A+ (utvrđenje), raketnim sistemom  GÖKDEMİR (gospodar neba) i GÖKER (za zaštitu od niskoletećih pretnji), kao i mobilnim laserskim sistemom GÖKBERK (čelično nebo - za uništavanje bespilotnih letelica).

ROKETSTAN

Vodeći turski proizvođač raketnog i odbrambenog naoružanja takođe ima svoje proizvodne pogone u okolini Ankare. Ova kompanija osnovana je 1988. godine kao deo napora Turske da razvije sopstvenu industriju raketne tehnologije. Danas je prepoznata kao ključni igrač u turskoj odbrambenoj industriji.

U sastavu ove kompanije radi više od 5.000 zaposlenih, od čega je više od polovine - inženjerski kadar, uglavnom uključen u istraživačko-razvojni sektor, ali i proizvodne pogone. ROKETSTAN je zajedno sa ASELSANOM bila presudna u izradi Čelične kupole: oni proizvode rakete HISAR i SIPER, ali i balističke rakete J-600T, Bora, Tayfun, Cenk.

Lepeza proizvoda se na tome ne završava: tu su projektili za ratnu mornaricu: Atmaca (Jastreb), Çakır (Plavooki - najnoviji projektil namenjen pomorskim snagama), torpedo Akya (som), ali i mnogi drugi sistemi i proizvodi namenjeni svim rodovima oružanih snaga Turske.

ULAGANJE KOJE SE ISPLATI 

Turska je danas na globalnom planu 11. po izvozu naoružanja. U ovoj zemlji postoji više od 3.500 kompanija koje se bave odbrambenom industrijom. Mi smo pomenuli samo tri one koje se nalaze u okolini Ankare i koje se bave vazduhoplovnim i PVO sistemima.

Nismo čak pomenuli ni vrlo značajnog proizvođača - privatnu kompaniju Bajkar sa nešto više od 5.000 zaposlenih, od čega je skoro polovina inženjerskog kadra, sa prosečnom starosti od 29 godina. Njeni pogoni su u okolini Istanbula a na ovim prostorima prisutna je sa svojim bespilotnim letelicama Bajraktar 2, Bajraktar 3, Kizilelma i Akinči, o čemu smo pisali u više tekstova na našem portalu.

Koliko se računa na ovaj segment industrije govori i podatak da je Erdogan (na ranije pomenutoj ceremoniji) postavio kamen temeljac za nove istraživačke pogone u ASELSAN-u vredne više od 1.5 milijardi dolara. 

Turska odbramena industrija ima obrt veći od 20 milijardi godišnje, a na razvojne projekte u ovoj godini potrošiće više od 3,5 milijardi dolara.

Sa preko 100.000 zaposlenih i prosečnom starosti od 34 godine, uz činjenicu da gotovo polovina kadra "otpada" na inženjere, ne treba ni da čudi što je izvoz samo u prošloj godini dostigao 7.4 milijardi dolara.

Ova brojka će uveliko biti premašena u 2025: Do jula je vrednost izvoza bila 4.27 milijardi dolara. O sledećoj godini možemo samo da spekulišemo, s obzirom na to da je samo na ovogodišnjem Sajmu odbrambene tehnologije IDEF u Istanbulu (od 22. do 27. jula 2025.) potpisano 270 ugovora vrednih devet milijardi dolara, od čega je 65 odsto namenjeno izvozu. 

(Aero.rs)