Trka za prvim letećim taksijem vredna milijarde dolara: Od naučne fantastike do Beograda

Septembra prošle godine, letelica kakva je do nedavno mogla biti viđena samo u filmovima naučne fantastike popela se na 3.050 metara (FL100, 10.000 stopa) iznad sunčane Kalifornije. Bez grmljavine mlaznih motora. Bez klaparanja helikopterskih rotora koji tresu prozore. Čuo se samo tiho električno zujanje dvanaest propelera dok je Midnight eVTOL vazduhoplov kompanije Archer Aviation klizio nebom ka budućnosti u kojoj bi letenje na posao moglo biti jednako rutinsko kao poručivanje CarGo ili Ubera.

Ovo nije bio samo još jedan probni let u nizu. Sa uspešnim prelaskom iz vertikalnog u horizontalni let i dostignutom visinom od 10.000 stopa, bio je to dokaz koncepta: era urbane vazdušne mobilnosti je stigla, a nekoliko odvažnih kompanija učestvuje u trci visokog rizika da je prva isporuči tržištu.

Među njima, Archer Aviation, startap iz San Hozea osnovan pre manje od  osam godina, pojavio se kao jedan od najznačajnijih, podržan milijardama dolara kapitala od United Airlines, automobilskog giganta Stellantis i Boeinga.

Upravo je ova američka kompanija pre dva dana saopštila da je potpisala ugovor o partnerstvu sa Vladom Srbije, u okviru koga je izabrana da bude zvanični partner za vazdušne taksije na izložbi EXPO 2027, uz mogućnost kupovine do 25 letelica, o čemu je portal Aero.rs pisao. Koliko je poznato, reč je o prvom takvom ugovoru u Evropi, kojim Archer nastoji da se pozicionira na budućem tržištu urbane vazdušne mobilnosti, a ukoliko se na EXPO 2027 realizuju makar demonstracioni letovi, Beograd ima mogućnost da postane jedan od prvih evropskih gradova u kome je leteo eVTOL vazduhoplov, kolokvijalno nazvan "leteći taksi".

U trci ka komercijalizaciji, kompanija se takmiči sa Joby Aviation (kojeg podržavaju Toyota i Delta Air Lines), nemačkim Liliumom, kineskim EHangom i desetinama drugih inovatora koji veruju da je budućnost i urbanog transporta u trećoj dimenziji. Pitanje više nije da li će električni vazdušni taksiji funkcionisati, barem u nekom obimu. Pitanje je ko će prvi preživeti sve izazove (u branši ih ponekad nazivaju i dolinom smrti) sertifikacije i isplativosti i stići do cilja.

Osnivači koji su sve stavili na kocku

Adam Goldštajn i Bret Adkok nisu bili tipični kandidati za revoluciju u avio-industriji kada su osnovali Archer Aviation u oktobru 2018. godine. Nisu bili veterani Boeinga niti penzionisani NASA inženjeri. Bili su tehnološki preduzetnici koji su upravo prodali svoju softversku kompaniju za regrutovanje, Vettery, grupaciji Adecco za više od 100 miliona dolara.

U trenutku kada bi se većina ljudi sa devetocifrenim iznosom na računu povukla na plažu ili neko egzotično mesto na planeti i pustila da se kapital negde na sigurnom "vrti" i donosi profit, Goldštajn i Adkok su gledali u paralizujući saobraćaj Los Anđelesa — i imali drugačiju viziju. "Pitali smo se: šta ako bismo mogli potpuno da preskočimo tlo?" prisećao se kasnije Goldštajn.

Dvojica diplomaca Univerziteta Florida posedovala su nešto retko u konzervativnom svetu vazduhoplovstva: mentalitet Silicijumske doline. Želeli su da se kreću brzo i razmišljaju u širinu (engl. Think big, move fast). Umesto da decenijama usavršavaju prototipe u tajnim hangarima, odlučili su da prikupe ogroman kapital, udruže se sa industrijskim divovima i počnu da jure ka sertifikaciji američke FAA (Federalne vazduhoplovne administracije) vratolomnom brzinom.

Tehnologija baterija je konačno napredovala dovoljno da električni let učini izvodljivim, a FAA je upravo skicirala nove puteve sertifikacije za eVTOL letelice (električne letelice sa vertikalnim poletanjem i sletanjem). Istovremeno, gradske gužve su dostigle nivo krize — prosečan putnik u Los Anđelesu sada po statistikama gubi 119 sati godišnje sedeći u saobraćaju, što je gubitak vremena koji se meri u milijardama dolara produktivnosti.

Vizija urbane vazdušne mobilnosti: Preskakanje asfalta

Da biste razumeli ambiciju kompanije Archer, prvo morate razumeti razmere problema koji žele da reše. Ujedinjene nacije predviđaju da će do 2050. godine 68% svetske populacije živeti u gradovima. Gradska putna infrastruktura je već sada opterećena preko svojih fizičkih kapaciteta.

U megalopolisima od Los Anđelesa do Mumbaja, dvosatna putovanja do posla postaju norma, a ne izuzetak. Možda Beograd ne spada u mega kategoriju, ali neko ko svakodnevno putuje od Mirijeva do Zemuna ili Petlovog brda sigrno je upoznat sa ovim tipom izazova.

Urbana vazdušna mobilnost (Urban Air Mobility, UAM) predstavlja promenu koncepta: premeštanje dela transporta na kratke udaljenosti u treću dimenziju. Umesto izgradnje novih autoputeva ili tunela metroa — infrastrukturnih projekata koji traju decenijama, koštaju milijarde i često bivaju zastareli pre nego što se završe — UAM predlaže mrežu električnih letelica koje saobraćaju iznad gradova. One prevoze  putnike između vertiporta (što je naziv za "helidrom" ali namenjen za VTOL letelice) brzinama kojima tradicionalni kopneni transport ne može da parira.

Tržišni potencijal je zapanjujući: Industrijski analitičari predviđaju da će globalno UAM tržište porasti sa približno 5 milijardi dolara u 2025. na skoro 15 milijardi dolara do 2032. godine, dok neke dugoročne procene sugerišu industriju vrednu 30 milijardi dolara do 2035.

Ono što ovu viziju treba da učini mogućom je eVTOL — nova kategorija vazduhoplova koja kombinuje vertikalnu sposobnost helikoptera sa efikasnim letom aviona, a sve to pokreću baterije umesto kerozina. Za razliku od helikoptera, eVTOL proizvodi minimalnu buku. Za razliku od konvencionalnih aviona, ne zahtevaju piste. I za razliku od oba, ne proizvode direktne emisije štetnih gasova.

Midnight: Prvi mačići se ne bacaju u vodu 

Kada je Archer predstavio svoju proizvodnu letelicu Midnight, to nije bilo tek još jedno konceptualno vozilo. Midnight je od samog početka dizajniran za sertifikaciju, proizvodnju velikog obima i, što je najvažnije, komercijalnu isplativost.

Specifikacije će možda za 20 ili 40 godina delovati skromno i smešno, kao što danas izgledaju dolet ili brzina prvih putničkih avionaali za prvu eVTOL letili su prilično impozantne: Midnight sa pilotom i četiri putnika sposobna da putuje do (u idealnim okolnostima) oko 160 km brzinama koje dostižu 240 km/h.

Optimizovan je za brza uzastopna gradska putovanja od oko 30 do 80 km (20 do 50 milja), sa sposobnošću brzog punjenja za otprilike 10 minuta između letova — taman onoliko koliko je potrebno za iskrcavanje i ukrcavanje novih putnika.

Prava inovacija leži u arhitekturi pogona. Midnight koristi ono što Archer naziva "12-tilt-6 konfiguracija". Letelica ima ukupno dvanaest električnih propelera. Šest većih nagibnih propelera montirano je na prednjem delu krila (svaki sa pet lopatica) i oni se rotiraju od vertikalnog do horizontalnog položaja za tranzicioni let. Šest manjih fiksnih zadnjih propelera (svaki sa dve lopatice) posvećeno je isključivo vertikalnom podizanju.

Ova redundantnost je namerna — Midnight nema "jednu tačku kvara". Ako bilo koji motor ili baterija zakaže, letelica i dalje može bezbedno završiti let.

Sa težinom od približno 2.950 kg, Midnight je jedna od najvećih eVTOL letelica sa pilotom koja je do sada uspešno obavila tranzicioni let — kritični manevar prelaska iz režima lebdenja u režim leta na krilima.

Ipak, za uspeh u gradovima, najvažnija karakteristika je tišina. Archer Aviation tvrdi da je nivo buke oko 45 decibela pri krstarenju na 600 metara (2.000 stopa) — skoro 1.000 puta tiše od helikoptera. Za gradske planere, ovaj akustični potpis je ključ koji otvara vrata operacijama u naseljenim mestima.

Od prototipa do masovne proizvodnje: Faktor Stellantis

Napraviti jednu eksperimentalnu letelicu je teško. Napraviti stotine na industrijskom nivou, uz poštovanje bezbednosnih standarda, eksponencijalno je teže. Tu partnerstvo kompanije Archer sa Stellantisom postaje ključna strateška prednost.

U januaru 2023. godine, Archer i Stellantis su formalizovali partnerstvo koje transformiše način na koji se grade letelice. Umesto da sledi pristup tradicionalne avio-industrije, gde se svaka letelica gradi poluručno, Archer je usvojio tehnike automobilske proizvodnje: modularnu montažu i standardizovane komponente.

Centralni deo ove strategije je novi proizvodni pogon od 37.000 kvadratnih metara  u Kavingtonu, Džordžija — prvi svetski pogon za velikoserijsku proizvodnju eVTOL-a. Stellantis je uložio do 400 miliona dolara i decenije proizvodne ekspertize kako bi oživeo ovu viziju, sa ciljem proizvodnje 650 Midnight letelica godišnje do 2030. Ova fuzija automobilske efikasnosti i avio-inženjeringa mogla bi drastično smanjiti cenu po jedinici, čineći letove u perspektivi dostupnim i široj populaciji.

Trka za sertifikaciju: Regulatori kao najveća prepreka

U avijaciji, papiri su jednako važni kao i krila. Nijedan avion ne leti komercijalno bez odobrenja regulatora, a proces sertifikacije je notorno rigorozan. Sa razlogom. Za eVTOL letelice, koje ne spadaju ni u kategoriju aviona ni helikoptera, FAA - kao i EASA i nacionalni regulatori u drugim državama, uklučujuči i Srbiju - je morala da razvije potpuno nove okvire.

Archer je bio izuzetno agresivan u ovom procesu, postavši jedan od samo dva proizvođača u svetu sa konačnim kriterijumima plovidbenosti od FAA. Sama letelica Midnight metodično je gurana kroz sve teže testove. U junu 2024. završila je prvi puni tranzicioni let pri brzini od preko 160 km/h. Do avgusta 2025., probni piloti postigli su let od 88 km za samo 31 minut. U septembru 2025., Midnight je dostigao visinu od 3.050 metara (FL100, 10.000 stopa), demonstrirajući da električni pogon može da izdrži visine tipične za opštu avijaciju. Svaki ovaj korak približava ih sertifikaciji tipa.

Strateška partnerstva: Od Amerike preko Japana i Emirata do Srbije

Archer je rano shvatio da proizvodnja letelice rešava samo pola jednačine. Urbana vazdušna mobilnost zahteva celokupan ekosistem. Partnerstvo sa United Airlines, najavljeno još 2021., predstavlja temelj ove strategije. United nije samo naručio letelice u vrednosti od milijardu dolara; postao je strateški savetnik i ključni partner za pokretanje ruta. Prva planirana ruta povezaće aerodrom Njuark Liberti i Donji Menhetn — put od dva sata autom pretvoriće se u let od 10 minuta.

Mreža se širi. Southwest Airlines se pridružio kako bi razvio koncepte u Kaliforniji, dok na međunarodnom planu Archer cilja Japan (kroz konzorcijum sa Japan Airlines) i Ujedinjene Arapske Emirate. Zapravo, Archer je ambiciozno planirao da započne komercijalne letove u Abu Dabiju već 2026. godine, nakon što su uspešno testirali letelicu na ekstremnim pustinjskim temperaturama.

Možda najveća pozornica za Archer biće 2028. godina, kada je kompanija planirana kao zvanični vazdušni taksi prevoznik za Olimpijske igre u Los Anđelesu. Pre toga, ako bude sve kako je dogovoreno sledi i evropska premijera i to u - Beogradu, na specijalizovanoj izložbi EXPO 2027.

Archer Defense: Utakmica na dva terena

U strateškom zaokretu, kompanija je lansirala Archer Defense i udružila se sa odbrambenom kompanijom Anduril. Logika je jasna: vojni ugovori (poput onog sa USAF vrednog do 142 miliona dolara) donose prihode pre komercijalne sertifikacije, a vojne primene omogućavaju brže testiranje tehnologije u realnim uslovima.

Ipak, put pred njima nije posut ružama. Prema dostupnim procenama, Archer i dalje troši oko 500 miliona dolara godišnje. Profitabilnost zavisi od masovnog skaliranja, što je ogroman industrijski izazov. Takođe, tu je pitanje javnog poverenja. Statistika sugeriše da su nesreće neizbežne kada broj letova poraste — kako će javnost reagovati na prvu nesreću "letećeg taksija"? Pored toga, infrastruktura i baterijska tehnologija ostaju uska grla koja mogu usporiti masovno usvajanje.

Konkurencija ne spava. Joby Aviation ima prednost da je prvi bio na tržištu u nekim aspektima i gradi sopstvenu fabriku, dok se Archer oslanja na Stellantis. Rani pobednici u ovoj trci zauzeće najbolje linije i izgraditi lojalnost kod putnika. Ovo nije tržište na kojem drugo mesto donosi utešnu nagradu. Srećom po Archer, sa 1,7 milijardi dolara likvidnosti sredinom 2025. godine, kompanija ima jednu od najdubljih finansijskih rezervi u industriji.

Budućnost uzleće: Istorija kao upozorenje i obećanje

Kada su braća Rajt 17. decembra 1903. godine izvela prvi let vazduhoplova na sopstveni pogon težim od vazduha, prešli su svega 36 metara. Trajao je 12 sekundi. Skeptici su to tada otpisali kao zanimljivost bez praktične primene.

Šezdeset godina kasnije, ljudi su leteli na ivici svemira. Lekcija istorije avijacije je jasna: promene paradigme dešavaju se brže nego što stručnjaci predviđaju, a nagrade ubiraju oni koji imaju hrabrosti da prvi skoče.

Da li će Archer postati Boeing ili Airbus urbane vazdušne mobilnosti ili će završiti kao još jedan ambiciozan startap koji nije uspeo da premosti jaz između inovacije, održivosti proizvodnje i realnih potreba tržišta, ostaje da se vidi.

Kako stvari stoje, komercijalni uspeh eVTOL industrije zavisiće od niza faktora koji su trenutno neizvesni: ekonomske isplativosti, izgradnje infrastrukture, prihvatanja javnosti i pitanja da li gradovi zaista žele ili mogu priuštiti vazdušni saobraćaj kao deo svakodnevice. Tehnologija je dokazana – i dokazivaće se još neko vreme – u probnim uslovima. Da li će funkcionisati kao održiv model ostaje otvoreno pitanje.

Istorija vazduhoplovstva puna je revolucionarnih ideja koje su promenile svet brže nego što je iko predvideo, ali i onih koje nisu ispunile svoja obećanja. U koju će kategoriju spadati "leteći taksiji", tek treba da se vidi. Oni koji odlučuju o budućnosti Srbije, očigledno veruju u prvu opciju.

(Aero.rs)