Rusiji uništena dva jedinstvena aviona: Strateški gubici ili primerci za muzej?

Masovni kombinovani udar dronovima i krstarećim raketama koji su Oružane snage Ukrajine izvele u noći između 24. i 25. novembra na strateške ciljeve u Rostovskoj oblasti imao je za posledicu uništenje dva veoma specifična i unikatna vazduhoplova ruskih Vazduhoplovno  kosmičkih snaga (VKS): Beriev A-60 i Beriev A-100, o čemu je Aero.rs jutros pisao.

Na satelitskim snimcima aerodroma Taganrog-Južni, gde se nalazi Taganrogski vazduhoplovno-naučno-tehnički kompleks G. M. Beriev (Таганрогский авиационный научно-технический комплекс имени Г. М. Бериева), identifikovane su po svemu sudeći potpuno uništene dve letelice o kojima su kada su razvijane informacije dozirane veoma šturo - uostalom nimalo iznenađujuće, s obzirom na njihovu namenu i potencijalnu stratešku važnost za SSSR, odnosno Rusiju.

Preporučujemo

Beriev A-60 je bio eksperimentalna platforma koja nosi lasersko naoružanje. A-100 je bio unikatni probni avioni, takozvana "leteća laboratorija" za ispitivanje komponenti novog radarskog sistem A-100 Prezident. Oba aviona su nastala iz teškog četvoromotornog transportera Il-76.

Iako se ime Beriev u svetu avijacije najčešće vezuje za džinovske hidroavione i amfibije za gašenje požara, kompleks u Taganrogu ima mnogo širu i važniju ulogu u ruskoj vojnoj mašineriji. Ovo postrojenje je decenijama ključna tačka, svojevrsni "mozak i srce" za razvoj i održavanje nekih od najsofisticiranijih projekata ruskog vazduhoplovstva.

Strateški udarac ili namerno ostavljeni kao mete?

Iako slike uništenih trupova deluju dramatično, skoro sasvim je sigurno da su ovi avioni u trenutku udara bili neoperativni. Satelitski snimci iz prethodnih godina pokazuju da su obe letelice duže vreme provele na istim pozicijama na stajanci, izložene atmosferskim uticajima. Logično bi bilo pretpostaviti da veći deo sofisticirane, unikatne opreme i elektronike nije ni bio u njima i da su služili kao donori delova ili jednostavno čekali neka bolja vremena (barem u slučaju A-100) ili rashodovanje.

Međutim, to ne umanjuje značaj ovog događaja. Pogodak u srce kompleksa Beriev nesumnjivo je još jedan dokaz da Ukrajina poseduje sposobnost preciznih udara duboko unutar teritorije Rusije, stotinama kilometara daleko od linije fronta. Kijev je ovim poslao jasnu poruku da može da dosegne ne samo operativne baze, već i fabričke hale i remontne zavode.

Upravo u Taganrogu se vrši generalni remont strateških bombardera Tu-95 (NATO oznaka Bear) i mornaričkih patrolnih aviona Tu-142, ali i flote aviona za rano upozoravanje i kontrolu Beriev A-50 (NATO oznaka Mainstay). Svaki poremećaj u radu ovog postrojenja ima sistemski efekat koji nije moguće kompenzovati premeštanjem proizvodnje ili servisa na drugo mesto, jer Rusija, procena je zapadnih izvora, nema paralelne kapacitete za ovakve projekte. To je usko grlo je upravo Beriev.

Ruska strana, suočena sa dokazima, pokušava da amortizuje gubitak. Poznati vojni Telegram kanal Fighterbomber, neformalno glasilo VKS, potvrdio je uništenje uz dozu ciničnog humora, navodeći da je "problem rashodovanja sada rešen" jer A-60 nije leteo od 2016. godine, a za rashod nije bilo novca.

Beriev A-60: Sovjetski san o laserskom maču

Prva žrtva napada je letelica koja mnogima koji izgleda kao da je izašla iz naučno-fantastičnog filma. Beriev A-60 je razvijen na bazi transportera Il-76MD, sa ambicioznim ciljem da postane nosač laserskog oružja. Projekat je započet sredinom 1970-ih u saradnji sa biroom Almaz, kao direktan odgovor na američke planove o militarizaciji svemira i famozni program "Ratova zvezda".

Za razliku od holivudskih predstava gde laseri razaraju sve pred sobom, primarna namena A-60 bila je borba protiv visokoletećih izviđačkih balona u stratosferi, a kasnije i "oslepljivanje" optičkih senzora na neprijateljskim satelitima.

Da bi se u avion ugradio laser, Il-76 je pretrpeo drastične izmene. U nosu aviona, umesto standardnog meteorološkog radara, ugrađen je loptasti poklopac u kojem je bio smešten radar za nišanjenje Ladoga, sposoban da detektuje balon na udaljenosti od preko 60 kilometara.

Na leđima aviona konstruisana je specifična grba koja se otvarala da bi iz nje izlazila kupola glavnog lasera, dok su sa obe strane trupa, ispod krila, montirani ogromni turbo-generatori snage 2.1 megavata za napajanje sistema.

Srce ovog kompleksa činio je gasni laser na bazi ugljen-dioksida (CO2). Prema dostupnim tehničkim podacima, efektivni domet lasera iznosio je oko 40 kilometara. Sistem je bio dizajniran da dejstvuje sa visina od oko 10.000 metara, odakle je laserski zrak imao manje atmosferskih prepreka.

Iako je teorijski mogao da emituje zrak do 50 sekundi, realno vreme dejstva bilo je ograničeno na oko 11 sekundi zbog ogromne potrošnje energije i zagrevanja.

Razvojni put ovog aviona bio je trnovit. Prvi primerak (oznaka "1A") poleteo je 1981. godine, ali je uništen u požaru na aerodromu Čkalovski 1989. godine. Drugi primerak, "1A2", koji je sada stradao u Taganrogu, poleteo je 1991. godine, baš u trenutku raspada SSSR-a.

Tokom testiranja 1984. godine, sistem je demonstrirao svoju moć kada je sa visine od 10 kilometara uspešno oštetio test-balon u stratosferi iznad poligona Volsk. Mnogo godina kasnije, 2009. godine, u jednom od retkih eksperimenata nakon raspada SSSR-a, A-60 je navodno uspešno laserskim zrakom osvetlio i japanski satelit Ajisai na visini od 1500 km.

Ipak, hronični nedostatak novca učinio je svoje, pa se veruje da su iskustva sa A-60 poslužila za razvoj modernog kopnenog laserskog sistema Peresvet, dok je sam avion prepušten zubu vremena.

A-100: Izgubljena karika budućnosti

Druga uništena letelica, A-100LL (leteća aboratorija), predstavlja možda i veći udarac za ruske ambicije jer je reč o letilici koja je trebala da trasira put za naslednika sadašnjih A-50 radara. Projekat A-100 Premijer zamišljen je kao veliki  tehnološki skok, baziran na modernizovanom avionu Il-76MD-90A sa novim motorima PS-90A-76 i potpuno digitalnom avionikom.

Na papiru, Beriev A-100 Premijer trebalo je da otkloni sve slabosti svog prethodnika. Novi radar Liana sa aktivnom faznom rešetkom (AESA), koji razvija koncern Vega, trebalo je da omogući praćenje do 300 ciljeva istovremeno na daljinama do 650 kilometara, uz znatno veću otpornost na ometanje.

Međutim, u praksi se razvoj A-100 pokazao kao izuzetno težak i spor proces. Program traje više od deset godina, a do danas nije potvrđeno da je ijedan primerak postigao punu operativnu sposobnost. Ključni problem leži u elektronici i softveru. Savremeni AEW&C avion nije samo "radar u vazduhu", već leteći računarski sistem visokih performansi koji mora da obrađuje ogromne količine podataka u realnom vremenu. Zapadne sankcije dodatno su otežale pristup neophodnim elektronskim komponentama, čineći sudbinu Premijera neizvesnom.

Uništena letelica u Taganrogu služila je upravo za testiranje tih sistema pre ugradnje u serijske modele. Iako na njoj nije bila montirana velika radarska antena (popularna"pečurka"), gubitak ove platforme dodatno će usporiti inženjere koji su već godinama u zaostatku za rokovima - ako Rusija uopšte bude ikada htela i imala tehnološke i ekonomske snage da nastavi projekat.

Ove godine mogle su se pročitati i informacije da se od A-100 odustalo i da je Beriev ponudio razvoj novog aviona za vazdušno osmatranje i komandovanje izvedenog iz mlazne amfibije Be-200.

VKS između prošlosti i budućnosti koja nikako da stigne 

Gubitak bilo kakvih resursa vezanih za program letećih radara dolazi u najgorem mogućem trenutku za Rusiju. Ruska vojna doktrina se i dalje u velikoj meri oslanja na centralno vazdušno komandno mesto. Upravo tu ulogu ima A-50: on ne samo da otkriva ciljeve na velikim udaljenostima i iza radarskog horizonta, već koordinira lovačku avijaciju i povezuje podatke sa sistemima PVO dugog dometa poput S-300 i S-400.

Bez aviona ovog tipa, ruski sistem gubi "operativnu dubinu". Kopneni radari ostaju ograničeni zakrivljenošću Zemlje, dok lovci bez komandnog aviona imaju znatno sužen situacioni pregled. Zbog toga se svaki gubitak A-50 ne posmatra kao još jedan izgubljen avion i ne meri procentima, već gleda kao strukturni udarac sposobnosti PVO i vazdušnog ratovanja.

Od početka rata u Ukrajini, od nekih desetak operativnih aviona VKS, dva A-50 su oborena u borbenim operacijama a prama dostupnim podacima najmanje jedan je onesposobljen na zemlji.

Dok Rusija gubi stare, dokazano funkcionalne AEW&C avione u ratu, novi još uvek nisu spremni. A-100 Premijer je zamišljen kao veliki  tehnološki iskorak, ali se u realnosti pretvorio u dugotrajan tranzicioni projekat bez jasnog završetka.

Uništavanjem test-platforme A-100 u fabrici koja je jedina sposobna da je proizvede, Ukrajina je uspela da dodatno proširi  svojevrsan vakuum između odlazeće prošlosti i budućnosti ruske avijacije koja nikako da stigne - osim ukoliko se Rusija sama nije odrekla te budućnosti u formi A100 zarad neke bolje i novije.

(Aero.rs)